Једном сам била дршка једне четке. Висока око 120 цм, витка. Да искрена будем, нисам сасвим сигурна да ли би се могла назвати мотком ако нисам од дрвета али…
Моје дугуљасто тело је од гвожђа а префарбана сам неком прилично лепом, веселом црвеном бојом. Толико весело да ми неки пут дође да запевам а никада нисам чула да је певање неки грех. Срце немам, бар тако кажу, али ја знам да често помажем различитим предметима у покућанству када им је тешко. Да их забавим степујем по поду, куцкам по ритму или се вртим великом брзином. Када су тужни, а често су, причам им приче или их убеђујем да све ово, ову стварност, њихову стварност, само сањају и да ће се ускоро пробудити. И онда ће све бити другачије.
Моја четка је могла да се нашрафи на мене јер сам са једне стране поседовала навојке. Зовем је мојом, јер постајемо једно универзално средство за чишћење када радимо у пару. Не бих могла да се баш похвалим да сам била неко уметничко дело, а како су ме третирали, то је већ једна сасвим друга прича. У свом мраку шпајза, у својој усамљености и аљкавим предметима који су често били на мене наслоњени, једино што би ми пружало макар какву сатисфакцију је био тренутак када би ме узимали у руке. Не да би ме мазили, већ увек да би обављали неко чишћење или млатнули неку бубетину или паука. Увек усхићење, радост и сврха мог постојања је добијало тада замах. А да радост буде још већа тада бих кроз свиралу своје унутрашњости прозвиждукала – Провозај се вештице. То би било упућено ономе који ме је баш тада користио. Ретко када би ме користио неко са Адамовом јабучицом, тако да слободно могу рећи да сам једна права шифражеткиња, понос као нагон, ангажман при коначној подели улога.
Увек, као у чаробној шкољци, када ме у кофу ставе, када сам на зид ослоњена, када ме на крају живота мога онако сурово у канту бацају, увек, баш увек ми свака реч многоструко одзвања.
А убијао ме је мирис. Увек неки непријатан, и из кофе, и из канте, а и из често влажних зидова.
Радост је била док би ме још користили. Сваки покрет који су учинили држећи ме у рукама је био као игра, као летење, као занос и брзина и падање.
Моја прича је требала да буде и крај мог живота. Одслуживши своје, једног поподнева, бачена сам у канту за ђубре заједно са још три посестре, сапутнице, дршке, мотке. Све огољене, изгребане, зарђале, са завршеном каријером.
Четвртак је дан када се канте за ђубре откотрљају низ улицу из својих дворишта, пролаза, ходника и аутомобилских паркинга. То је дан када ове зелене, са црвеним поклопцима и пластичним точковима, као пуњене паприке напуњене посуде, одрађују своју стражу испред сваке куће, на ивици тротоара, лицем окренуте улици. И ту чекају петак јер је то дан, јутро, када улицом прођу ђубретарска кола и умећем своје челичне руке испразне садржај сваке канте у гротло своје унутрашњости. Понеки пут подригну а некада се само загрцну.
Сваки зид на који су ме наслонили, сваки сто поред мене или кривудава столица имали су своју причу. Ако нисмо имали неку комуникацију наш однос је јењавао. Тада у ходницима прошлости не би нашли ништа вредно чега би да се присетимо.
И сада виримо, из своје канте и чекамо, бројимо сате дневне светлости и ноћне посетиоце у телу мачака и пацова. Не љубим их претерано. Мачке су некако недокучиве и препредене, никада не знам шта да очекујем. А пацови ме увек асоцирају на неке болештине. Волим псе. Често застану, оњуше, дигну ногу и запишају. То им је у природи, делују тупаво али ту нема ничега злог. Чак и када обаве нужду врло пажљиво погледају около не би ли их неко укорио, издрао се на њих.
Питање је времена је када ћемо се наћи у оном добошу заједно са осталим ђубретом. Тог тренутка постајемо смеће и баш ништа друго. Да гласно кажем: Ја сам сада само једно обично ђубре. Болно је то али истинито. Најобичнија сам математичка радња умножавања, све је више и више, умножавам се количином при сваком новом пражњењу уредно поређаних канти на улици. Чујем шкрипу кочница, значи на мене је дошао ред. Откуда онда та знатижеља, да и даље, извијане шије изнад ивице канте, посматрам шта се дешава около. Можда још има неке наде. За чиме? Режија – подсвест? Која је моја привилегија да се у судбину уздам. Никаква, нисам чак ни живо биће.
