Дан се ближио смирају, западно небо је горјело. Коњ му је био уморан од вишедневног пута и сада га је држао у лаганом касу. Коњаник није био висок, нити дебео, па ипак, красиле су га снажне мишице. На глави, капа се поносила орловим пером, за пасом два дуга ножа. Ишли су мирисном стазицом пољског цвијећа, уз брзу и бучну ријеку. Ријека је доносила освјежење, ове спарне вечери, али и ројеве досадних комараца. На небу, указа му се звијезда вечерњача. Давно је читао да су моћни људи, прије времена Велике таме, својим летећим колима лако стизали до те звијезде. И не само до ње, један дио човјечанства, кажу легенде, а биљеже хронике великих библиотека, спас од Велике таме потражио је одласком пут неба, према удаљеним звијездама, ближе боговима. И он ће стићи на вријеме на своје одредиште. Очи му заискрише, у даљини, спази камене зидине Вегаполиса и бакље у рукама стражара, свјетлост града.
Град је настао давно прије Велике таме, на мјесту гдје некада бјеше „велико око” којим су древни људи, без стида, посматрали звијезде ведрог, ноћног неба. Имао је, како је остало записано, огромну библиотеку, у којој се чувало све ондашње знање и мудрост, а која је сва, ипак могла стати на људски длан. То бјеше магија. И данас је Вегаполис значајан град, изникао из пепела Велике таме, а поново га краси и велика библиотека, мада ни близу оној некадашњој. У данашњој библиотеци, налази се и једина књига из времена прије Велике таме, Књига велике мудрости.
Коњаник је стигао у град, прије него су подигли мостове и затворили градске капије. Ноћ се спустила, али град је и даље пулсирао. Жамор и смијех допирала су из бројних крчми у четвртима Доњег града. Човјек са орловим пером на капи, водио је свог дората за улар, поплочаним улицама, и уведе га у двориште свратишта. У сусрет, дотрча голобради младић и преузе уморну животињу. Коњаник пребаци бисаге преко рамена, уз болну гримасу подупире рукама крста и упути се ка једноспратној згради свратишта. Из зграде су допирали гласови и мирис печења.
„Потребни су ми соба, топла купка и нешто за појести”, рече дошљак након представљања.
„Одмах ћете бити услужени, господине Горски”, узврати дебели, ћелави педесетогодишњак. Корак иза стајала је његова жена. Лукаво је мјеркала странца. Ћелавац показа на жену:
„Дивна ће вас одвести до ваше собе на спрату, а послије ће вам припремити купку у хамаму.”
„Надам се да ће вам боравак бити угодан”, рече Дивна и поведе госта шкрипавим степеницама, на спрат.
* * *
Горски је лако освојио Дивнине симпатије и њихов однос престао је бити послован. Жена је вољела да прича, и говорила је много, а Горски се распитивао о свему, посебно о Градској библиотеци. Смјештена у Горњем граду чувала је много књига, чак и оне писане непосредно послије времена Велике таме. Једна књига нарочито је занимала Горског, Књига велике мудрости. Једина је књига сачувана и у најгорим временима катаклизмичких ратова, који су претворили у прах напредни свијет и њихову цивилизацију. Кожни повез књиге украшен је златом и драгим камењем, а закључана је златним ланчићем и малим катанцем. Чувана је у посебној просторији, унутар дворане библиотеке, и нико је није смио читати. Њена мудрост није била за данашње, просте људе, тврдио је Управник Бастро, господар Вегаполиса и свих околних земаља.
„А, што тебе, све то, толико занима?”, најзад упита Дивна.
Лежали су потпуно голи у кревету собе коју је унајмио Горски. Тачно испод, у приземљу, газда је помагао да се услуже гости његовог свратишта. Питао се, гдје му нестаде жена.
„Рекох ти да пишем о градовима и државама свих јадранских земаља, плаћа ме властелин Дубраве из Приморске. Зато ми је корисно све што чујем и прочитам, књижнице су ми право благо”, одговори Горски. Дланом јој је миловао груди.
„Књигу велике мудрости нећеш моћи читати, али ћеш је једном седмично, о Дану одмора, моћи видјети. Тада је изнесу пред присутне, у библиотеци, да јој се сви могу поклонити.”
„Јеси ли је ти икада видјела?”
„Не, нисам, само ми је причао мој Јакиша. Он ме је и научио да читам, помало и пишем. Моји су сиромашни, а Јакиша ме је готово купио од њих, за двадесет дуката… Сада морам ићи, муж ће постати сумњичав.”
Дивна навуче хаљину на своје мало пуније тијело, на ком су доминирале велике груди. Уз врцав кикот, дође до врата и опрезно се извуче из собе.
