Уверени смо да наше снове, који независно од наше воље, углавном ноћу, испуњавају празнину времена која нам је дата за одмор од свакодневних додира са другим људима и оним што називамо јавом, нико не може да зна и да су они само наша својина. Једини начин да неко сазна садржај онога што сањамо је да то у будном стању неком испричамо. Сновима често приписујемо дозу мистичног и волимо да их тумачимo… Никад се ником није десило да сан подели док сања са неким другим. Али, шта ако негде постоји неко са ким делимо наше снове, неко ко, осим нас, зна њихов садржај баш у тренуцима у којима настају? У причи која следи би могао бити одговор…
Спавао је некад и десет сати и није му то било довољно да се осети наспаваним и потом будним. Најпосећеније место у његовом дому је била спаваћа соба у којој је сам проводио највише времена. Користио је сво слободно време за оно што је називао одмором. У ствари, то су били сати и сати проведени у удобној постељи. Његови снови су обично били рециклажа дана који је прошао или бесмислице које је његов мозак у стању снивања повезивао. Није сновима придавао неки велики значај, знао је да они обично немају смисла. Живот у будном стању није посебно ценио, није се трудио да га обогати, па су и снови били одраз тог живота. Није се превише дружио, није имао породицу, није имао нека посебна интересовања и самим тим никоме није полагао рачуне, па је могао да спава колико је хтео и могао. Све до једног дана, тачније ноћи, када се десило нешто неочекивано. И сами ћете се сложити да би сви који и не спавају тако дуго као наш јунак били изненађени оним што му се десило… Легао је као и обично око девет увече у удобну постељину. Обично би без снова спавао до неких два сата после поноћи кад би се по правилу будио и након обавезне цигарете се поново враћао у своје стање сна. Те ноћи је све било као и обично. Седео је на кревету, тресао пепео цигарете у пепељару, знајући да ће ускоро бити поново у сновима, које је толико волео. Нису захтевали било какав напор, није могао да утиче на њихов ток, већину снова је брзо и заборављао. Баш у тренутку када је гасио цигарету неко покуцао на улазна врата његовог скромног стана. Његово изненађење је било на нивоу детета које отвара рођендански поклон. Ретко се дешавало да њега неко тражи. Тргао се и са неким полу осмехом, обрадован што неко долази код њега па макар и у то доба, око поноћи. Као дневни чувар једног магацина није имао много интеракција са људима. И на послу је био углавном сам и понекад му се дешавало и да задрема, што му нико није ни замерао јер није било никог да то примети. Отворио је врата. Пред њима је стајао висок, некако несразмеран, дугокоси човек. Црте лица су биле још неукаљане траговима времена, деловао је као неко ко се ближи тридесетим. Обратио се обрадованом и збуњеном човеку дубоким гласом:
„Ја сам посетилац, посетилац снова…”
Наш јунак је био збуњен али је помислио:
„Није ни важно ко си… Коначно неко да закуца и на моја врата. Добродошао ми…“. Узгред је помислио да не треба своје мисли да дели са тим неочекиваним гостом. Такође, после првог непоказаног одушевљења запитао се зашто би њега посећивао неко ко тврди да посећује снове. Ситуација је нашем јунаку била више него чудна али се ипак брзо склонио са улазних врата и пропустио чудног посетиоца, који је самоуверено ушао у спаваћу собу стана човека који је волео да спава. Удобно се сместио на једину фотељу у соби у којој је највише времена проводио наш јунак, као да ту није први пут. Домаћин је помислио да је већ било време да се врати у постељу, али како је сада имао друштво то није било прикладно. Погледао је свог посетиоца и упитао:
„Ко си ти и зашто си дошао? Не постоје посетиоци снова… Да постоје, ја бих био један од најпосећенијих људи на планети. Спавам десет сати, некад и више… Знаш ти колико посетилаца за то време може да дође код мене? ”
Придошлица се удобно сместио на фотељу и узвратио:
„Ти и јеси један од најпосећенијих. Проводим сате уз тебе баш због тога што тако дуго спаваш. Твоји снови када их имаш, а деси се да их и немаш, трају дуже од снова оних који спавају пет, шест па и осам сати због дужине времена које ти проводиш у спавању… Снови већине се брзо заврше и њихови посетиоци немају много посла јер трају кратко. Ти и слични теби су право искушење за нас посетиоце снова. Само да ти појасним шта ми у ствари радимо. Ми смо, од више инстанце, нећу ти рећи које, сам претпостави, задужени да посећујемо снове и записујемо их по налогу те више инстанце која зна већ унапред и уназад све снове, али упошљава нас да би све било лепо заведено и архивирано. Тако ми идемо код спавача, ког добијемо по задужењу, и улазимо у његове снове које у исто време и бележимо. Наравно, нико од спавача то не зна и мисли да су њихови снови само њихови и да, ако их на јави не поделе са неким, остају само њихови. Сад ти кажем да није баш тако… Зашто посећујемо спаваче и записујемо њихове снове? Зато да бисмо им касније, нећу ти рећи када, у овом свету из ког ја долазим показали њихове снове и указали им колико су времена провели у тој другој димензији и које су биле њихове скривене жеље, мотиви, шта су од тога делили са другима а шта сакрили. Имаш ту нормалне спаваче који спавају шест, осам па и више сати и њихови снови остају записани као подсећање на време које су провели у сну док су у будном стању стварали и радили. Њихове снове они који их уписују то раде са задовољством јер су њихови снови испуњени колико и њихови животи које проводе ван сна. Међутим, има и оних који пола века проведу спавајући, оних који нису свесни колико су драгоценог времена потрошили у сновима а да ништа вредно нису створили у животу, колико су њихови снови били испразни и нису утицали да се било шта на јави промени. Сваки човек има свог посетиоца али ми који добијамо праве спавалице радимо дуже. Моје задужење си ти! Стално имаш исте снове и стално исти дуги сати које проводиш у сну… Твоји снови се своде увек на исто! Ево једног од најзанимљивијих, који би сваком нормалном деловао досадно а сањао си га пре доста година: Ти седиш на фотељи а испред тебе угашен телевизор, ти гледаш у њега и почињеш да зеваш… Еј ти и у сну хоћеш да спаваш!? Доста ми те је! И ван протокола сам решио да те будног посетим и замолим да спаваш краће, да ме поштедиш сваке ноћи дугих сати проведених поред тебе, твог досадног кревета, твог ритуала паљења цигарете да би после њега наставио да спаваш. Ти си неко коме је лепше да спава него да било шта ради! Неког ко се ноћу и буди да би наставио да спава! Неког коме је дражи сан од било каквог рада! Ти сад види!”
Завршио је своју причу. Наш јунак, спавач, је зевнуо и одмахнуо руком. Мало му је било чудно како он зна његове снове, али када је пар тренутака касније промислио било му је свеједно шта тај човек прича. Пожелео је да га само испрати из свог дома и настави да спава. И баш кад је то пожелео погледао је у правцу фотеље. Фотеља је била празна.
„Глупа обмана. Идем ја да спавам! А можда и спавам?!”, помислио је и пошао у кревет.
И само што је заспао уснио је следеће: лети изнад неке велике воде и осети страх да у њу не падне. Страх га буди. Ипак, он се само окреће на другу страну. Наставак сна је био следећи: види себе на кревету и то траје без било каквог даљег дешавања. Изнад њега је лик чудног посетиоца за ког је убеђен да је обмана. Он му се смешка и одмахује главом. Наш јунак се поново буди. Уочава да је пепељара, која је увек стајала поред кревета због његовог вечерњег ритуала паљења те једне цигарете око два после поноћи, празна. Закључак који је на основу тог, не баш небитног детаља извео, био је да је све што му се десило са неочекиваним придошлицом био само сан. Од тог дана спава шест до осам сати. Откад мање спава живот му је, некако, богатији. У будном стању, које је сада било дуже, стекао је и пар познанства па више није усамљен као раније. Има више времена за људе и свет у које је пустио друге. Снови су му од тада живљи и испуњенији и једна од помисли која га прати а коју неће поделити са другима је да је својим скраћењем боравка у сну олакшао посао свом посетиоцу снова. Бар се он томе нада, уз сумњу која га ипак прати да је све што се догодило те ноћи, био само сан…
