Посматрао је прекрасне крајолике свуда око себе. Опијао се том љепотом која се протезала на све стране. Имао је шта да види. Велике планинске врхове. Зелена шумска пространства. И насеља која су се истицала у долини испод њега. Стајао је на врху брда, гледао у величанствене пејзаже испод и око себе, те уживао у њежним додирима прохладног горског вјетра. Претходних сати је падала киша. А сада је напокон стала. И сунце се налазило високо на небу и обасјавало је златну круну на његовој глави.
На тренутак му је поглед застао. Угледао је сивог сокола који је гордо крстарио небом.
„Ваше величанство”, прекинуо га је у свему овоме глас који је чуо иза себе. Окренуо се и угледао групу стражара како му прилази. Долазили су из правца моћне тврђаве која се налазила недалеко од њега, на врху брда, и која је доминирала читавим крајоликом. „Дошао је војвода Влатко.”
„У реду. Чекао сам га”, кратко је одвратио и направио неколико корака према војницима.
Тада је између стражара прошао његов храбри војсковођа и стао пред њега. Наклонио му се и рекао: „Ваше величанство, одмах сам дошао овдје да вас видим.”
„Остави се тих формалности, брате Влатко. Добро дошао кући, храбри ратниче”, рекао му је, затим му пружио руку, руковао се са њим, а потом га и снажно загрлио. Он је био његов најбољи командант. И управо се вратио са веома важног задатка.
„Хвала вам, мој краљу”, уз осмијех је одвратио војвода.
„Добио сам добре вијести. Одмах су ми јавили за велику побједу”, задовољан и самоувјерен био је краљ. „Да ли је тачно све то што су ми пренијели?”
„Да, мој краљу. Побиједили смо! Уз велику цијену, али успјели смо”, одважно је одвратио његов први сарадник. „Османлије су се повукле. Султан је пао у битки. Тренутно су у расулу и требаће им времена да се поново организују.”
„Принц Бајазит је нови султан?”
„Да, вјероватно ће то бити он”, потврдио је војвода. Затим се уозбиљио. „Нажалост, и ми смо имали велике губитке. Кнез Лазар је погинуо. И већина његових витезова. Ипак, лијево и десно крило однијело је побједу. Ја и војвода Вук.”
„Одлично, брате Влатко! Босна је сада сигурна. Исто тако, и Србија.”
„Сада је прилика, мој краљу. Сада морамо да дјелујемо”, одлучно је наступио његов први витез.
„Прилика за шта?”, радознало је упитао.
„Прилика да окупимо нову војску и да се вратимо на Косово”, истим, одлучним тоном, наставио је војвода Влатко. „Сада можемо да поведемо све остале локалне великаше у поход на Исток. Да ослободимо земљу Мрњавчевића. И грчке крајеве. Да ујединимо све те просторе и докрајчимо османлијску пријетњу.”
„Влатко, мислим да је то мало превише.”
„Можемо учинити оно што су Вукашин и Угљеша намјеравали да ураде. Можемо трајно да их елиминишемо, сада, док су уздрмани и док се не реорганизују и опораве. Морамо да дјелујемо, иначе ће бити касно. Они ће се вратити. И опет ћемо морати да се боримо против њих.”
Његов војсковођа је очигледно био под утиском побједе. Још се није ни одморио од претходне битке, а већ би ишао у неке нове походе. То није било потребно. Био је сигуран у то. Није желио нове ратове. Није желио да побјеђује на бојном пољу, нити да осваја нове територије. Желио је да побјеђује у дипломатији и да на тај начин шири утицај и јача снагу босанског краљевства.
„Храбри војвода Влатко је у праву, велики краљу Твртко”, изненада је зачуо продорни глас недалеко од себе и свог сарадника. Погледао је у том правцу и изненадио се када је угледао црнокосог мушкарца са кратком брадом и брковима, обученог у некакву црну одору, како самоувјерено и опуштено корача преко зелене пољане и приближава се њему и наоружаним стражарима који су стајали свуда около.
Одједном се појавио ту. Изгледа да га нико није примијетио и да се некако провукао између стражарских мјеста. Као да се појавио ниоткуда. Газио је напријед према њима и благо се смјешкао. Дјеловао је некако чудно. Готово нестварно. Није се уклапао у околину. Одјећа му је била чудна. И сам је дјеловао прилично необично.
„Ко си ти? Одмах стани и представи се!”, узвикнуо је командант страже и затим исукао мач.
То су учинили и остали стражари. Њих више од десетак који су се налазили између њега и војводе, те мистериозног странца у црној одори.
