Са математиком је требало раскинути раније, већ након комбинација с понављањем. Док сам формулу знала напамет, тестови су ишли глатко: вежбање викендом, потом понављање мантре које се урезује у сећање колико и графит у кору дрвета.
Прва киша затекла ме је неспремну тек у јулу наредне године. Збирка је увелико трунула на тавану. Викенди су најзад добили слободно. У свом летњем телу возила сам се на бициклу као да математика никад није постојала. Све док ме, наједном, задатак није пресрео. Дах ми се скратио за неколико секунди. Формула се отимала из сећања као прекинут сан и графит се, напослетку, стопио са кором.
Резултат је, наравно, био врло погрешан, али сасвим логичан с обзиром на поступак: формула научена напамет је формула у коју не верујеш; формула у коју не верујеш је формула коју заборавиш; формулу памтиш тек кад је изведеш.
Пар година касније извела сам формулу. За то је био потребан већи број задатака. Поприличан број комбинација с понављањем. Са математиком је требало раскинути раније, касније сам то схватила. Али једно и даље не успевам да разјасним: шта још управља мојим бициклом?