Вече пред Нову годину. Отац у кујну уноси велику јелку, коју је тог јутра дуго бирао на пијаци, густих, раскошних, симетричних грана, свежу и мирисаву. Морала је тог поподнева да се савлада и мука око њеног постоља. Ова краљица свечаности имала је да стоји усправно и поносито, да се под теретом окићености не нахери или чак преврне. Сваке године отац је изнова успевао да савлада архитектуру њеног престоља, уствари постоља од укрштених дашчица нађених у шупи, чврсто прикуцаних покривљеним ексерима, са ко зна како пробијеном рупом у средини за јелкино стабло. То је био подухват само за велике мајсторе импровизације. Кад би све било спремно, мама и ја смо узбуђене устајале и – јелка је улазила у нашу кујну, уз басамке, кроз широм отворена врата право на кухињски сто, испунивши намах мирисом четинара влажну дотрајалост стана.
Том приликом из витрине хладне спаваће собе пажљиво је изношена једна од оних овећих, чврстих картонских кутија, коју током године нико није отварао. Под њеним поклопцем били су облачићи вате, а у свакоме од њих по једна мала светлуцава раскош од стаклене пене, свака посебна и другачија, толико крхка на додир да сам смела само да гледам: сребрно-златна шишарка, мајушни деда- мраз и „круна” јелке – купасти врх са „оком”, све то блиставо, као драгуљи. Била је ту и гипсана птичица са лепезастим крилима и репом од шареног папира, па лагана стаклена птичица зеленог врата са кљунићем од црвеног воска за печаћење пакета, која се њихала на жичаној опружици. А тек „свилене бомбоне”! Омотане тананим листићима жутог, плавог, црвеног и зеленог злата, са белим кићанкама од рецканог креп-папира на обе стране, па ораси увијени у сребрну фолију сачувану од поједене чоколадице, па највећа кугла, посебно пажљиво чувана са удубљеним „оком”, као да си огледало савио у лопту и оно прогледало; свећице плаве, жуте, црвене и беле, спирално увијен восак око белих фитиља, заривене у своје ружне плехане шешириће-штипаљчице. Окренути наглавачке, шеширићи су морали да узјашу јелкину гранчицу, али како је восак тежак, свећице су увек стајале јогунасто нахерене, свака на своју страну. Само је једна увек остајала усправна.
Те свећице отварале су спектакл вечери кад би их отац на пажљиво окићеној јелци упалио. У новој, изненадној светлости поздрављао нас је празник и ја сам стајала усхићена поред оца и мајке и гледала пред собом и увис ту бајколику, раскошну радост која је могла трајати тек који минут, док разнобојни воштани штапићи не догоре довољно – да би били погашени.
Али, мој отац није пристајао да се та наша чаролија тек тако угаси. Погашено- па готово. Не! Следила је још једна епизода свечаности: он би окићену јелку пажљиво уносио у спаваћу собу, на политирани сточић поред пространих кревета, изнад мог јастука. Могла сам тако, у новој пижами што је мама сашила за Mатерице, под јорганом, лежећи на леђима, са јастука да удишем мирис четинара тик изнад свога лица. Отац и мајка би се тада повлачили, некуда би нестали, а ја сам гледала како у полумраку собе на гранчицама јелке лако подрхтава светлуцави накит а кад се ујутру пробудим- све је опет било ту, над мојом главом, лепо, а стварно. Има таквих снова које буђење не може да распрши.
Ипак, празници брзо прођу. Иглице моје јелке суше се и посипају ћилим на поду, њено мирисно зеленило чили, бледуњави, па жути и већ трећег дана отац би ме одводио у шетњу. За то време мама би накит овила облачићима вате и положила у ону кутију а огољено, суво, мртво дрвце износила би некуда у друго двориште.
Без јелке, соба је сада била увредљиво свакидашња и мама ту ништа није могла. „Ето, прошло је, али доћи ће опет”, рекла ми је љубав из њених очију. Ја мојој мами то верујем. Зато и чекам.
У селидбама светлуцаве куглице су се поломиле, изгубиле или нестале. Селидбе прогутају или затру човеку много важнога, али ја чувам ону гипсану птичицу шарених, папирнатих крила. Ставићу је на врх јелке, једном, кад опет дође.
