Ноћ, опет ноћ. Дигиталац крај узглавља показује још многе сате бдења, малу вечност пре свитања. Ноћ је мој посао. Извор сете и средстава за живот.
Кад год помислим на прошлост или бар на одрасле године свог кратког живота, успомене ми се стапају у ледену таму и глува лутања међу наносима снега.
Ноћ је, ипак, мој избор. Мање зло.
Ноћу сам слободан. Сам и свој.
Мини аларм на ручном зглобу мирује. Црвени блесак, упозорење на присуство топлокрвних посетилаца, нисам видео од почетка службовања. Ништа не ремети мој мрак.
Дању спавам или пушим и гледам кроз прозор. Пахуље ми лелујају пред очима. Беле, сребрне и златне. Окупане зубатим сунцем над снежним динама. Некад без боје, водњикаво прозирне. Сунце повремено изостане. Мраз и вејавица никада.
Поуздана хладноћа је, у своје доба, док је већи део човечанства скапавао од врелине и влаге, учинила да се ова забит сврста међу најизвиканија одмаралишта. Одабрани су хитали овамо да се расхладе. Сада је пусто. Богаташке виле тихују оковане ледом, а њихови власници уживају у вечном пролећу под куполама. Само се најхрабрији дрзну да завире у област која је мени поверена. Траже да их водим у обилазак, баце око на породично имање, а потом збришу брзином светлости. Нико није толико дрзак да ми прави друштво када падне мрак.
Пушку не пуним. Смешно старо оружје виси о клину, запуштено и заборављено. Цеви су нечисте и по свој прилици ће такве остати. Нећу их подмазати нити ћу их употребити док сам жив.
После – ко зна?
Једног ћу дана пасти у својој ћелији. Грчићу се, пропињати од бола и узалуд дозивати помоћ. Или ћу просто склопити очи и без гласа молити за брз крај.
Контрола ће пронаћи тело. Обавестиће газду како је прописано и моји ће недужни молекули ускоро проћи кроз агонију и екстазу преобликовања. Код правог капиталисте се не баца, као ни у кућама добрих домаћина. Ниска температура ће очувати тело подобним за мртворођење и ја ћу се изнова родити. Без сећања и осећања, нов новцат, мртав и веома хладан, придружићу се најмногољуднијој заједници. Као последњи међу обесправљенима, вероватно, јер сам се већ за живота одрекао привилегија. Служићу, сада без накнаде, на овом или на неком сличном месту, са напуњеном пушком у рукама.
Газда ће сматрати да сам му дужник и мирне ће савести тражити да се наплати, што ја не могу учинити другачије него да у постхумним годинама одслужим ускрснуће које нисам желео.
Мртви су главни покретач, снага која кладе ваља. Робови. Мртве руке су деценијама поспремале неред, градиле куполе у којима ће букнути живот, као и бродове за далека, спасоносна путовања.
Ипак, нико жив не осећа захвалност нити помишља да стегне мртву руку.
Не зато што постоји табу или што су људи, у начелу, гадљиви на смрт. Против превелике осетљивости говори мноштво јавних кућа на излазима из купола. Њиховој понуди се може замерити једино одсуство живога живота, а понекад чак ни то. Неке умрле не можеш разликовати, колико су вешто прерађени, а има и живих који се праве мртви, да их ту лакше помешају и забораве.
Мени не успева да помешам нити да заборавим. Познајем смрт и гнушам је се. Одувек.
Или од часа кад сам видео како драга рука млитаво пада са носила што отпремају покојнике.
Говорили су ми да крај не постоји јер је смрт тек мала сметња, цена преласка у нови ниво реалности; па ипак сам, изолован у свом ћутању и страху од тајни преобликовања, више веровао једном невољном покрету лешине него бујици утешних речи.
Чему све то? Зар је нисте могли оставити на миру?
„Оставите ме на миру!”, урлао сам, јурећи кроз ходнике безбројних диспанзера.
И сви су ме оставили.
Касније, много касније, узмицао сам пред додирима исте руке, подмлађене и дотеране, као да ми се отровница привија уз врат.
Она је желела тако. Потписала је „за ускрснуће”. Сама, својом руком.
„Не познајеш ме?”
Жена се осмехивала, а ја сам се силио да задржим поглед на њеном неугодно савршеном лицу.
„Не, ти немаш појма ко сам ја!”
Знала је шта је чека. Разуме се да је упозорена. Никога не варамо, ово је угледна установа.
