Зима је била неприродно топла, влажна и ућебана. На улазу у Симе Игуманова 45 стајала је измучена пластична јелка, скромно окићена али са великом пажњом. Лед светло је бледо треперило и зујало, лифт по обичају није радио. Небојша Хаџи Станковић, у масној перјаној јакни и вуненом шалу знојио се испред огласне табле. Велико божићно окупљање станара и дељење пакетића, писало је дебелим црвеним маркером на плакату, аматерски украшено уобичајеним празничним симболима. Душице, душо моја, како ће ти се деца радовати кад те буду видела! Срце ми је пуно само кад помислим. Шал је био ту да сакрије огреботине на његовом врату које су и даље помало крвариле и болно се лепиле за вуну.
Претходне ноћи је сањао море, пусту плажу, усијану и жуту. Вода је била прљава и густа, боје пресушеног блата. Небо је имало канџе. Седео је неко време на ивици кревета, покушавајући да дође до даха. Новогодишње осветљење са прозора прекопута ритмично се промаљало кроз подеране завесе, црвено, плаво, зелено. Свака боја мењала је изглед крваве флеке на јастучници. Небојша је прелазио прстима преко свежих рана на врату и тихо певушио. Душица је била немилосрдна, нестрпљива.
Зурећи у огласну таблу тог јута, било му је драго што због празника не мора да иде на посао. У амбуланти би га чекала Невена и њен рафал емпатије – телеће очи како ју је потајно звао. Од дана када ју је запослио, она је била толико захвална и пуна поверења да се то просто преливало из ње и разливало по поду као слина. Нажалост, била му је неопходна. Председница кућног савета у његовој згради, са друге стране, само га је жуљала. Сваког дана већ недељама остављала би му поруке у сандучету, неколико њих је чак пробала да гурне испод Небојшиних врата. Једно писмо је и даље било залепљено за звоно. Није морао ни да га отвара, знао је шта пише. Људи се жале на буку, жале се на смрад. Небојша ју је калкулисано избегавао у ходницима. Комшије, међутим, су избегавале њега. Сви су желели да знају шта се дешава у стану 23 на последњем спрату.
Мачија посуда са храном опет је врвила у ситном покрету, обли бели црви гмизали су уз ивицу тацне и падали по лепљивом кухињском поду. „Проклети паразити, знам шта сте наумили”, мрмљао је Небојша док их је газио голим стопалима. Душице, опет ниси такла вечеру. Кухиња је гледала право на улазна врата, те је Небојша лукаво прелепио ханзапласт преко шпијунке. Често би чуо кораке у ходнику, иако је његов стан био једини на спрату. Испод врата штрчала је хрпа старих новина, крпа и пешкира, Небојшин покушај звучне изолације. На пулту су комади меса били уредно припремљени, правилно исецкани и распоређени у пластичним посудама. Блендер је био пун.
Млевење мачијег леша је компликован, мукотрпан процес. Захтева стрпљење, спретну руку и професионални приступ животињској анатомији. Све су то биле Небојшине цењене врлине. Прво иде бријање јер дуге персијске длаке, какве су Душицине некада биле, лако коче сечиво. Сама кожа мора бити у целости одстрањена. Она се меље прво, уз мало воде, јер се крв пребрзо згрушава. Небојша је знао како да засече ткиво да штета органима који су му неопходни буде минимална. Резање пост мортем више је обдукција него операција, мада крв мора да се испусти у целости. У лавору у судопери цедила се следећа мачка, последња. Све је ишло по плану, недостајале су му још само уши.
Можда не би било најпаметније да поново пали блендер, и то баш на празник. Ризиковао би да му председница кућног савета опет дође на врата. Али није имао избора – остао је још само један дан да заврши посао. Осетио је Душицу како му се мота око ногу, и она је знала да се спрема нешто велико.
