Волим мој Београд. У њему сам рођена, у њему сам одрасла. Познајем све његове тајне. Волим његове ћуди, његову кошаву и северац, вреле тротоаре и снежне, завејане улице. Волим аутобусе који касне, брекћући као уморне звери, волим ужурбану Кнез Михаилову улицу, светлуцави Новогодишњи вашар.
Шетам Старим градом.
Срце Београда простире ми под ноге тепих својих сивих тротоара прошаран осушеним жвакама и псећим изметом, по којима пљушти киша. Ваздух смрди на издувне гасове милиона аутомобила што се упорно тискају пред нимало строгим црвеним светлом. Ако је истини за вољу, питам се зашто црвени семафори уопште постоје. Београду је довољна једна најобичнија киша да заустави саобраћај.
Шетам улицама Старог Београда, и оне смрде на цигарете мрачних пролазника, који подигнутих рамена, цвокоћући испод танких јакни са подигнутим крагнама, повлаче још један дим, па бацају опушак нехајно, чвргом на тротоар.
Смрди Бајлонова пијаца на укисељену одећу ноторних алкохоличара што се тискају на узаној траци тротоара која им је остављена од стране моћних аутомобила, на путу од стајалишта шеснаестице до балетске школе Лујо Давичо. Стоје прљави и уморни људи и продају ствари које тешко разазнајем јер су покривене најлоном, продају старе, прљаве ствари.
Не личи ми Београд на град у којем сам се родила и порасла. Улицама ходају неки други, чудни људи. Девојке у тесним фармеркама, у тесним јакнама, са „зунзара наочарама” преко очију, иако пада киша, пролазе поред мене. Све имају очи сакривене негде далеко иза „зунзара”. Као да се плаше да ће их неко можда погледати у те исте очи и заљубити се у њих. Шетају улицама неки чудни млади људи у беспрекорним сивим оделима са ружичастим краватама и лаптоповима у ташнама, са савршеним кишобранима, довољно великим да полете попут Мери Попинс. Сви они грозничаво ваде мобилне телефоне и преговарају са неким о информацији која не сме да касни, о прорачуну који не сме да омане, о роковима које треба испоштовати. Пролазе и тужни, прљави мушкарци у посивелим, прљавим тренеркама и дугачким џемперима који се завршавају негде тик изнад колена. Мушкарци са масним косама, минђушама и замагљеним погледима тумарају улицама. Да ли су и то алкохоличари или можда наркомани? Необично лепе и дотеране девојке у изразито кратким сукњама се мимоилазе са њима. Пролазе једни поред других и не примећују се. Као роботи. Оне се не питају ко су ти тужни, замишљени, несрећни мушкарци. Оне знају кога траже: богате, лепе, ситуиране младиће. Они се не питају ко су оне, згодне, лепе „скоцкане” девојке, јер о томе не смеју ни да мисле. Можда би иза ћошка пред њих истрчао неки ситни мафиоза, ако и помисле да се обрате лепим девојкама.
Испред Општине Стари Град, један аутомобил стоји недалеко од семафора, са упаљена сва четри мигавца и отвореним вратима сувозача. Учесници колоне су бесни што баш ту стоји. Трубе му, псују га, обилазе га. И мени је чудно што аутомобил баш ту стоји. Гледам о чему се ради. У самом углу отворених предњих врата,дечачић од три-четри године пишки. Мајка му при том помаже, држећи га за потколенице, док сама седи на свом седишту. Плаши се да не покисне, ваљда. Дете кисне али пишки, и кога је уопште брига што она то ради на тако оргиналан начин. Питам се да ли то још неко види сем мене.
Кнез Михаилова је полупразна. Ори се музика са свих страна. Код Просветине књижаре улични певач и даље пева своје песме из седамдесетих година. Глас му је исти као и пре десет година, песме су му исте, коса и даље дуга. Он је десет година старији, али не и његов глас. Опстао је. Победио је време.
Излози шљаште. Неки нови, шарени излози са скупоценим ципелама и одећом, излози мање познатих, познатих, и најпознатијих светских фирми, и хиљаде и хиљаде младих, плавокосих, црнокосих, шатираних девојака проба те исте скупоцене предмете и купује их. Ја не смем ни да помислим на такву куповину, јер имам породицу.
„Извините, да Вас нешто питам…”, обраћа ми се високи мушкарац средњих година.
„Мора да проси”, помислим. Гледам га. Пристојно одевен, чист, не делује као просјак. Наседам…
„Кажите…”
„Да ли бисте били тако љубазни да ми дате петнаест динара?”