Осмех се није повукао. Чинило се да жена и не гледа у мене, него да призор, чији смо обоје део, посматра из велике, недокучиве даљине. Није порицала. Урођене, или кроз мистерију смрти стечене вештине, кочиле су је да изговори лаж. Љубазно ме је гледала и телесним ставом поручивала да признаје везу, каква год да постоји међу нама. Лагала је. Лагала је погледом, осмехом и целим телом, а пре свега руком, која ме је привлачила у загрљај.
Измигољио сам се и ударио у плач.
„Мама, како је могуће, ме је заборавила? Како то може, како? Зашто?!’’
Мртва жена није одговорила. Окренула се и тихо отишла. Знао сам да ме неће узнемиравати и нисам нимало жалио због тога. Ипак, нисам престајао да мислим на њу. Да ли је она бар мало она? То није могуће, она је умрла, а опет… Како су јој обрисали памћење? Шта се догодило са њеном душом? Да ли су јој, гурајући у погон изнемогло тело, коначно упокојили душу?
Не трпим мртве, гадим их се и начелно се слажем са одредбама по којима су тек скупља ствар, оруђе за финији рад. Клоним их се, мада овамо, у леду на граници, нисам утекао од њих. Довео ме је раздирући презир за човечанство у целини. Ја се не мирим са светом у ком сам рођен и док год то буде изводљиво — нећу у њему боравити. Радовао сам се самоћи. Од живота ја и не тражим друго него да што потпуније и што дуже останем сам. Ако буде среће, мислио сам, нећу се срушити и издахнути у чуварској ћелији, већ подаље, негде где ће моји молекули мирно почивати до краја света, дубоко под наслагама снега.
Прихватио сам да чувам границу између јаросне пустаре прошаране куполама и неподношљиво хладног, деценијама недоступног подручја из ког се није вратио нико жив. Нису се враћали ни мртви, додуше. Њима би иза црте могло бити угодније. Ако постоји угодност после смрти. За три године службовања нисам видео створа који има људски лик.
Три године! Сви ти безимени сати што су ми се искрали били су тек једна дуга ноћ. Спавао сам, понекад сањао и ничему се нисам надао. Ни пред чим нисам осетио бојазан нити сам имао брига, мада сигурно постоји разлог што сам смештен овде, на крају света, са алармом око зглоба и застарелим оружјем у рукама. То што још нисам видео топлокрвне није доказ да их нема. Њих и свега што може да скрива пустара саздана од снега и леда.
Зурим у тмину, палим цигарету и погледом тражим месец.
Месечина је овде слаба, сва искрзана. Тешко се пробија кроз густе облаке.
Зато у ноћи блешти чист, нетакнути снег. Уживање ми је да загазим у целац, волим како шкрипи под чизмама, па готово сваке ноћи шетам са ненапуњеном пушком о рамену.
И ноћас ћу да изађем. Ходаћу док се не уморим довољно да по повратку лако клизнем у сан.
Чује се шушањ испод прозора. Можда се неки од снежних зечева напокон осмелио. Некада је ових животињица било много, јуриле су се око стражаре, али их је мој претходник страсно ловио. Да убије доколицу или зато што је волео да убија, ко зна? Има убица који прихвате да им се казна замени службом на граници.
Ја убијам само време. Чак и не штедим. Зараду у целини трошим на редовне потребе и на разне бесмислице. Не правим планове, не хајем за будућност — ни за живот ни за мртвовање. Само чекам да прође. Ноћ и све.
Јасно ми је да не мора сваки умрли завршити у руднику, на опасним мисијама или тешким, понижавајућим пословима. Понекад се чини да човек наставља где је стао. Са спољашње стране, загробни му се живот нимало не разликује од оног који је водио пре него што је умро. А шта је изнутра — нико не зна. Ни сам мртвак не може да посведочи јер не памти како је то бити жив.
Богаташи, свеједно, много пажње поклањају постхумном осигурању. Чак и они скромнији гурају повеће своте фондовима и фабрикама за преобликовање. Купују имања у којима ће уживати пошто се „повуку’’. Дешава се да им живот прође у старању за смрт.
Могућност да се устане из гроба, оживела је оно најстарије, али је окотила и неке нове врсте робовања. Жив, а не закопан, говорили су за роба стари Египћани. На свету одавно нема закопаних, а као да нико и није жив.