Могу да прихватим да ћу пролазећи кроз природу отпловити у вечност. Овде настаје споран моменат када парче метала, шупље, мада поносно издигнутог врата, намеће једно Шекспировско питање. И то са пуном дрскошћу, са неким правом које је добио од ко зна кога, ако уопште. Јер ако је све оно спољно само једна форма и глума, да ли је могуће да у овом случају егзистира неки унутрашњи осећај.
Ако ништа друго, оно, ваздух је овде чист, рекла бих леп, нема непријатних мириса све док свој врат држим усправно и поносно. А то ми је рођењем дато.
Ком осећању дозволити да преовлада? Можда презир? Тако је лакше борити се са судбином. Изузетно прилагодљиво ситуацији, презир према судбини једне дршке. Ако ништа друго оно бар добро звучи. То сам ја у главној улози и овог се пута свет врти око мене. Како је сутра петак, можда ми донесе неку коначност па је упутно назвати га правим именом. Петак је за мене Судњи дан. И није ништа необично да именујем ствари и дешавања на начин који мени одговара. Коме смета нека остане далеко од сваке приче а ја се добро сећам да ми се једном један пармезан слатко насмејао. Својим великим, жутим, и лепим осмехом. А после су га сецкали и рендали и само понављали као мантру – слано, слано!
Али прво ће доћи вече, па затим ноћ, па тек онда јутро. Газиће по роси ових улица, траве и лишћа.
Ту можемо да се препустимо навали романтичних осећања.
Предвечерје је. Полако почињу да се умножавају сенке. Или их, можда, крадемо, једни другима. Стидљиво, кришом долазе мириси.
Сведоци смо једног удварања. Вирим из своје канте, срамежљиво, и слушам разговор удаљен једва који метар. Он, млад, разбацан, очигледно редовно посећује теретану, ошишан скоро ћелаво, таква је сада мода. Глас му је мушки, без много благих тонова, задрхти једино када се уплаши да из његове реченице не излети порука да је жели. Труди се да је стално насмејан, озарен блиставошћу, као неки продавац полисе осигурања. Најрадије би све убрзао, престао да слуша њена усхићења лепим временом, задњим летовањем на мору, и другарицама са којима дели свакодневицу. Све би дао да може да је ухвати у мрежу једног јефтиног завођења. Али зна да мора да се максимално концентрише на сва блебетања јер је граница губитка контроле тако танана, а онда, повратка нема, ма како тешко пробао. Зато је фокусиран на њене очи, тиме мисли да има контролу, иако би радо шарао погледом по њеном телу и истражио сваку кривуљу. Пребацује себи што је није пажљивије проучио када је долазила али сада је касно. Овако, нема му друге него наставити са акробацијама. Тихо се у себи моли да не дође до прекида мисли и говора који му за сада врло течно иде. Упознали су се у пролазу, да ли ће уопште запамтити имена једно другом или ће се све завршити са последњим реченицама.
Сећам се, давно је то било, данима сам била наслоњена на зид једне собе. Одмах до зида је била једна комода а на њој раскопљена књига. Овако мало укосо, како сам стајала, могла сам да прочитам само једну реченицу, коју сам хиљаду пута понављала док је нисам и запамтила: Без осећања, телесна љубав се простире попут пустиње у којој се умире од туге.
Није ми баш јасно све то, а тек како је шаљиво посматрати људе док раде те смешне покрете и пухћу као да душу испуштају. Но, није моје да о томе судим. Ја времена имам на претек а ови све нешто журе ли журе, па да одраде.
Сваки почетак тражи своје име. Оно ће бити симбол оног првог погледа, говора или осмеха. Покрет уснама док изговараш. Остаће у памћењу спремно да се обнови као ведро небо после кише.
