Летње јутро у Нерадину, по сунцу и дану како је започ’о богме све указује да ће данас бити здраво врућ, јул месец каки би дани били нег’ здраво врући. Баба Ленка, вредна Сремица, к’о свака газдачка жена, лепу ‘аљину на себи има, кецеља још лепша карнерима обрађена. На глави лепа кашмирска марама, коју ће скинути с’ главе кад све обави у авлији. Да јој се не би осетила влизура на ђубре из гувна. Пре недељ’ дана је ставила ‘ладну трајну, коса јој к’о седеф лепа, све се сија. Волела је да држи до себе, њен покојни Ђура је вол’о да лепо изгледа, њене авлије су биле патосане цигљом лако ји је било одржавати. Узела је метлу корову, чисти авлију, шор, гувно, кокоши сву сламу рашчепркале. Њој није бијо проблем, да сваки дан све ваљано почисти.
Још није ни завршила, чује да је са вратница неко зове.
Баба Ленкааа пóшта:
„Та отац га његов и Перу поштара, кад се пре ваздиго шта сад ‘оће није пензија, к’о да мени неко пише?”
„Здраво Перо чедо, шта с’ ми до’но?”
Снуждијо се Пера, годинама зна баба Ленку, сад како да јој каже тужну вест, а мора:
„Баба Ленка, дон’о сам вам телеграм. Прим’те моје саучешће, умро ваш Баћа.”
Пружим Пери руку, зафалим се на саучешћу, пустим коју сузу реда ради.
Очо Пера поштар, а ја се питам; Еее, Баћа да идеш у очин т’ сад си нашо по овој жеги да умреш, ко да ниси мого чекати да залади? Ма увек си бијо пркосан, па си уз очин и пркос сад умро, ал’ хајд нек ти буде. Морам саде тражити црнину, шта ћу брат ми је и није макар каки, рођени, иста нас матер родила.
Отишла сам у предњу собу, да видим шта ћ’ обући, понети.
Сетим се нашег детињства, сиротиње, свега што је било у та доба давна. Ипак сам заплакала није крв вода чељади моја, сузе теку саме не мож’ човек против осећања. Ајд, Ленка ман’ се суза више оправљај се да кренаш на пут, имаш кад плакати, док стигнеш с’ запрежни коли до Перковог салаша.
Док се ја оправим и одем лагано већ ће ме у’ватити ноћ, метнула сам у коли и фењер, знам да ћу по мраку кући ил’ пред зору. Треба до Перковог салаша отићи летњим путом, а врућина.
„Еее, Баћа морам рећи унцут бијо и ост’о ваздан, и мртав пркоси така фела сва уз óчин.”
Возила сам се с коли до пред мрак, нуз пут сам се сетила његобе деце. Деца му живиду далеко у тој Аустралији, они не можеду ни доћи, њима треба што бродом, што које как’им превозима непун месец да путуједу. Баћу тол’ко не можемо држати, са’ранити се мора поред његове Зоре, нек тамо мирује, а деца кад стигнеду, отићеду на гробље, видити с’ свештеником нек обаве парастос и мир сјем.
Стигла сам пред кућу, вратнице широм отворене, да видим ди ћу коње распрегнути и везати, па да идем код мог Баће. Авлија пуна људи, астал под орајом у ладу, метнуте клупе, седиду људи пију за душу мог Баће. Видим неке женице непознате служиду људе, носиду кафу и мешене погаче.
Сви који ме знају прилазиду да ми изјавиду саучешће, ја са сваким оплачем и у глас запевам.
Улазим саде код мог Баће, он лежи сам, око њега седиду родбина и пријатељи, гледиду га он ето умро у својој деведест трећој, мого је још живити није болово. Ја жалосна, џепницом бришем сузе и нос и запевам гласно:
„Еее, мој Баћа куд си поранијо, та мого си још зив’ти, нис’ бијо ни болестан, брате мој незамерени”.
