Сунце лагано тоне у загрљај ушћа Саве у Дунав. Деда Зека је прошарао облаке бојама са своје сликарске палете. Бајка о њему је једна од најлепших бајки из мог детињства. Топла прича о деда Зеки, који својом четкицом осликава природу и небо унела је нову димензију у моје поимање стварности. Прамичак плавог, из деда Зекине четкице, прамичак љубичастог, трака ружичастог, црвене сенке и пенасто бело паперје облака, све ово краси небо изнад ушћа Саве у Дунав. Силазим низ Калиш, као да улазим у галерију Небо.
Величанствено, бескрајно, моћно небо прошарано деда Зекиним јарким бојама у предвечерје јесењег дана стишава хук града. Хук се губи и нестаје у даљини Великог ратног острва. Хук се губи у шуми, у преплету шевара и трске, у тракама жалосних врба што се понизно клањају реци, милујући је.
Осећам се посебно.
Као да сам позвана на представу приређену само у моју част. Као да се на овом пријему сусреће вечност лепоте и раскош трајања.
Небитно је све.
Мали, ситни људи, спрам моћног, осликаног неба стоје као влат траве у пустињи топлих боја.
Још неко присуствује догађају.
Неко отвара свој мобилни телефон и покушава да ухвати тренутак. Да ли ће успети? Хоће ли боје ухваћене апаратом имати исту топлину снова и нежност ружичастог паперја, као оком виђене.
Љуља се у подножју стазе, крај обале, празна бурад никад довршеног сплава. Стаза која води до сплава је неприступачна, урасла у шевар и трску, покривена маховином. Чува је лепа гвоздена капија на уласку на сплав.
Река се повукла.
Прво помислим да видим прљавштину, а онда угледам песак, талоге песка, пешчану плажу и на њој дивље патке. Шепуре се шарени мужјаци у гомили која нежно ромори својим пачјим језиком. Направили су свој мали град у подножју исконског града и чувају га себично од погледа.
Хуче камиони ту, близу, а не видим их. Кочопери се црвени, циглени, обновљени Калиш и поносни Победник поклања голуба сунцу. А паткице свијају своја топла гнезда и причају о далеким, топлим местима. У тим причама живе топле ваздушне струје Сахаре, насмејани маслињаци Грчке, македонске пустоши, голети и језера. Причају дивље патке о свом лепом уточишту у подножју Калиша и како баш ту имају намеру да излегу потомство наредне године.
Галебови их поздрављају криком, док плове реком на чамцу од прућа и пластичних флаша.
Уморна рода пресеца слику.
Столетна, вековна камена громада звана Небојшина кула, прича своју причу и посматра строго реку. Моћни Калиш као бедем пркоси времену. Тискају се шарени туристи поред његових прастарих ограда, љубе се парови што седе на зиду, посматрајући смирај дана кроз солитере Новог Београда. Дише доњи парк пуним плућима и трепери светлост Свете Петке као да чува целу слику.
Звоне њена звона.
Крстим се. Ја сам православац, српкиња и Света Петка је моја слава, моја заштитница.
Опет крик галеба у сумрак.
Шуме врбе.
На пристаништу спавају уморни, стари бродови. Крај њих се кочопере два инострана брода са немачком, мађарском, грчком и бугарском заставом. Чији су ово бродови? Како су лепи. Зелена горња палуба покривена је бројним лежаљкама и столицама и по њој шетају бројни, махом средовечни и стари, оронули туристи. Спрат ниже померена завеса открива свечано украшену салу за ручавање са букетима цвећа на столовима. У продужетку брода, крај ресторана на даље, налазе се броја стаклена клизна врата путничких кабина. Какви лепи бродови.
Како бих само волела да путујем њима.
Да ли њихови путници виде лепоту мог Београда, да ли осећају мирис надолазеће јесени, да ли виде како деда Зека воли мој град, када његовом небу дарује тако лепе, пастелне, ружичасте боје?
Недалеко одатле натпис- крстарење реком, са ручком, без ручка, викендом, радним даном, цене, мени…
Срећна сам. Постоји шанса да се отиснем уз или низ реку. Постоји шанса да се успротивим њеним таласима, да је укротим, да јој се дивим, или да идем нежно је милујћи њеним током, да је волим, као данашњег дана.
Леп је мој Београд. Кад изађем на реку и погледам како дише, како траје вековима и вековима се смеје смешној људској судбини својом крепошћу и снагом, схватим да је моћан. Схватим да је природа јача од свега, да може да победи свакога, да траје и опстаје. Удахнем дубоко, погледам у небо и осећам се као Победник у Београду.
Мом Београду расту зграде, расту му границе, шири се и дише као моћни, непобедиви џин.
Расте му нови торањ на Авали.
Леп је мој Београд.
(из збирке приповетки Грми над Београдом, 2013. године)