* * *
Наредних дана, Горски је обилазио град и Градску библиотеку. Зграда библиотеке смјештена је у Горњем граду, одмах десно од капије зидина, који град дијеле на двије области. Лијево од капије дичила се Градска вијећница, а улицом напријед, избијало се на велики трг, на коме су се дичиле фонтане, чесме и Управникова палата. Све грађевине бијаху саздане од лијепо обрађеног камена, па је Вегаполис, у неким путописима, и називан Каменим градом.
На тријему, пред улазом у библиотеку, уз петорицу добро опремљених гардиста, Чувара књиге, посјетиоце је дочекивао и водитељ библиотеке. Улаз у библиотеку био је могућ само писменим грађанима, уз надокнаду од једног сребрњака за дан. Та два момента утицали су да у библиотеци није владала гужва. Насупрот улаза, у дворани али увучена у градске зидине, мала је соба. У њој, је на посебном сталку, непроцјењиво благо Вегаполиса, Књига велке мудрости. Челична врата и три голема локота одвајају је од дворане и чине недокучивом. На обје стране дворане, високе су полице, попуњене књигама са кожним повезима. На прочељима су столови, и ту посјетиоци читају књиге. Библиотека нема прозоре, тек отворе за вентилацију. Видјело читачима дају бројни фењери, покачени по зидовима дворане.
Горски је био писмен, чак и веома начитан. Његово присуство привукло је пажњу водитеља библиотеке који се зваше Стамен.
„Господине Горски, на овим полицама су хронике, писане само пар стотина година, по завршетку Велике таме.”
„Требаће ми неколико недјеља да прочитам најзанимљивије приче.”
„А, у Приморској, какве су вам књижнице?”, радознао је Стамен.
„Властелин Дубраве посједује једну, па ипак, много је скромнија од ове.”, Горски показа руком ка масивним сталажама.
„Ви сте је ишчитали?”
„Дијелом јесам, посебно атласе мора и океана. Чак сам и сâм попуњавао карте, све за Властелина. И сада пишем путопис, по његовом налогу.
* * *
Данима је Горски сједио у библиотеци. Читао је књиге, непосредна свједочанста о времену Велике таме и стравичним ратовима што уништише свијет и ондашњу цивилизацију. О челичним змајевима, пламеним колима и ватреним стријелама. О милионским градовима претвореним у прах и пепео…
Једину књигу написану давно прије Велике таме, Горски није могао читати, чак ни додирнути. О Дану одмора, водитељ Стамен, у сњежно бијелим рукавицама, износио је пред Горског и друге присутне, књигу са кожним повезом, украшену златом и дијамантима, са златним ланчићем и малим катанцем. Људи јој се клањаше, све док Стамен књигу није вратио на њен сталак.
Горског нису само књиге занимале, интересовао се и за саму зграду библиотеке, за сваки кутак дворане, за смјене страже Чувара књиге и за кретање водитеља Стамена. Трудио се да то буде ненаметљиво, готово непримјетно. Навече или рано ујутро опуштао се у својој соби, са Дивном. Све чешће и све дуже.
„Поведи ме са собом! Не желим више кревет да дијелим са дебелом наказом!”
„Дивна, своју мисију завршити морам. Кад обиђем још неке градове, мјеста и светилишта, вратићу се по тебе.”
„Немој се играти женским срцем, богови ће те казнити. А, ја те волим, не желим ти зло.”
Дивна устаде из кревета и поче се облачити. Кроз прозор пун мјесец је посматраше у полутами.
„Поведи ме са собом”, још једном, али тихо, изусти Дивна и опрезно напусти собу.
* * *
Горски је у глави разрадио план до најмањег детаља и сматрао је како је дошао дан да дјелује. Није имао трему, знао је да потисне ту узнемиреност, чак се и добро наспавао. Обмотао је конопац око тијела, уз тијело смјестио и двије чутурице, а потом навукао блузу. Дивни је рекао да би требао ноћити у граду јер се спрема за наставак пута. Она је дрхтала и плакала, а Горски јој рече да му мора вјеровати:
„Ако ми не вјерујеш, могу те оставити, све и да одмах пођеш са мном. А, ако ми вјерујеш, знаћеш да ћу се једног дана сигурно вратити по тебе.”