„Ја сам бог!”, одлучно је одвратио црнокоси мушкарац. У том тренутку буквално се све заледило у времену. Као да се све око њега замрзнуло. Стражари су непомично стајали у позицији каквој су били прије неколико тренутака, са исуканим мачевима и агресивним наступом према странцу. И војвода Влатко се није помјерао. Ништа се није помјерало. Само он и мистериозни црнокоси мушкарац који је наставио да корача према њему и који је, за пар тренутака, прошао поред тих залеђених војника.
На тренутак је погледао у небо. И величанствена птица је била замрзнута у лету. Сиви соко се није помјерао. Био је попут слике на некаквом небеском платну.
„Шта се ово десило? Како је ово могуће?”, збуњен је био краљ. Није могао да вјерује сопственим очима.
Црнокоси мушкарац је стао пред њега. Био је самоувјерен. Очи су му биле црне и продорне. Нешто је зрачило из њих. Снага. Тајна. Бескрајна мудрост. Али, и нека интензивна и недефинисана тама.
„Желио сам да разговарамо насамо. Без осталих да нас прекидају”, рекао је странац. И затим се опуштено осмијехнуо. „Али, морам да ти кажем, велики краљу, твој први витез је потпуно у праву. Ти треба да учиниш оно што је предложио и треба одмах да кренеш у велики војни поход на Исток.”
„Ко си ти? Шта си ти?”, наставио је он са питањима. Био је истински збуњен. Помало и уплашен. Ипак, није му било јасно шта се дешава и како је могуће ово што се управо сада догодило.
„Већ сам рекао. Ја сам бог”, одважно је рекао црнокоси мушкарац. „Зовем се Црнобог. И долазим из далека како бих разговарао са тобом, велики краљу.”
„Црнобог!”
„Да, ја сам један од старих богова. Један од најмоћнијих и највише посвећених људима”, наставио је он. „И овдје сам како бих ти предложио нешто. Овдје сам да ти дам понуду коју не можеш да одбијеш.”
„Ти си дио старих митова. Народ сада вјерује у нешто друго”, одвратио је краљ Твртко. И даље је био збуњен и у невјерици. Али, није имао пуно избора. Прихватио је оно што се дешава и покушавао је да дјелује одлучније него што се истински осјећао.
„Народ сада има неке друге богове. И има их, прилично. Имате и божијег сина. Такође, имате и божијег посланика. Имате и неке друге свете људе и нека друга божанства. А тек ћете их имати. То добро знам”, самоувјерено је рекао загонетни црнокоси мушкарац. „Некада сте имали нас, а сада имате неке друге. И ратујете између себе у њихово име. Ратујете и крварите више неко икада раније.”
„Не ратују богови. Ратују људи. Због похлепе. Због заблуде. Због страха. Има толико много разлога за рат, а тако је тешко пронаћи разлоге за мир, иако су и више него очигледни”, одважно је рекао краљ Твртко.
„Људи ратују зато што су људи. Тако несавршени, а истовремено, и тако савршени. Створени по Свароговом лику. Највеће чудо природе. Нажалост, и највећи проблем те исте природе”, наставио је древни словенски бог. Наступао је одлучно. И несумњиво је био сигуран у сваку своју изговорену ријеч.
„Ако си ти заиста он, ако си ти Црнобог, зашто си онда дошао овдје? Зашто желиш да разговараш са мном? Желиш ли да обновиш стару вјеру? Желиш ли да људи поново почну да вјерују у тебе и друге древне богове?”
„Ја долазим из ваше давне прошлости. А такође, долазим и из ваше будућности. Нудим ти прилику да креираш историју и да будеш неко ко ће промијенити све.”
„Зашто баш ја? Зашто си дошао овдје код мене, у Босну, у Високи?”, наставио је са питањима босански краљ.
„Ово је свето мјесто. Овдје, у овој планини на којој сада стојимо и разговарамо, некада је био дом богова. Испод наших ногу Перун и остали богови спавају. Чекају нека друга времена. Чекају прилику или крајњу нужду да се врате. Ја долазим из будућности. Прешао сам океане времена да бих накратко разговарао са тобом… великим краљем, на овом светом мјесту, на планини богова, и како бих покушао да изградим нову историју и нову стварност, и тако зауставио катастрофу која се дешава у тој мојој будућности и ту нужду која ће богове натјерати да крену у коначни обрачун.”
„И дошао си код мене у Босну да мијењаш будућност”, с резервом је одвратио краљ Твртко.