Како сам глупа! Окрећем се и ходам даље, не осврћући се. Можда ће ми, ако извадим новчаник узети све из руке и побећи. Можда је наркоман. Не желим да ризикујем. Београд је постао џунгла.
Сви око мене причају неким чудним нагласцима, неким чудним језицима које не желим да разумем. Бесни људи пуни пара корачају улуцама, гласно се смеју, тискају се испред светлуцавих излога. Чекају их њихови сребрни и црни моћни џипови. Чувари испред банака шетају своје моћне пиштоље као да је нормално и симпатично да се тако шетају. Драга улица је препуна контраста, богатства са једне, и сиромаштва са друге стране.
Из правца „Калиша” долази крупни сибирски хаски. Носи мртвог голуба у вилици. Његове хладне, сиве очи личе на тротоаре мог Београда, на сиве џемпере, одела и аутомобиле. Његова дуга длака прошарана белим личи на шатиране плавуше и црнке са „зунзара” наочарама. Уклапа се у слику Београда којег не волим.
Пролазим поред галерије САНУ. Она је празна. Велики, пространи мермерни хол, оивичен је прелепим живим уљима на платну, која само што не говоре. У галерији је само једна бака, чувар, која седи за столом у углу и прича телефоном.
Ходам даље и тражим познате очи, познате људе, али их нема. Сви моји познаници и пријатељи су одрасли, променили се, отишли у неке далеке, богатије земље на путу у бољи живот. Две дотеране времешне госпође, театрално огрнуте пончоима са чувеном енглеском шаром, остављају за собом мирисни траг скупоцених парфема. Застају пред излогом златаре која сија. Њих, наравно, не занима Галерија САНУ и уметност. Занимају их само материјалне ствари.
Докопала сам се излога Просветине књижаре и стала. Плута као пусто острво у океану кича и чудног замешатељства нових култура у мом добром, старом Београду. Плута и осмехује ми се познатим и непознатим, старим и новим насловним страницама књига. На тренутак се тргнем. Поред мене стаје старији господин и тражи неки наслов погледом.
Враћа ми се нада. Неко још увек воли књиге. Неко још увек чита. Неко мисли. Неко још увек свраћа у француску читаоницу и жели да чита, не да би отишао у Париз, тамо радио и зарадио и постао богат, већ зато што воли француски језик. Неко од тих малобројних људи ће, можда, ући у галерију слика и уживати у њиховом немом говору. Неко ће можда покушати да их разуме. Још има људи. Има наде за мој град.
Срећна и задовољна овим закључком, крећем назад до балетске школе, низбрдо, ка Бајлоновој пијаци.
Улазим у Скадарлију.
Како је лепа Скадарлија по киши. Пуста је. Светлуцају у предвечерје облутци њене калдрме умивени кишним капима. Славе своју победу над побеснелим високим потпетицама. Мирно чувају састајалиште боема и песника. Ђура Јакшић, погнуте главе, окамењен, слуша тихе звуке кише која ромиња и пева своје стихове уз звуке гитаре из оближње кафане. Прича нам Ђура Јакшић о неким прошлим временима, о старом Београду, о љубавима и страдањима српског народа кроз векове. Прича о поносу, о идентитету који не смемо да изгубимо. Прича о култури. Лепо га је слушати, лепо га је чути.
Крај једне кафане чујем нежни плач мачета које дозива мајку. У први мах га не видим, а онда схватим, сакривено је испод дасака. Желим да му помогнем, да га нађем, дозивам га јер желим да га извучем, али не успевам. Ја му нисам мајка. Не тражи мене, није заглављено, оно само тужно дозива мајку.
Обишла сам Стари Београд, не зато што сам желела да га обиђем, већ силом прилика, чекајући своје дете. Прошетала сам по Старом Граду, зато што сам и сама мајка која чува своје потомство и штити га од градске звери. Видела сам Београд неким другим, кишним очима и није ми се учинио лепим. Ни мокри тротоари, ни уморни људи, ни гужва по улицама и у саобраћају нису лепи.
Па ипак, волим мој Београд. Волим његову галерију САНУ, само његову Скадарлију… његове књижаре, његове добре и паметне људе. У њему сам рођена, у њему сам одрасла. Познајем све његове тајне. Волим његове ћуди, његову Кошаву и Северац, вреле тротоаре и снежне, завејане улице. Волим аутобусе који касне брекћући као уморне звери, волим ужурбану Кнез Михаилову улицу, светлуцави Новогодишњи вашар. Волим и верујем у памет и мудрост Београда и његових становника.
(из збирке приповетки Грми над Београдом, 2013)