У библиотеку је стигао касније него обично. Површно је листао неку хронику о обнови Вегаполиса, у вијековима након Велике таме. Чекао је прави тренутак. Када је најзад остао сам у дворани, одмах је реаговао. Скочио је са клупе, задигао блузу и одмотао конопац. Дотрчао до друге, лијеве полице, у односу на његово прочеље. Вјешто забаци и закачи уже за врх сталаже. Снажним рукама и вјештим покретима тијела, узвера се на горњу, чврсту даску која је уоквиривала сталаже. Довољно је простора да га нико не може видјети, ако буде мирно лежао. Зато одмах леже, иако задихан, и умири се. Нека богови буду на његовој страни. Када би га пронашли, глава би му завршила у џелатовој корпи. Вјеровао је да Стамен неће регистровати да није напустио зграду. Јер је често напуштао библиотеку, док је дане проводио у њој, да би одморио очи, напио се воде са неке од чесми Градског трга, понекад нешто и појео или ради физиолошких потреба. Јавни тоалет и купатила су близу. Али сада, разгађаће воду из чутурице, а друга чутура служиће му да празни бешику.
У вријеме када се дижу мостови и закључавање капије града, затвара се и библиотека. У пратњи командира страже, Стамен је пажљиво прегледао сваки кутак дворане, провјерио катанце на соби у којој се чува Књига велике мудрости, затим је постепено погасио ватре у фењерима. Горском је лакнуло када зачу кључ у улазним вратима. Остаде сам, у потпуном мраку и тишини. Сачекао је да му се очи привикну на мрак. Придиже се и протегну, а онда спусти конопац низ сталажу и брзо сјури на под. Нечујно се кретао. Дошао је до врата собице. Из обода капе извади двије жице. Најприје једну, потом и другу жицу гурну у браву. Дуго је вртио жице, са грчем на лицу. Осјети зној да му роси чело. Брава најзад шкљоцну! Понови ритуал на другом локоту. Сада је брава попустила знатно брже. Али са трећом бравом је ишло тешко. Вртио је жице, убадао по брави. И даље ништа. Одједном се заустави и затвори очи. Била је то молитва, или ипак, више ритуал да би се умирио. Поново се врати брави на катанцу. Брава бучно шкљоцну, Горски се трже, готово препаде и погледа пут улазних врата. Одахну и задовољно се осмјехну. Пажљиво отвори врата иза којих га је чекала књига украшена златом и драгим камењем, закључана малим ланцем и катанчићем. То неће отварати до Дубраве. Узе је пажљиво и стави у врећицу. Затвори врата собе и пажљиво намјести локоте на своја мјеста. Ништа не смије остати промијењено у односу на редовно. До Дана одмора још је четири дана, а тада би требао бити далеко, на сигурном. Горски се поново узверао у своје склониште, на своју полицу. Најприје ће се смирити, затим покушати заспати. Библиотека се отвара у подне и треба се опоравити од умора и прекратити вријеме.
Увелико је био дан када се Горски пробудио. Осјећао је глад, а леђа су га бољела. Узе гутљај воде. Имао је времена да размишља о свачему, прије него командир страже откључа улазна врата Библиотеке. До сада, Горском је ишло све по плану, сад треба још мало издржати. Водитељ Стамен попалио је фењере и рутински обишао дворану. Све је наизглед било у савршеном реду.
Прошло је још неколико сати, у дворани је била гужва и Горски је био тих, притајен на врху сталаже. Срећом, нико није користио лотре и књиге са горких полица његове сталаже. Одједном осјети мир и тишину. Није било жамора, кашљуцкања или тихог разговора. Горски извири. Прочеље до њега било је празно. Нема чекања, Горски сјури низ конопац, затим конопац забаци назад, на врх. Брзо се почисти од прашине свог склоништа и дотрча за сто. Није гледао у књигу коју је успут покупио са полице, већ је погледом стрељао по дворани. Само да Стамен уведе новог посјетиоца у дворану. И заиста, водитељ у друштву човјека дуге бијеле браде и косе, зађе за сталаже. “Да ли је то чувени мудрац, Старец?”, помисли Горски. О Старецу је много слушао, па ипак, никада га није срео. Али сада није вријеме за Стареца, устаде од стола и брзо се упути вратима. Прође кроз тријем, поред Чувара књиге. Није се освртао. Обрадовао се сунцу и ведром дану. Још више плијену испод блузе. Хитрим кораком, кроз капију Горњег града, настави према свом свратишту.
* * *
Задњу ноћ у Вегаполису, Горски је провео са Дивном. Ноћ пуна страсти мушкарца и жене. Рано ујутро, док се сунце показало на истоку, Горски је измирио своје обавезе према Јакиши и отишао у шталу по свог дората. У својој соби, Дивна је јецала, лицем заривена у јастук. Горски је извео коња из града и узјахао. На пропланку, већ удаљен од Вегаполиса, окренуо се и посљедњи пут погледао град окупан сунцем. Би му готово жао, што је својом крађом оскрнавио ту љепоту. Помисли и на Дивну. Много јој је обећао. И осјећао је њену љубав према њему. Горски повуче коња и подстакну га. Ваља прећи далек пут до Приморске и Дубраве. Треба завршити повјерену му мисију.