А она, преко лица јој нека магла. Све већ види унапред али наставља своју глуму. Толико пута разочарана, исти сценарио баш сваки пут. Срећом још је млада па све прихвата иначе би већ давно била уморна од безуспешних покушаја да рукама задржи макар делић својих снова. Оно што она говори је уметност говора, прича а не каже ништа, ако му и даје неку наду то је само толико да ни он није у то сигуран. А онда, никако да га потпуно одбије, мора да задржи његову пажњу. Посматра га како се исцрпљују у налетима да пробије једну по једну брану њеног оклопа. За сваки пристанак она има своју верзију којим га тумачи.
Ишчекивање и напетост, неизвесност. Слатко ишчекивање, потребно је продужити га јер је ваљда оно највредније и најлепше пре него га неки додир не уништи и расплине као мехур сапунице. Невино колико и стидљивост обореног погледа.
Касније ће он, у тами свог кревета да се присећа делова њихове приче и замишљаће како је љуби, прво по уснама а онда по врату. Покушаће да се сети изгледа њених очију, целог лица и њених рамена. Утонуће у сан са слатким укусом онога што би желео да се догоди.
Људи су тако занимљиви да се посматрају. Није их лако разумети. Често не разумеју да онолико колико уложиш толико можеш да очекујеш да ћеш и добити.
Опет, толико снаге, фокуса, усмеравања енергије да би се нешто постигло. Зато и осећам како ми у целом овом сусрету нешто недостаје. А то је неко изненађење!
Да му стави прст на усне и каже:
„Не говори, пусти нека све иде како треба. Ако моја глава почиње да се приближава твојим грудима, дозволи јој, немој се измаћи, већ додирни моју косу и осети јој мирис.”
Он мора да разуме да њено не знам, није и одбијање. Бар не би требало да буде. И ту се немило, неизбежно, сусрећу са брзином живота. Он јури безглаво, немилосрдно. Ако се ништа баш сада не догоди, ако не успоставе неки озбиљнији контакт, нада није сама по себи довољна, онда их гута брзина пролазности. Мора да од ње добије број телефона, лежерно и ненаметљиво, као нешто сасвим нормално, али ако затаји, тада је на њој да реагује и охрабри га, можда чак преузме иницијативу. Да би се нешто остварило зависи од количине добре воље, енергије која није потрошена многобројним неуспелим покушајима и жељи да у себи пробуде нешто ново.
Толико знам о оваквим ситуацијама, живот ме научио, и то нико не може да ми одузме. У друге ствари, које не разумем се и не уплићем. Да не буде после, шипко једна тупава! Тако ја тепам себи када се много занесем човечијим лудоријама.
Како су се брзо срели тако су се брзо и растали. Телефони су били размењени и то је било довољно за почетак.
А сада настаје драмски заплет невиђених размера.
Пре неки месец, у кућу до наше са леве стране, доселила се једна кинеска породица. Претпоставка је да ту породицу чине отац, мајка и дете. Како мене нису никада стављали поред прозора који гледа на улицу, ја сам сво своје знање стицала на основу звукова који су допирали из суседне куће. Оца никада нисам чула, да ли је уопште и постојао. Можда је радио и црнчио дан и ноћ и исцрпљен није пуштао гласа од себе.
Мајку бих чула само када би укорила младог синчића од неких десетак година, блебетало без престанка. Увек је нешто паметовао, некога корио, жалио се на све и на свашта.
Чујем котрљање точкова. Неко своју канту за ђубре износи на улицу. Извијам свој врат до максимума и видим младог комшију, дерана, како довлачи своју канту баш ту, до ове моје, да кажем наше, у којој се ја налазим. Потпуно нелогично. Да ли је то задатак за Фројда, Јунга или неког трећег да изанализира порив малог лапрдала и пронађе разлог његовог поступка. Сви су лепо своје канте стављали испред своје куће а овај своју натакарио испред комшијске. Мени је у ствари баш свеједно, чак ме и забавља а нисам сигурна ни шта ми судбина спрема у новом дану. Али, шта је био његов порив. Несигурност, свакако жеља да буде користан, неки страх, покушај истицања или нешто треће. Можда ништа од тога, можда ништа и не постоји, никаква филозофија, можда је само једна мала будала.
