Господин Јован је тужан седео за столом мрачне кухиње руку заривених у косу, и нетремице посматао екран лап-топа. Није дисао. Његове дубоке бразде на образима изоране годинама деловале су још дубље, а шарене зелено-браон очи уморно су пратиле промене на екрану. Дубоко се замислио, није био ту.
„Дама је у опасности… Ако коњ дође овде, а ловац га брани… топ ми прети…”, размишљао је наглас.
У кухињи је било топло, догоревао је последњи комад дрвета који је убацио пре двадесетак минута у пећ, и тихо пуцкетао бацајући на плафон изнад чаробну, трепераву светлосну шару. Кухиња је мирисала на кокице које су унуци испекли пре двадесетак минута на ватри коју је Јован наложио у ту сврху. Истини за вољу, он је једини и умео да добро наложи пећ, и уживао је у томе упорно, поносно понављајући када се она разгори исту реченицу коју је чуо давно, у детињству и запамтио је за цели живот:
„Коме се ватра овако разгори, мајка му се обрадовала.”
Кроз одшкринута врата почело је да продире вече у кухињу доносећи са собом свежину планинског вадуха, песму цврчака и ретке комарце. Смирај дана није утицао на Јована да одврати поглед и мисли од тешке партије шаха у којој је потребно победити компјутер. Да ли је то уопште и могуће.
У Јовановом случају победа још није била извесна.
Унуци су чаврљали у даљини као врапци. Јурили су свице по ливади испред куће. То је значило само једно – неизоставно ће и сутра бити лепо време. Јован се томе радовао, унуци ће бити срећни и играће се по цео дан напољу. Моћи ће да их прошета до оближње шуме, да им објашњава док прескачу поток како је довео воду до куће, како је захватио извор. Ако их то буде занимало објасниће им како да разликују јестиве од отровних печурака, или ће им једноставо направити фрулице од врбовог дрвета. Био је неизрециво срећан што лето проводе са њим. Толико је усамљен од како је изгубио Милу. Толико воли своје унуке. Срце му је пуно када их чује како чаврљају. Срце му је празно када помисли како ће бити неизрециво усамљен када поново оду од њега. Тешко је бити сам. Тужан је и несрећан без Миле.
Па ипак, није могао ни на тренутак да одвоји поглед од екрана свог малог компјутера.
„Дама је у опасности…”
Морао је по сваку цену да је одбрани. Ако је изгуби, губи и партију шаха. Губи од глупе машине, од глупог лап-топа. То себи не сме да дозволи. Ставио је топ у линију са краљицом бранећи је. Поље испред ње је већ штитио ловац.
„Тата, прошетаћемо до потока… Отишли смо…”, одзвањао је синовљев глас и одлазио у даљину за грајом раздраганих унука.
Ја сам срећан човек, размишљао је Јован. Имам добру децу, имам добре унуке, мој живот је пун погодак… ређале су се мисли једна за другом. Колико сам се само намучио у животу, радио по разним градилиштима, студирао, живео у изнајмљеним становима. Онда сам поново срео Милу. Мила је била најлепша од свих девојака које сам упознао. Памтио сам је још из основне школе. Од лепушкастог девојчурка плаве косе прерасла је у праву лепотицу. Била је лепа, прелепа, као Грејс Кели, као принцеза, поносита, горда, згодна, елоквентна, мудра, плавокоса. Колико сам је само волео. Колико сам је дуго волео, можда, можда и цео живот, почевши од првог сусрета, почевши од румене јабуке коју сам јој поклонио у трећем разреду основне школе. Мила је била лепа и румена, баш као и јабука коју сам откинуо са дрвета из нашег воћњака тог јутра. Убрао сам је пре поласка у школу, чувао је у недрима и поклонио је Мили на одмору, између часова математике и хемије. Све је било јасно, хемија је између нас постојала од тада годинама, и када се све сабере волео сам је све време. Волела је и она мене. Смешила ми се својим топлим, плавим очима и махала скакутавим плавим увојцима. Била је моја и само моја принцеза Грејс Кели. Недостаје ми… Краљица је у опасности. Треба да је спасим. Ако је изгубим, губим партију. Џаба ми топ и ловац. Нека је заштити пион. Невероватно, урадио сам праву ствар, компјутер мора да повуче назад своје нападаче. А ево, оде му и коњ.
Задовољно је Јован протрљао браду, промешкољећи се поносно у столици.
„Краљица ти је и даље у опасности, зар не видиш?”, допре до њега Милин глас.
„Не, жртвовао сам пиона, како не схваташ…”
„Схватам, али ти и даље не примећујеш одакле опасност вреба. Када се за нешто бориш, када имаш циљ, који је величанствен као победа, нема опуштања.”
„Ја немам циљ… краљицу ћу изгубити, а можда ће и отићи, као што си и ти отишла…”
„Неће отићи, имаш циљ, само га не примећујеш.”