* * *
Горски је поносно приступио Властелину. У руци је држао благо Вегаполиса, Књигу велике мудрости. Властелин га је дочекао на балкону своје палате. Иза господара Дубраве пружао се предиван поглед на небеско плаветнило и бистро, мирно море.
„Господару, задатак је обављен!”, рече Горски.
Властелин се осмјехну:
„Знао сам да ти то можеш, ти и нико други. Довољно си паметан, образован, вјешт и лукав.”
Горски извади књигу из платнене вреће. Злато и дијаманти пресијаваше се на сунцу. Властелин преузе књигу. Није скривао одушевљење. Приђе столу и окрену се Горском:
„Отвори, скини овај ланчић.”
Горски извуче жицу из руба своје капе. Вјешто и доста лако отвори катанчић. Препусти Властелину да први отвори Књигу велике мудрости. Дочека га прва страница потпуно празна. Отвори наредну, поново без иједног слова, потпуно бијела. Властелин је листао књигу сада већ панично, али и љутито. Књига је украшена златом и дијамантима била без било каквог текста, чак нити једног слова! Горски се нашао у чуду. Само је знао да је сав труд и огроман ризик био узалудан. Властелин је запјенио, ухвати Горског за груди:
„Ако ме правиш будалом, завршићеш у вучјој јазбини!”
„Господару, књига није лажна, злато и дијаманти су прави.”, Горски је настојао остати прибран и умирити Властелинов бијес. Знао је да му од тога зависи живот.
* * *
Управник Бастро, у својој палати, грмио је на градског начелника, којег су звали Ганда, и водитеља библиотеке, Стамена. Ганда је стојао погнуте главе, Стамен је понизно клечао:
„Вама нико никада није сумњив! Ганда, зашто твоји људи нису указали на странца? Чему ти, Стамене, служиш у библиотеци? О свему увијек сâм морам да мислим и да бринем! И сам благо да чувам!”
Бастро приђе прозору, више није ни гледао потчињене. Ипак, настави мирнијим гласом:
„Срећа ваша, па сам поново постао отац, сина сам добио. Нећу себи дан да кварим. Али запамти, Стамене, за батине никада није касно, а ти Ганда, могао би раскош Градске вијећнице замијенити пустињом и припомоћи нашим јединицама у гушењу побуне тамошњих дивљих племена. Сад се губите, нећу да вас видим данас! Нека уведу Чуваре књиге!”
Начелник Ганда, љутит, напусти раскошну дворану. За њим и престрављени Стамен. У дворану ступише гардисти, поносног држања. Поредали су се у врсту, пред свог господара. Њему су једино и директно били потчињени.
„Хајде, желим чути, од почетка, и умирити се.”, рече Бастро.
Први војник, у ставу мирно, започе:
„У почетку створи Бог небо и земљу.
А земља бјеше без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.
И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост… ”
* * *
Дјечак, неких десетак година имаше, пред вратима свратишта, читаше књигу. Приђе му стари човјек дуге бијеле косе и браде, са дугим штапом у руци. Благи старчев поглед привуче дјечакову пажњу:
„Добар дан, господине.”
„Здрав ми био младићу, лијепо је видјети како пажљиво читаш.”
„Волим да читам, господине, Горски се зовем. И волио бих све књиге овог свијета прочитати. Мама ме је научила читати и ову књигу ми је купила, два дуката је платила. И често ме води у библиотеку. А тамо има једна књига коју нико не смије читати.”
„Свака књига пронађе пут ка свом читаоцу. И она ће, једног дана. Али и сваки човјек једна је књига, читав свијет огромна је библиотека.”
„А, јесам ли и ја књига?”, упита дјечак.
„Ти своју књигу тек почињеш писати. Моја је на задњој страници.”
Старец из свог ранца извади књигу, старих излизаних корица. Поглади дјечака по глави и даде му књигу:
„Твоја је, добро је чувај.”
Дјечаку заискрише очи:
„Хвала вам пуно! Ако требате собу, пођимо у свратиште, мојој мами Дивни. Она га води, од оног дана када је мој отац Јакиша преминуо.”
„Сама се брине о свему?”
„Да, сама! И као да некога чека, често је погледа сјетног.”
„Само ти, Горски, читај своје књиге, снаћи ћу се ја и сам.”
Дјечак, одушевљен, гледао је Старецов поклон. На излизаним корицама ипак је читљив наслов: СВЕТО ПИСМО старога и новог завјета!