А онда се у следећих пола сата појављује власница моје куће, моја газдарица и господарица.
Ако постоји на овом свету неко коме би требало поверити управљање нукларним бомбама то би свакако била она. Непогрешива у тачности, оличење реда и рутине, књига која садржи све техничке податке, непоколебиви борац да пријатељство не постоји, да поштар увек касни бар пар минута и да нико не чисти довољно испред својих врата и тиме нарушава хармонију улице. Сваког четвртка, предвече, у исто време излази да преконтролише да ли су сви изнели своје канте, да ли су оне уредно постављене. Таква анализа се понавља и следећег јутра, врло рано, пре него ђубретарска кола буду у нашој улици. Нед’о Бог да нешто није по устаљеном реду. Тада уме да данима буде нерасположена и дубоко у својим мислима усредсређена да нађе решење проблему.
Гледам је како излази из куће и разгорачених очију долази до ивице тротоара. Шта се то сада дешава? Помак у васељени. Две канте, једна до друге. Нарушена хармонија. Смисао живота губи своје обрисе. Данас је већ направила помак који не личи на њу. Ставила је старе дршке од четака у канту а како су оне мало дуже црвени поклопац канте није могао да се потпуно затвори. То је већ само по себи нарушило хармонију, али сада ово, неочекивано, подло и подметнуто, ниоткуд. Шта сада, паника је почела да расте. Ледени зној облива, можда треба побећи, окренути главу, игнорисати нови поредак који је тако мучи.
То све је било исувише. Требало је нешто урадити а затим побећи главом без обзира док још нема сведока. Чија је то канта? Ко ју је докотрљао? Зашто је оставио баш овде? Ужас за ужасом од питања. У помрачини су јој се губиле црте лица, развејавао карактер на све стране света, љуљао сваки њен ослонац.
Али не, нећу да дозволим да околности утичу на мене, још сам ја јака и нека провидђење нађе неког другог да са њиме прави експерименте. Треба деловати и то одмах. Учинити праву ствар која ће одстранити све нелогичне мисли и ослободити ме даљих дилема.
Дрхтавим али одлучним покретом руке зграби моје другарице и мене и премести нас у канту малог сметењака а затим жустро и као у некој грозници откотрља ту канту преко улице, тачно испред врата комшије од преко пута. Сада је све било по устаљеном реду. Њена је канта стајала испред њене куће са уредно затвореним поклопцем. Нека се сада неко други бави светским проблемима.
Ко живи у кући од прекопута? Какве су његове навике? Да ли је могуће предвидети која акција следи? Да ли ће се ситуација још више закомпликовати?
Понешто знамо. Ту живи један старији пар. Да ли се узајамно воле? То је питање чији одговор немамо. Да ли се мрзе, то знамо сигурно. Увек намрштени, излазе у пару, много касније од осталих, догурају своју канту, без речи, срећни да никога нису срели. Када одлазе да шетају свако иде својим путем, излазе на врата а затим се упуте у различитим смеровима. Једино на њиховом поштанском сандучету пише да се ту не остављају рекламе, проспекти и ништа сем писама.
Како ли проводе вече у кући? Вероватно свако има свој телевизор и гледа свој програм. Тон је сигурно тих, цвећа у вази нема, саксије су празне и суве, зраци светла ретко пролазе кроз те прозоре. Рај за душевне болеснике. А рано ујутру полазе на посао, свако својим колима, и даље без израза, гримасе или било каквог знака живота.
И тако вечерас, без сјаја у очима, без даха на уснама, лагано гурају своју канту ка улици. Очекујемо изненађење. Ништа од тога. Никаква мимика лица не одаје промену расположења. Такође, нема паузе у делању, нема секунди да се размисли или консултује. Опет ћутке, прећутно, лагано и са видљивом решеношћу, полажу своје руке на рукохвате канте у којој се ја налазим и одролају је испред врата куће која се налази са њихове десне стране. Задивљује решеност, одсуство договора између њих а ипак таква хармонија. Не требају им речи да знају шта им је чинити.
Ред је сада да кажем нешто и о комшиници која живи у кући испред које се ја сада налазим.
