Музика му је парала уши, много више него што му је пријала. Грејање у аутомобилу је полако узимало залет док је Горан рукавом брисао замагљено ветробранско стакло. Зевао је, прекривајући руком уста, иако никога није било у близини. Поспаност му је појачавала дрхтавица, која је била изазвана ниском температуром у возилу. У устима је осећао опор укус након безброј попијених кафа у фабричком погону.
„Да је трећа смена добра, радили би је шефови”, сетио се изреке једног старог занатлије, његовог колеге, што му је измамило осмех.
Након више година проведених за производном траком, лако се замарао, али га је упркос томе често мучила несаница. Непроспаване ноћи и анксиозност су оставилe бројне трагове на његовом лицу. Подочњаци црне боје су се све више истицали, а бледило се појачавало из дана у дан.
Морам отићи до психолога, размишљао је повремено, али се плашио реакције околине, у случају да се прочује да је „полудео”. Повремено би ноћу заплакао, сетивши се покојних родитеља, који су га прерано напустили. Са братом, који је живео у иностранству, често је разговарао путем „Скајпа”, али би се осећај усамљености појавио одмах након што се поздраве. Био је неколико месеци у емотивној вези са једном девојком, међутим, виђали су се све ређе јер му је пријала самоћа, а с обзиром на рањивост коју је вешто скривао од осталих, није желео да му неко види сузе које је сматрао за слабост. Осећао је тескобу у грудима и тешко је дисао, претресајући сопствени живот.
У више наврата је подвлачио црту, али је уместо прижељкиваних осцилација стално наилазио на мртво море, у ком се ипак најбоље сналазио.
Возио је полако, уживајући у погледу на обрисе предела око приградских насеља. Мрак је још увек био густ, иако небо одавно није било црно, већ тамноплаве боје, што је наговештавало долазак новог дана.
„Нове прилике за промену”, кисело се насмејао Горан, знајући да ће слободне дане вероватно провести у кревету, уз кафу, грицкалице и филм. „Крајње узбудљиво…”.
Држећи управљач аутомобила, гледао је на пут, напрежући се, јер му се сада превише спавало.
Размишљајући о равној линији живота којом се из дана у дан кретао, приметио је, стотинак метара даље, како са десне стране пута на проширењу, стоји нека особа за коју је, како се полако приближавао, установио да је мушкарац у раним двадесетим годинама, мршавије телесне грађе. Десна рука му је била подигнута, а палац окренут нагоре. Одсуство уличне расвете је целокупном крајолику давало сабластан изглед. „Каква ли га је мука натерала да ОВДЕ овако рано стопира?”
Горан је погледао на сат који се налазио на контролној табли.
„Шест и четрнаест минута”, изговорио је тихо. „Пријатељу, докле ћеш?”, изговорио је, након што је зауставио аутомобил и отворио прозор на вратима са сувозачеве стране.
„Горе…”, одсутно је одговорио младић чије је лице било изразито беле боје.
Свашта, помислио је Горан и рекао му: „Пожури унутра, охладиће се ауто.”
Ћутећи, младић је ушао, сео и лагано спустио своје шаке на колена.
„Не мораш се везивати”, рекао је Горан, „У ово време обично нема пандура..”
Непознати младић је и даље ћутао.
„Како се зовеш?”, упитао га је Горан, гледајући га подозриво крајичком ока.
„Станко Михајловић”, одговорио је тихо, не скрећући поглед који је био уперен ка десној страни, кроз прозор.
Почетна збуњеност, настала необичном младићевом појавом, појачавала се како је време одмицало. Горан је запазио да је Станко био обучен крајње неадекватно, јер, друга половина фебруара је одавно протицала. На себи је имао танку пролећну јакну црне боје, која је била откопчана, а испод ње се назирала „поло” мајица, такође црне боје.
„Тешка ноћ…”, изговорио је Горан, желећи да отпочне конверзацију.
Станко је дубоко удахнуо не одговоривши и не показујући никакву жељу за разговором.
„Радиш ли негде или студираш?”, поново га је упитао Горан, при чему је опет наишао на Станково ћутање.
Схвативши да у њему вероватно неће наћи саговорника, заћутао је, узнемирен. Мисли је покушавао да скрене размишљајући о томе како ће прохладну унутрашњост возила ускоро заменити топлим креветом, да би на крају престао да обраћа пажњу на свог сапутника.
„Сви нешто узимају, а нико ништа не даје”, изговорио је Станко након десетак минута.
„Молим?”, неспретно је изговорио Горан.
„Људи су роба најподложнија кварењу. У љубави си слеп. Видиш оно што не постоји, а не видиш оно што је очигледно.”
„Је л’ ти добро?”