Седнем ту поред његове главе и диваним му тијо да други не чуједу:
„Одма’ да ти кажем Баћа, ја сам болесна, сад се опростимо, и у здравље. Ја ти по овој врућини нá сáрану долазити не могу. Да ми позли, нећу, фамилија је велика нека плаче неко други. Ти с’ мени за живота покидó кола живаца, тако Баћа мој да сам те ја оплакала за три живота, сад нек’ плаче неко други. Да ти кажем, т’ шта ако не дођем на сарану, отићеш ти и брез мене. Иди кад си наумијо нека ти је лака земља, мируј и никог не зови. Немој и тамо бити унцут, брзо ћеду да те откачиду сви, једино ако и там’ има луда ко’ што сам ја била, па те трпила цели живот. Та има луда свуди, мора бити и тамо. Фала тије Боже тамо неш’ ждерати, напијати се, нема тамо како ти ош’. Баћа мој, све што је било заборавићемо, знаш да кажеду; о покојнику све најлепше. Тако, путуј ти мој Баћа не брини за нас, ми ћемо бити добро. Да, морам ти каз’ти обилазићемо те сваке задушнице, брез бриге буди. Рекла сам ти; не љути се, ја ти сутра не могу доћи на сарану, отићеш ти брез мене, ја ћу свакако све од други чути. Ко је кол’ко запéво, кол’ко је ко појео на даћи и попијо, биће аброва за недељ’ дана и готово Баћа мој, после тога ко да ниси постојо. Тако ти је то са свима, спомињу те само рођени по кад, кад. Поздрави све наше тамо, реци јим да сам болесна, ал’ не дам се и нећу да мрем бар за саде. Поздрави ми мог Ђуру, кажи му да се старам још о свему, о земљи, стоки. Нек’ се ништа не секира, само нек тамо будне брез бриге, нек’ ме верно чека док му ја не дођем.
Баћа мој ‘ајд у зравље, нека ти је лака црна земља. Шта би ти друго казла, било је како је било, ја сам теби све опростила, и ти мени опрости ако имаш штогод та љуц’ки је. Да и ми будемо нормални макар кад неко умре.
Знаш да су нас звали луда фамилија у она давна времена, т’ брига те, виш’ да ми можемо и лепо само кад ‘оћемо. После кад смо ојачали нису нас тако звали, народ ко народ. Еј Баћа, још ти ово казла нисам, само сутра радијо нећу палити, доста је то Баћа мој. Знам ја кад би ти дошо код мене, да би га раскарико до даске. Виш’ све смо се лепо договорили, ајд да те и пољубим тако лáдна, шта ћу мој си, каки си таки си…”
Шапнула сам Баћи на то ладно уво, сад ћу по изласку запéвати ред је, а и тај свет гледи.
Баћааа мој никад не замерени и не прежаљени, куд си пóшо тако рано, што нас Баћа остављаш у сузама. У авлији сви се расплакали, прилазе теше ме: немојте баба Ленка позлиће вам, незнаду они да ја више глумим, то сам и Баћи казла да с’ не љути.
Т’ у очин да иде све, не могу се ја за свашта ждерати и секирати, умро је знам неће више, сад и готово је с’ њим путоваће тамо ди су сви наши упокојени, еее, нек га они сад чекаду раширени руку.
Тако све сам обавила и ја сам очла мојој кући, а да не лажем жаво ми га, плакала сам нуз’ пут. Шта да се ради децо и чељади моја, сви ћемо путовати касније ил’ пре, то је курва живот.”
Још нико није ост’о, само чекаш твој ред и твој дан како ти је Бог пропис’о, још кад си се испилијо, ома се знало и кад ће ти доћи крај. Жаво ми је мог Баће, а шта да кажем чељади, нис’ то ни мале године. Да с’ не лажемо, лепо је поживијо, што је умро ко то зна. Јесам га волела истина је, а јес’ и био пустољина, воло је и да шврља и брља, млого ми је кидо живце, нема везе саде ћу све то заборавити. Било је кадгођ лепи дана, да се памте није све било гадно.
„Ајд у здравље поздравља вас баба Ленка из Нерадина, па видимо се на мојој сáрани, то ће да почекате још коју годиницу.”
Можда није време ни прилика, ал’ ја не би била пуста баба Ленка, така нам фамилија, звали нас луде. Морам вас питати:
„Имал’ Срема, а да луда нема, имал’ Лоле да Сремице мале и дебеле не воле?”
Живели ми ви мој народе од свагде!
Да вам диваним жив’те тај живот, немојте се једити за свашта, нећете ништа променити, само себе глођете.
А дани и живот одлазиду, не питаду ништа, док се око себе осврнеш све очло, верујте вашој баба Ленки.
У здравље чељади моја добра, ма ди да сте саде све је то курва живот кад вам диваним.