Ако је неко симпатичан у нашој улици то је онда ова постарија госпођа. Некада је живела у пространој кући са своја два сина који су временом одрасли, поженили се и отишли својим путем. Она је остала сама али и даље весела, доброћудна, широког осмеха којим се јављала свима које је сретала. Понекад би је видела, кроз крајичак мог прозора како шета неко дете, вероватно унуче.
Таква каква је била, она није марила што се испред њених врата нашла још једна, незнана и непозвана, канта. Уживати у дану, у чистом ваздуху, у једноставним стварима а не бавити се глупостима.
А затим је дошла ноћ. Препуна тишине и била пробуђена тек раним птичијим певањем.
Јутро, сањиво и светло, донело је клопарање ђубретарских кола. Једна по једна канта је избљувала своју садржину. Али не и ова у којој сам ја била. Из непознатог разлога, или из чистог каприца, возач великих кола није испружио своју сурову, механичну руку, и испразнио садржај моје канте.
Једина у улици, иритирајућа, проклетство које нарушава светски поредак. Велики знак питања који стоји на тротоару, како, зашто, чему све то, да ли је могуће.
И тако су прошла два добра дана. Хиљаде погледа, толико питања и дилема, љутих речи и промена расположења. Ништа се није дешавало. И даље смо били непомични, непромењљиви, у ставу мирно, на месту где смо били остављени.
Онда трећег дана, спуштеног погледа, смерна и брижна, појавила се мајка кинескиња. Колико је само покајања било у тој појави. Себе је кривила што је нарушила ред наше улице тиме што је малом сметењаку дозволила да стави канту тамо где је њему воља. Прешла је улицу, нечујно, и догурала нас испред својих врата, са намером да ту стојимо до следећег скупљања смећа. Ништа паметније није могла да смисли. У одсутном тренутку понестало је креација.
И тако смо опет стајали, непомични, док нас је сунце запљускивало својом светлошћу. Чекали смо нешто што ни сами нисмо знали шта. Можда ће нам нови дан донети неко узбуђење.
И тада, тачно у подне, појављује се моја газдарица, царица свих рутина, виртоуз свих устаљених обичаја, контролор васионе. Подне је време када излази из свог малог краљевства, собичка препуног непотребних предмета. Као и сваки дан, одлази да купи свој Мекдоналдс оброк који затим, на паркингу, у колима једе. Нема прљања судова, нема стољнака и крпа, нема есцајга. Савршенство једноставности.
Али нешто смета. Два дана није излазила са надом да ће се ствари некако средити, кад тамо, и даље хаос, нарушена хармонија. Крик се искрао из њених уста. Чули смо га а затим смо присуствовали једном преображењу. У трену је схватила да нико неће вратити нарушену равнотежу, и осетила је да после два дуга дана исчекивања нема више снаге да се бори.
Када је већ тако, погнимо главу, вратимо се неколико корака уназад и прихватимо затечено стање. Све је од мене и почело – помисли – да нисам изнела ове глупаве шипке било би све другачије.
То сазнање је за њу било поразно. Прихватити сопствену грешку. Нема другог излаза. Полако, кратким корацима, приђе канти, затвори очи, руком посегне и мене извуче напоље. Ако предмет може да има своју судбину, онда је моје спасење да не будем уништена било повезано са њеним затвореним очима.
Ужурбано се вратила у кућу носећи ме као какву реликвију и посадила на моје старо место, тик уз прозор.
Прошло је много дана. Мој живот се није много променио. Повремено на мене нашрафе нову четку, понекад ме користе да раздевиче неку паукову мрежу а најчешће само стојим, нема, ослоњена на неки зид.
Радо се сетим мог боравка на улици, моје канте, ђубретарских кола, комшија. На себи примећујем једну промену. Црвена боја којом сам офарбана је добила неку патину, чвршћа је и гушћа него пре, поседује сјај који пре није имала.
Без нечијег полирања, сама, добила сам своју јединствену индивидуалност. Нема такве боје више нигде на свету. И даље понекад скакућем, степујем и куцкам по поду, све само да забавим себе и друге.
Било би добро једног дана постати антиквитет, а за сада, бићу задовољна да себе, са свом лажном скромношћу, сматрам за једно уметничко дело.