„Кажу ми родитељи – полако, не нервирај се, проћи ће. Пријатељи исто тако. Ономе ко те тапше по рамену ниси важан. Вероватно сам им свима био досадан. Ионако више није ни битно.”
Збуњеност је уступила место страху, док је Горан размишљао о изговореним речима. Овај је луд, говорио је у себи полако убрзавајући, не би ли вожњу завршио што пре и отарасио се чудног путника.
„Нисам кукавица. Само сам волео погрешну особу. Или сам ја тај који је био погрешан? Можда је кривица обострана? После свега, самоћа ми је била ближа у односу на блиске људе. Све су видели, а ништа нису приметили.”
Поспаност је одавно ишчезла док се Горан борио са збуњеношћу изазвану Станковим монологом. И даље је било мрачно иако је небо постајало све светлије.
„Овде”, изговорио је Станко напрасно.
„На надвожњаку смо…”, одговорио је Горан бојажљиво.
„Овде”, поновио је тихо.
Након што је Горан зауставио аутомобил, Станко је ћутећи отворио сувозачева врата и изашао напоље. Налазили су се на мосту испод ког је протицао поток, окружен закржљалим растињем. Висина моста је била око двадесет метара. Не знајући какве су Станкове намере, Горан је укључио сва четири показивача правца, изашао из аута и узвикнуо: „Где ћеш?!”
Станко, који је до тада полако корачао уз десну страну пута, стао је и окренуо се према огради моста, десетак метара од возила.
„На крају, сви се питају – зашто? Узрок постаје важан само онда када је последица већ наступила. Знај, живот који тихо тече гласно се завршава”, изговорио је, смирено закорачио левом ногом на бетонски део ограде, десном на метални и скочио са моста.
„Неее!!!”, урликнуо је Горан и потрчао према месту где је тренутак пре тога стајао Станко.
Ухватио се рукама за метални део ограде и погледао према амбису, прибојавајући се стравичног призора. Након узнемирености је уследио шок, када је увидео да се испод моста не налази ништа осим воде која жубори, камења и закржљалог растиња. „Немогуће!”
Протрљавши очи, поново је погледао према потоку испод надвожњака и када се уверио да се испод не налази Станково тело, тихо је изговорио „Господе…”
Потрчао је према аутомобилу и великом брзином се удаљио. Док му је срце ужурбано лупало, обливао га је хладан зној, а ваздух је удисао све теже. У намери да се што пре дочепа сигурности свог дома, силовито је притискао папучицу гаса, гледајући како се сунце помаља на хоризонту.
* * *
„Према Републичком хидрометеоролошком заводу, до краја недеље нас очекује суснежица а у планинским пределима и снег, при чему ће данас бити променљиво облачно, са максималном температуром од -1°С. Тренутна температура је -5°С. Ово је била временска прогноза за понедељак, 25. фебруар…“
Не сачекавши крај, Горан је искључио радио у свом аутомобилу, док је полако возио према фабрици санитарних арматура у којој је радио. До почетка прве смене је било више од пола сата, али за разлику од претходног периода, током викенда је спавао необично спокојно, захваљујући чему је јутро и дочекао одморан. Спуштајући се према граду, успорио је, узео мобилни телефон и својој девојци послао поруку да би желео да је види вечерас. Осећај задовољства га је преплавио, посебно зато што је, размишљајући о њој, осетио како му недостаје. Благ осмех му се појавио на лицу.
То је то… Мораш повремено пасти како би се подигао, помислио је, при чему је осетио потребу да запали цигарету.
У једном моменту, приметио је како се приближава надвожњаку, попришту њему необјашњивог искуства. Радозналост га је заголицала кад се присетио догађаја од пре пар дана. Док је возилом прелазио мост, приметио је проширење са своје десне стране, на ком се и зауставио. Повукао је ручну кочницу, мењач избацио из брзине, оставио укључено грејање и изашао из аута. Сачекавши да прође камион који се неко време кретао иза њега, претрчао је преко пута, зауставио се и из јакне извадио паклицу са цигаретама и упаљач. Док је са уживањем увлачио дим у своја плућа, приметио је да се на самом почетку моста налази мала мермерна плоча на металном постољу. Обазриво је пришао, с обзиром да су возила великом брзином пролазила поред њега. Узео је мало снега са тла и њиме очистио блато којим је плоча била упрљана. Рука којом је Горан држао цигарету је задрхтала, хладан ваздух, који му је до малопре пријао, гризао му је ноздрве, а срце као да му се налазило у грлу, претећи да искочи напоље. Ужаснуто и полугласно, прочитао је натпис на плочи:
„Живот који тихо тече гласно се завршава.“
Станко Михајловић
(1987-2010)