„Босна је посебна земља. Овдје живе посебни људи. Овдје се још увијек свуда осјете трагови давних времена, овдје још увијек ми постојимо у колективном сјећању… и течемо венама овдашњих становника. Ово је магична и чудесна земља, препуна чаролије, мистике, тајанственог, древног… овдје се спајају свјетови. Свијет богова и свијет људи.”
„То је све веома лијепо. Али, и даље не схватам шта ти очекујеш од мене и од Босне?”, збуњен је био босански краљ.
„Очекујем исто оно што сви очекују од тебе, велики краљу. Очекујем да покренеш велику војску и да кренеш на Исток. Твој војвода је у праву. Сада је прилика”, одлучан је био древни бог. Говорио је самоувјерено. Из тих његових црних очију зрачила је некаква моћна и опијајућа енергија. Као да је могао да је осјети свуда око себе. Као да га је изазивала и доводила у искушење. „Османлије су тренутно ослабљење и конфузне послије Битке на Косову. И сви остали су слаби и немају куда. Сви они ће се се приклонити теби и твојој војсци. Крени на Исток, заузми све оне земље којима је владао Душан Силни, порази непријатеља у Анадолији и затим освоји главну награду. Константинопољ.”
„Да учиним шта?”
„Да, управо то што сам ти рекао, велики краљу”, наставио је Црнобог. „Постаћеш нови цар. И више од тога. Император! Нови цезар! Освојићеш оно што је најважније. Град на граници континената. И освојићеш будућност какву нико овдје није могао ни да замисли.”
„То није могуће, Црнобоже. Ја, ипак, немам такву снагу нити могу да поразим Османлије на њиховом терену, ни да уништим Ромејско царство.”
„Можеш, велики краљу. Наравно да можеш”, уз осмијех је одвратио Црнобог. „Ти ћеш, за разлику од свих њих, имати једно тајно оружје.”
„Какво тајно оружје?”
„Имаћеш мене. Имаћеш божанску помоћ. Синови и кћери ноћи ће корачати уз твоју велику армију и помоћи ће ти да побиједиш све своје непријатеље. Поразићеш силе са Истока! Поразићеш силе са Запада! И изградићеш нову величанствену империју. Краљ Босне ће постати император новог Рима. Изасланик богова на земљи!”, надахнуто и заводљиво говорио је древни бог.
„Морам да признам да сам веома изненађен и затечен свим овим”, опрезно је рекао краљ Твртко. Бирао је ријечи, али није имао намјеру да промијени свој став. Без обзира на то што је пред њим стајало моћно божанство и што му је нудило толико тога „И захвалан сам на указаној части и таквој великодушној понуди. Али, нажалост, мораћу да одбијем све то.”
„Зашто, велики и племенити краљу?”
„Ја нисам освајач. Ја не желим да једну империју замијени друга. Не желим да народе на овом подручју ослободим ропства само зато да бих им наметнуо ново ропство. А управо то ми је сада понуђено. Да ослободим Србе, Арбанасе, Грке, и све остале од османлијског поробљавања и да их онда ја поробим. И да умјесто освајача из Анадолије имају освајаче из Босне. Ја то не желим да радим. Ја нисам император нити тиранин. Ја сам борац за слободу. Ја сам краљ Босне и желим да мој народ живи у миру и просперитету. Не желим да најбоље синове свог народа шаљем на луде пустоловине у неке далеке крајеве и да тамо гину и остављају своје кости. Ја нисам Александар Македонски. Нисам ни Јулије Цезар. Чак нисам ни Душан Силни. Ја сам Твртко, краљ ове прекрасне и чаробне земље. И ја, такође, желим да ујединим ово подручје. Желим да сви будемо на истој страни и да заједно градимо пут у будућност. Али, не желим то да чиним војним путем. Желим да пружим руку мира и да дипломатијом ујединим све ове земље.”
„Велики краљу, то се никада неће десити. То, једноставно, тако не функционише”, разочарано је одвратио древни бог. „Мир се мора освојити. Мир неће пасти са неба. Посебно не сада. И посебно не у оваквим сложеним околностима какве су сада у овом дијелу свијета.”
„Ја ћу да покушам. Ипак, ја нисам попут тебе. Нисам бог. Ја сам само човјек. Несавршен. И препун мана. Али, такође, ја сам човјек са принципима. И човјек који истински вјерује у људе. И који истински воли ову земљу. За њу ћу се увијек борити. До посљедње капи крви. За слободу своје земље и свог народа”, одлучно је наставио босански краљ. „Али, нећу никада да се борим за освајање других земаља и других народа. Нећу да Босна буде непријатељ било коме. Босна само може да буде ујединитељ. Оно што веже народе са Истока и Запада. И мени не треба Константинопољ. Ја имам ово. Имам Високи. Имам Подвисоки. Имам Бобовац и Краљеву Сутјеску. Имам све те силне градове и тврђаве широм ове прелијепе и тако посебне земље.”
