Била си у праву мама, јесен има дивне боје у Црној Трави.
Путујем ка твом завичају уз уску долину хитре палнинске реке.
Јесен је. Нема људи. Југ Србије је опустео као и цела сеоска Србија. Људи су у градовима, у аутомобилима, у тржним центрима, шопинг моловима. Шетају по прљавим парковима, сами, туробни, незадовољни. Деце је све мање, градови старе.
Нема те тако кратко мама, а све се тако брзо мења.
Слушамо шта нам други кажу, радимо како нам други нареде. Ко, више ни сама не знам. Живимо без пара и наде као заморчићи туђе воље. Ми не смемо да имамо сопствени став, јер смо хулигани, зли, агресивни. Бежимо у претрпане градове и тамо смо наводно слободни, ослобођени топлог наслеђа села, које је у Србији давно убијено. Село у Србији не постоји више, а тек је две хиљаде десета година.
Не желим да слушам шта ми други кажу, не желим да радим како ми други нареде. Желим да имам, и имам свој став, и не дам да ико утиче на њега.
Уверавам се у умирање села сваким метром путујући уз реку. Природа покушава да ми одврати мисли, да ме убеди да баш и није толико пусто. Шуме, неукроћени слапови Власине, и пени се речна долина која повремено провирује кроз нежно, још увек зелено лишће врба. Скотрљано камење на путу скоро затвара пролаз. Пут је вијугав, лош, пун рупа, провлачи се између стрмих обронака са којих штрче букве и кровови остарелих, оронулих кућа. Људи нема нигде, никога не срећемо. Све је пусто. Облачно је и мрачно, мада је око десет сати пре подне. Питам се да ли је овај дан заиста толико тужан, или га бол у мојој души чини таквим.
Идем на твој гроб, мама. Идем да положим цвеће, крај срца твога, да поспем сузама хладни земљани покривач испод којег спаваш.
Изгубила сам највећег пријатеља у животу.
Још видим твоје топле плаве очи које ме иза жуте коже милог лица питају има ли лека, о чему се ради. Још осећам гужву у Ургентном центру тог дана, гомиле унезверених, исповређиваних младих људи који се нервозно тискају узаним ходником, придржавајући расквављене главе, руке, ноге. Као да смо тог дана били на неком далеком фронту, међу пораженима. Још ми стоји у грлу кнедла суровог сазнања да нема лека, да ти је смрт дошла сасвим близу, да ћу те изгубити. Још, а прошло је већ шест месеци.
Путујемо уз реку, у колима је топло, мада дах надируће јесени повремено продире кроз вентилационе отворе и испуњава ми ноздрве. Тај дах носи у себи помешан мирис планинске реке и мокрог шумског покривача од лишћа. То је дах чистог, незагађеног ваздуха планине.
Гледам кроз прозор. Шума наједном почиње да жути, да црвени, да гори наранџастом бојом. Улазимо у простор обојен светлошћу, као омађијан. Овде као да има сунца. Овде као да се сунце рађа. Не верујем очима да такви преливи боја постоје, да јесен може да буде толико светла. Покушавам да камером мобилног телефона ухватим те тренутке светлости, те преливе боја, али кола су у покрету и боје се разливају на сликама, не дају се ухватити.
Какав је то савршени склад боја и топлоте! Каква светлост! Какво праскозорје, као излазак из мрака, као знак. Поново сликам, али безуспешно, природа је непобедива, неухватљива. Она је тренутак, чаролија, палета боја душом осликана, недорочена илузија. Не верујем очима, ни својим чулима. Као да смо зашли у бајку, кроз коју морамо даље.
Даље, даље и још даље и ту је крај пута.
Стојим као укопана крај дрвеног крста на твом гробу. Ружичасте маргарете, десетине прелепих цветних глава, гомила ружичастих маргарета лежи на земљи, близу твог срца. Свеће горе. Људи нешто роморе око мене, али ја их не чујем и не видим. Гледам ка планини, ка врху брда, ка небу изнад њега, сивом, тужном облачном небу.
Нема те.
Ми, Срби, стварно имамо неке обичаје које не разумем. Тешко ми је и желим да сам сама са собом и својим мислима, а морам да будем љубазна, са гомилом људи који су ту око нас у кући. Зашто такви обичаји постоје? Не требају ми туђи сажаљиви погледи, забринута лица и неискрене речи. Довољно ми је тешко.
Гледам да нестанем, да се сакријем од свих. У новом делу куће је хладно и нема никог. Осећам се као бегунац из клишеа, али се осећам спашеном.
Излазим на недовршану терасу. Избетонирана је, ограђена гвозденим оквирима и чека попречне даске да јој дају потпуну лепоту и сигурност. Удишем дубоко. Иза мене је замро и последњи траг звука који влада у претопљеној и претрпаној кући. Тата је увек волео да добро подложи пећ у кухињи, толико добро да бисмо сви морали да скинемо џемпере. Овде на тераси је пријатно и свеже. Мирише на кишу, која лагано почиње да пада. Чује се хук планинског потока у даљини. Тишина је скоро савршена. Прекине је на тренутак тупи ударац гњиле крушке о мокро тло и опет је тихо. Видик на лево делимично заклањају горостасне јеле, као две елегантне принцезе у зеленој одори. Са десне стране се види шарено брдо.
Сећам се твојих речи мама. Увек си ми говорила како треба да дођем у село на јесен, како је можда јесен овде најлепше годишње доба, како су боје тада чаробне. Нисам ти сасвим веровала, мада си својим вештим речима успевала да у мени пробудиш слике које никада нисам видела. Сада стојим усред јесени, испод тужног неба и гледам збуњена у шарено брдо преко пута наше куће. Палета топлих боја се разлила по њему. Брдо гори, скоро као и бол у мом срцу, скоро као и моја туга.
Све је како си ми причала мама.
Била си у праву.
(из збирке приповетки Грми над Београдом, 2013)