„Како могу да примећујем циљ, па циљ би ваљда требао да стално стоји испред нас, испред очију, циљ је нешто што се некада можда и не види, а њему стремимо. Немогуће је да живим овако сам, да ми недостајеш, да осећам бесмисао живота свим својим бићем, а да мислим да циљ ипак негде постоји. Знам да сам остварен човек, да сам у суштини срећан, али више не постоји циљ откако те нема…”
„Циљ мора да постоји, јер да га нема, чему све?”
„Ја не желим више да га видим, нисам више срећан.”
„Али видиш га, имаш га, желиш победу у партији шаха коју играш.”
„Ко не жели победу, желим је, али нисам срећан, то ме не испуњава усхићењем.”
„А шта је срећа, тренутак, осмех. Срећа је нежан додир, лепа реч, сунце у крошњма дрвећа, маслачак у пољу…”
„Да, али ја не видим више ни сунце, ни маслачке, откако не видим осмехе, откако не осећам додире, откако не чујем твоје лепе речи.”
„Све то постоји око тебе, за срећу се вреди борити, осврни се Јоване и размисли. Још има сунца у крошњама дрвећа, још увек ти се смеју маслачци у пролеће, још увек постоје речи, очи и руке које ти нешто значе, постоје руке које желе твоје додире. Тражи Јоване срећу и наћи ћеш је… Бори се за њу. Сваки човек је заслужује. Ти је заслужујеш. Када будеш пронашао бар њен најмањи прамен остварићеш победу. Срећни људи побеђују. Победници су срећни. Срећни људи имају циљ, и обрнуто, зацртани циљ чини људе срећним и даје смисао животу.”
„Какав циљ, шта је циљ када је пуно оних који имају за циљ само стицање материјалних богатстава? Да ли и њих сматраш срећнима, да ли ми причаш и о тим циљевима? Код њих влада закон да циљ оправдава средства. Какви су то људи? Јесу ли уопште људи или су нељуди? Да ли су и они срећни? Да ли и њима постизање циља значи корак ка срећи?”
„Да, колико год то тривијално звучало, да. Они су задовољни материјалним, опипљивим и не трагају даље. Они не играју шах, Јоване. Они не замарају мождане вијуге, они само живе, и то им је једини циљ. Вероватно су срећнији од осталих, од нас. Њихови циљеви су достижни, оствариви, опипљиви. А, ја ти упорно говорим о другој врсти животног путовања, о трагању за узвишеним циљем.
Погледај слику на зиду. Дубока, бела зима је оковала платно и сиромашну страћару у шумарку. Из њеног димњака се не вије дим. Мирна је и хладна, пуста у снежном белилу школски осликаног пејзажа. Док је посматрам, рамишљам да ли у тој кући ипак неко живи, да ли у њу неко дође с пролећа да угреје камено огњиште. Ја и ти гледамо слику и путујемо у сновима кроз снежне пределе на њој. Осећаш зиму?”
„Да, осећам, и мислим да та кућа уопште није напуштена. У њој неко живи. Можда спава. Можда је ту читава породица срећних људи. Можда осликано јутро у планинској кући крије живот и љубав малог планинског дома, сигурно је тако…”
„Видиш Јоване, то је био циљ уметника који је слику насликао, да нас натера да размишљамо док је посматрамо, да нам нешто каже, то је његова победа, испричао нам је зимску бајку својом четкицом. Сви ми живимо своју бајку, своју причу, са мање или више боја, са мање или више љубави и бола. Сви ми имамо циљ и свака ствар у нашој кући зна зашто је ту. Ништа није случајно. Ни овај наш разговор није случајан. Ти мораш да победиш у овој партији шаха зато што те волим.”
„У праву си, слушај музику цврчака. Њихове виолине улепшавају ово вече и чине га посебним. То је музика живота, музика истине. Као да Чајковски игра на језеру трава своју чаробну балетску симфонију.”
„Чујем… Чујем и шкрипу капка на бака Мариној кући, чујем и шум потока у даљини… а чује се и сова у шуми испод села…”
„Лепо је…”
„Јесте, лепо је…”
„Симфонија вечерњих звукова се савршено слаже са пејзажом на зиду, са овом партијом шаха, са овом топлом и лепом ноћи у којој осећам да нисам сам, у којој осећам и знам да има оних којима требам, у којој сам сигуран да вреди живети до поседњег даха, пуним плућима, докле год нас има… Волим те, Мила, и хвала ти што ме подсећаш да вреди живети. Довољно је било да се осврнем око себе, да почнем да слушам, миришем, осећам, видим, па да схватим шта је циљ и смисао живота.”
Јован однесе другим топом противичког ловца и у следећм потезу нанесе пораз противнику својом краљицом. Мат… Крај…
Изашао је на врата куће, протегнуо се као мачка, ставио руке у џепове, и са осмехом на лицу пошао ка шуми да потражи свог сина и унуке. Они су му се обрадовли када су га угледали, притрчали му, ухватили га за руке. Нису престајали да чаврљају. Син га је задовољно посматрао.
Јована је следећег јутра дочекало сунце у крошњама дрвећа замршеним благим поветарцем и насмејани маслачци на ливади поред куће.
(из збирке приповетки Срце на столу, 2018. године)
