Ја сам робот.
Добио сам људско тело. Добио сам посао, радим у угледној фирми и никада не грешим. Добио сам стан у којем живим да бих личио на човека, али мени стан не треба. Могу да седнем у ћошак складишта, да се укључим на мод спавам или мод нисам ту и да ме нема, све док компјутер у мојој глави не покрене мод буђење, тј. акција.
Може да пада киша по мени, ја сам од нерђајућих материјала, неће ме оштетити. Моја машина је пресвучена савршеном имитацијом људске коже, толико савршеном да ме не могу разликовати од обичног човека, такозваног људског бића. За разлику од човека не трошим ништа, не пијем ништа, не једем ништа.
Јефтин сам за одржавање у овом облику у којем постојим. Имам у себи вечне батерије које се не допуњавају никада.
Ја сам робот.
Моја меморија је бесконачна, у компјутеру у мојој глави похрањено је на милијарде информација о свему. Знам све догађаје из прошлости из званичних информација, знам и догађаје из незваничних информација. Похрањене су у мом компјутеру информације о планети Земљи, њеним ресурсима, географији, живом свету, пољопривреди, индустрији. Имам све информације о грађи и физиологији људског тела, о болестима, лековима. Могу да лечим без грешке. Имам информације о функционисању економије, о банкама, банкарским системима… Укратко, имам информације о свему.
Питајте ме шта год хоћете, одговорићу вам за три секунде…
три секунде…
три секунде…
Ја сам робот, хуманоид., као андроид само хуманоид.
Могу да трчим 150 км на сат, бржи сам од гепарда, најбрже животиње на свету.
Могу да подигнем 200 кг терета, а да ми се ништа не поремети у мом механизму.
Могу да роним под водом до дубине од 1 км. Не смета ми повишен притисак под водом, као ни морски салинитет.
Ја сам робот… хуманоид.
Видим… снимам терен до даљине од 500 м. Могу да похраним у свом компјутеру безброј различитих фотографија.
Чујем и најтиши звук, укључујући ход мрава по паркету.
Умем да поправим сваки квар у стану у којем живим, без алата. Умем да упалим све апарате у кући на даљину, без прекидача и даљинских управљача.
Савршено сечем шта год треба.
Савршено испуњавам команде, без грешке…
Ја сам робот.
Не плачем, не дишем, не трошим кисеоник.
Не издишем, не избацујем угљен диоксид у атмосферу, не загађујем планету.
Имам мимику на лицу. Успела је да ми је направи, мајка конструктор. Могу да се смејем и мрштим.
Могу да ме на даљину програмирају шта да урадим.
Биће нас све више и више, нас, робота. Много смо способни. Ми не загађујемо, миз намо, ми умемо све.
Немам осећања!!!
Ја сам робот.
* * *
Он је мој робот.
Ја га волим.
Има људско тело.
Добио је посао, ради у угледној фирми и никада не греши.
Добио је стан у којем живимо јер је способан.
Када су му понудили стан рекао је:
„Али мени стан не треба. Могу да седнем у ћошак складишта, да се укључим на мод спавам, шта ће ми стан?”
Онда сам му објаснила да нама треба заједнички стан где ћемо заједно живети, па је прихватио понуду. Живимо у нашем лепом стану.
Његова машина је пресвучена савршеном имитацијом људске коже, толико савршеном да је не могу разликовати од моје, мекана је нежна и топла.
Не може никада да се разболи.
Жао ми је што ништа не једе, увек једем сама а он само седи и смеши ми се. Покварен му је мод мрштити се.
Он је новија генерација робота, има трајну батерију.
Он је робот.
Волим га.
Његова меморија је бесконачна, зна милијарде података о свему. Зна историју, зна све о планети земљи, њеним ресурсима, географији, живом свету, пољопривреди, индустрији. Зна све о болестима, лековима, он ме лечи. Када сам се недавно посекла ушио је и превио рану. Не морам да размишљам о плаћању рачуна, он све ради. Он ми спрема ручкове које пожелим и увек ми се смеши. И иде у набавку намирница и потрепштина за кућу. Угађа ми, пева ми да ме успава, покрије ме кад легнем и пољуби ме у чело.
У чело…
У чело…
У чело.
Ја сам робот, најновији модел… Волим мог робота.
Немам осећања.
Не разумем шта значи реч волим… Тако треба да кажем.
