Ја сам вила. Родила сам се из росе, на врелим листовима булки. Истовремено су падале кише и грејало сунце, а на небу се појавила дуга пуна црвеног спектра. Ваљда је због тога моја коса риђе боје, а такве су ми и трепавице. Крхка сам и прозирна, али заносна, сва у белом. Моје село су Врачеви. Моја река је Нера.
Година је 1900–та. Волим Небојшу. Због њега сам радосна од рађања до заласка дана. По месечевом светлу. И у црнилу ноћи. Он је обичан, али веома леп човек. И Љубичин момак. Она је његово сунце. Има две дугачке плетенице које јој се спуштају низ леђа. Сваки дан долази да напаја стоку на Нери. Лукава је. Упознала га је тако што јој је требао неко да јој исече дрва секиром, за зиму. У кући није било старијих. Цепала је дрва за огрев, неуко, када је Небојша пролазио поред куће. Закрчила је двориште. Небојша се смејао. Ушао је унутра и помогао јој да исцепа дрва. Поређао их је уз ивицу зида. Заузврат, она му је дала три тегле слатког од шљива. Тако га је привукла. А Небојша је имао прелепо тело, видела сам га голог и науљеног, једном, на реци. По летњој врућини купао се и стигао до матице Нере. Нежно сам му помогла да се врати до обале, до тополе, крај које сам од среће заиграла. Није ме видео. Тумарала сам после поред реке и по шуми, дуго, привлачећи болесне жабе и псе.
Да сам знала за моменат када су се њихова срца спојила, навукла бих маглу и капљице које носе со на Врачеве и не би се видела не Љубичина кућа, већ ни цели Врачеви. Само би секира одзвањала да Небојша не залута и не оде по магли до реке, на место које је забрањено за људе. Била сам толико љубоморна на њу због момка да сам једном када је дошла да напоји стоку на Нери кренула да је вијам по степи. Девојка је, бежећи од мене, натрчала на коље којим је био ограђен тор за овце, набола се и умрла.
Други пут, и то 1950. године, заљубила сам се у Нешу који је волео сеоску учитељицу. И он се њој допадао. Али, он се свиђао и мени. Уживала сам гледајући га својим очима боје траве. Пењући се кроз шуму направила сам на небу за нас двоје замак, прилепљен уз бок великог плавог облака. Он и учитељица су често посећивали игранке, играли у колу за сеоску славу, надмећући се с ветром и прашином. Једном, када је било организовано коло подаље од цркве превратим се у лепу девојку и поведем још пар другарица са собом, такође вила преврнутих у лепе девојке. Играле смо, играле, нисмо Нешу пуштале из кола, све покушавајући да га одвојимо од учитељице. Вукући га из кола, све на лево, одвеле смо га у шуму, заобилазећи у широком луку место где је зимус секао бадњак, желећи да га одведемо у замак. Но, није се дао. Сутрадан ујутро су га нашли, на маховини. Био је полулуд и никад више није дошао к себи. Наравно, ништа није било од љубави с учитељицом.
Прошле године је у село дошао Неба. Купио је кућу, корона је, и многи су се зажелели земље, равнице, мало бистре воде, чистог ваздуха. Долази овде са девојком Љубом. Питала сам га телефоном шта сада ради и где му је девојка, комшије смо, поред Нере у селу се сви познају. Рекао ми је да, иако је зима, глетује зидове и да је баш уморан, три дана већ ложи ватру, цепа и тестерише дрва. Љуба га обожава, али није она за физичке послове. Чак, потцењује их. Писање поезије спада у врсту лудила каже јој. Без сељака не би имали шта јести. Неко физички ради да би она седела. Ипак, драга му је.
Чаробно је створење, али, не уме да му дође на леђима птице, мислим. И да га узјаше својим магарећим ногама, када пада киша и греје сунце и када се на небу појављује дуга.
Ја сам вила.