Нехотице бацих још један поглед на ручни аларм па, једнако непотребно, поново погледах сат. Осећао сам зебњу. Можда сасвим лако захлађење у ваздуху. Нешто.
Чула нису упућивала ни на шта одређено, а нису били прецизнији ни апарати којима сам располагао. Ипак, трнци низ кичму, мали тремор и пометеност у мислима потврђивали су ми да није баш све исто као пре. Ја одавно не пролазим кроз кошмаре, немам црних мисли нити знам за страх. Боравак на прагу непојамног и поглед вазда управљен ка пространству којим човек, био мртав или жив, не може овладати, показао се делотворнијим од терапија и свих третмана којима су ме након мајчине смрти подвргавали. Хладноћа ми је оковала мисли, снег развејао сваку фантазију.
Ипак, сада дрхтим и опрезно корачам по стражари. Вратима не прилазим. Слутим да оно што ће се збити стоји испред и да чека на мој знак.
Управо сва та осећања и предосећања у стражарском послу дају предност топлокрвним чудацима у односу на мртве извршиоце. Искуство је на нашој страни.
Шушањ се понавља. Једном, па још једном.
Узалудно је да са прозора гледам у мрак. Узимам лампу и излазим из стражаре, таман на време да опазим како снежни зекан нестаје под брежуљком близу врата. Насмејем се, решен да се следеће ноћи притајим и пажљиво проучим навике новог суседа. Окрећем се да уђем у стражару и тад ми светлост лампе пада на чудан, неочекивани траг. Свега метар од пртине, такорећи мени пред носом, стоји јасан отисак који није правила зечија, а свакако ни шапа другог звера.
Разгледам га са свих страна.
Шака. Мртва рука. И крај ње латинично слово „С’’. Можда као асоцијација на Спартака, вођу побуњених робова. Волео бих да је то. Али, бедна небића нису кадра да се побуне, иако бројем и снагом и неповредивошћу превазилазе живи свет. Од срца бих то подржао. Помагао бих мртвачки устанак. Ниједна побуна није успела без заузимања трећих, неутралних, који по природи ствари не могу бити ни на једној страни. Можда сам у заблуди да постоји само једно живо биће на страни цркотина и да сам то биће — управо ја.
А можда је „С’’ половина знака за бесконачност. Упозорење. Јер смрт је, баш као и живот, само једна половина. Друга рука.
Дуго остајем у месту. Размишљам. Неупаљена цигарета ми се савија међу смрзнутим уснама.
Како то да је отиснута само рука? Где су трагови стопала која су донела онога ко је овде спустио свој длан? Снег је сасвим гладак, неугажен. Нежна површина светлуца под лампом.
Зар то поседује крила? Бешумну летелицу или моћ да се трансформише према потреби?
Можда то и није човек, био мртав или жив? А можда, напротив, јесте. Наш далеки рођак, давнашњи избеглица, умакао пре великог краха, храбрији и људскији од нас. Онај што полаже јача права на планету коју смо презрели и поткопали дубоко испод темеља. Не уче ли све религије о бољим људима што ће једном доћи да наследе свет?
Напокон нешто о чему вреди сањарити. Боље од зечева. Имаћу чиме да испуним сутрашњи дан. И дане после њега.
Идем ка вратима. Пуцањ. Као да је испаљен далеко, негде иза брда. Не, много је ближе.
Мини аларм сева. Црвено! Црвено! Црвено! Ах, пуцали су из велике близине. Боли, боли. Страшно боли. Разара. Глава ме боли. Што нисам упалио цигарету? Пријао би ми један дим. Затварам очи и падам, падам… Рушим се са лицем према земљи. Чујем њихове гласове. И они су црвени. Топли. Букте у мраку. Хиљаде малих ватри. Живот.
Имају руке. Да ли то значи да су људи? Само по рукама личе на нас.
„Склоните тело’’, рекли су. „Закопајте га дубоко у снег.’’
Хтео бих да говорим, да им захвалим на укопу, али не могу. Усне су ми стиснуте у самртни грч. Цигарета је испала. Нећу моћи да повучем дим, али нема везе. И не треба.
Добро сам. Више ми није хладно.
Више ми нкада неће бити хладно, сада знам.
Ви не верујете у ово што сам вам рекао? А истините су — прва као и последња реч. И све оно између је било управо као што сам испричао. Свега се сећам, иако више ништа не осећам. Као да се није мени догодило. Сада знам зашто сви на ово пристану. Много је лакше када ниси жив.