Решити се мачијих остатака, ма колико било напорно, не захтева саучесника. Набавити мртву мачку, међутим, је посао удвоје. Невена није знала шта Небојша ради са посмртним остацима које је односио кући, само да је у питању веома озбиљан пројекат. То је било довољно да његова тајна буде безбедна. Уосталом, Небојша је једини знао да Невена никад формално није завршила ветеринарски факултет, нико осим њега је не би запослио у пракси. Њен задатак је био да регулише документацију тако да власници мисле да је служба за кремацију кућних љубимаца преузела животињу, и да им потом уручи урну. Шта се у урни заправо налазило никога се после није тицало.
„Ова мученица нема никаквог изгледа”, објаснио је Невени оног тренутка када је у њему први пут бљеснула идеја, решење свих његових мука. На операционом столу, раскопчана од грудног коша до карлице, лежала је малена персијска мачка. Сличних боја као његова Душица, готово идентичног репа. Унутар ње сазвежђа тумора, расутих попут дечијих кликера. „Власници одбијају еутаназију, инсистирају да покушамо све што можемо.” Једним хитрим потезом пререзао јој је аорту. То је био чин милосрђа, и Невена се без речи сложила. Исто је било сваког следећег пута, све су то биле животиње чије су судбине биле слепе улице.
Скоро сваке ноћи већ неколико недеља брујање Небојшиног блендера тресло је зграду до темеља. Кости су биле највећи изазов, морао је да их кува сатима у огромном окорелом лонцу како би смекшале довољно за сечиво. Након сваке крваве кофе самлевеног мачијег меса, канализационе цеви су завијале попут набрекле утробе тешко оболелог старца.
На Бадње вече била су упаљена светла у сваком стану у згради. Смрад распадајућег ткива се кроз ходник са последњег спрата спуштао као утвара, и гнездио на степеништу, у свакој пукотини у зиду. Падала је трула, подмукла киша, баре су се пресијавале на црним улицама. Капљице леденог зноја сливале су се низ Небојшину мишку до лактова док је теглио последњу препуну кофу од кухиње до купатила. Његов наги, ћосави торзо био је изрешетан јарко црвеним флекама, баш као и улепљена мајица коју је свукао неколико сати раније. На њој је Душица лежала склупчана и посматрала слузав траг који се за њим вукао. Стрпи се још само мало, малена моја.
Са последњим напором Небојшиног водокотлића, цеви су почеле да подрхтавају. У подруму зграде, у њеним цревима, само подземље се побунило. Једина, дотрајала вертикала напокон је отказала послушност. Почело је са станом у приземљу. Цеви су испустиле горки, дубоки подриг и из одвода у туш кабини појавили су се ситни, румени мехурићи који су убрзо прерасли у фину пену. Смрад из ходника почео је да избија из сваког отвора у стану. Неколико тренутака касније кренула је да надолази крв. WЦ шоља се преливала у густим налетима. На следећем спрату паркет је пливао у вискозној смеси фекалија, лимфе и недомлевених мачијих црева. Зграда је насилно повраћала сву смрт коју јој је Небојша пролио у гркљан. Бујица се ширила по спратовима као глад. Звуке јецаја канализације надјачали су урлици станара.
У беспрекорној кухињи на трећем спрату, председница кућног савета мотрила је лососа који се топио у рерни за свечану породичну вечеру. Гости су се надвикивали у дневној соби. У судопери је засијао малени сјајни предмет, налик кликеру. Био је мекан на њеном длану, хладан и мокар. Гледала је у ужасу разумевања у обестељено мачије око, које је попут смарагдног понора гледало у њу.
Небојша је дошивао последње копче на увету, док су станари хитали ка његовом стана. Седео је на фотељи када су врата напокон попустила под чизмом председнице кућног савета. Ушушкана у његовом крилу чучала је гомила мачијих делова, анатомски спретно састављених и хируршки ушивених, сваки у својој фази распадања. Набубрелу мешину обигравали су црви, који су испадали из сваког отвора.
„Направио сам тело за моју Душицу, да има где да спусти своју душицу”, ускликнуо је весело Небојша. „Нисам је грлио читаву годину! Позовите децу да јој се радују!”
Помиловао је по глави и пољубио нежно између два пришивена ува.