„У реду, велики краљу”, тихо је одвратио црнокоси древни бог. Несумњиво није био нешто посебно одушевљен његовом одлуком. Али, дефинитивно, и сам је био свјестан чињенице да му неће моћи промијенити мишљење и да га неће моћи убиједити да учини нешто што не жели. „Мислим да пуно гријешиш. Али, ја те не могу убиједити у то. Могу ти само рећи да се то све неће нимало добро окончати за твој народ и твоју земљу. Све ће се срушити у трену. Ништа неће остати од те твоје племените визије. Твој народ ће завршити у ропству. И ова држава никада више неће бити овако снажна као што је сада.”
„Можда мора да буде тако? А можда се, ипак, нешто промијени у будућности? Ко зна шта ће све бити и зашто тако мора бити?”, одлучан је био краљ Твртко.
„У будућности ће се само промијенити однос према теби”, рекао је Црнобог. И затим се злокобно осмијехнуо. „Сви ће се питати које националности је био велики краљ Твртко?”
„Шта ће се питати?”
„Ма, ништа. Боље да те не оптерећујем тим глупостима”, одвратио је словенски бог. Направио је неколико корака напријед и стигао до ивице великог брда. Стајао је уз саму литицу и гледао у пространства испред њих. Као да је уживао у тим тренуцима, у свој тој љепоти и тој магичној панорами која се протезала свуда около. „У реду, велики и племенити краљу. Нека буде онако како ти желиш. Ја те сада напуштам. Враћам се у своје вријеме. Видјећемо се… једног дана.”
Рекавши то, црнокоси мушкарац у црној одори скочио је са литице у провалију. Краљ је потрчао за њим и погледао доље. Није га било. Буквално је нестао. Као да га никада и није било. Збуњено је гледао испод себе. Сада више није био сигуран да ли је све ово било стварно или је све сањао? Можда је имао некакво привиђење или делиријум од грознице?
„Краљу мој”, зачуо је познати глас иза себе и брзо се окренуо. То је био војвода Влатко. Он и стражари су се одледили и збуњено су гледали око себе. Очигледно им није било јасно шта се десило и гдје је нестао мистериозни мушкарац у црној одори. „Шта се десило? Гдје је нестао онај чудни човјек?”
„Били сте сви замрзнути. Он је то некако урадио”; рекао је краљ Твртко. „Представио се као Црнобог, причао ми је о древним боговима који спавају у овој планини, те ми је понудио да кренем на Исток и изградим нову велику империју.”
„Црнобог! Један од богова наших предака!”, збуњено и видно потресено је узвикнуо војвода.
„Да, управо он”, потврдио је краљ Твртко.
„И? Да ли си пристао на то?”
„Не, нисам, брате Влатко. Нећемо дизати војску и кренути у освајачки поход. Нећемо напасти Османлије нити ћемо мачем ујединити балканске земље. Ми имамо своју земљу и само нам је она битна”, сигуран је био краљ Твртко. Затим је загрлио свог првог витеза и са њим направио неколико корака до литице. „Погледај ову љепоту. Погледај ове вјечне планине и ове зелене и мистичне горе. Овдје је наша империја. Овдје је наш свијет. Наш народ и наша божанства. То је у свима нама. У нашим ријекама и језерима. По шумама и горама наше велике земље.”
„Баш си нешто надахнут, мој краљу.”
„Босна је вјечна! И њу никаква сила нити са Истока, ни са Запада неће моћи да уништи. Могу да нас поразе, да нас поробе, да нас убијају и протјерују, али никада неће моћи да нас униште, никада неће моћи да униште Босну, ону њену посебност, ту магију која се осјећа свуда око нас, ту нашу тајну и невидљиву везу са древним временима и старим боговима. Сада видим јасније него икада раније. Ми смо овдје заиста посебни. На граници свјетова. Не Истока и Запада, него свијета људи и свијета богова…”
Стајао је на ивици литице и посматрао импресивну панораму која се протезала свуда око Височице. Поново је бацио поглед према небу. Сиви соко је наставио гордо и пркосно да лети изнад гора и планина. Крстарио је небом. Одважно. Неустрашиво. Слободно. Летио је према хоризонту. Чувао је Босну одозго. Са неба. Кроз његове очи гледали су древни богови који су спавали и чекали. Чекали су тренутак да се пробуде и да поново корачају светом земљом.
