Прољеће дошло је у мој крај и никада сретнији нисам био. Разлог томе јесте моја стара љубав која је купила Покемон играчку. Често смо се смијали како ћемо за годишњицу нашег односа купити једно другоме играчку. И како пролазе мјесеци и минути лагано тај дан долази брже него што сам замислио. Сунце избацује крезаво лице у надању да ће тај дан бити много забаван и хумористичан, што и јесте тако. Неприпремљен, са боксерицама на себи сам изашао на свјеж ваздух у пет ујутру и трчао око куће. То је била моја радикална припрема за нашу годишњицу односа који је требао да се догоди.
Прва љубав заборава нема и сјећам се да је то била најбоља љубав мог живота. Не бих је именовао јер се она увијек срами свог постојања, док ја јој често говорим да бити умјетник данас је боља ствар него да будеш иза четири зида неиспричаних дјела. Али, да се вратимо нашој причи. Прије само неколико дана сваки дан сам јој говорио како ћу ја добити играчку и радовао се као мало дијете када добије жваку. Тај осмијех бебећи није силазио са мог лица. А ни са њезине стране када је знала да за годишњицу брака добија јединствен поклон, двије карте за концерт Александре Пријовић. Тада је била актуелна и стварно смо је обоје обожавали више него рођене родитеље. Па често би се стиховима натпјевавали у три ујутру, док нормалан свијет спава, и често комшије с моје стране су се дерале да завежемо лабрње.
Прољеће долази и висибаба своју латицу је отпустила тек тако, без најаве, знајући да се и она има чему радовати. Добро, и не баш, јер сам често откидао од своје комшинице висибабе. Није замјерила та стара баба јер је знала да је то за љубав. Мада иза леђа је говорила како висибаба само виси и да баба мора стајати усправно. Годинама касније, када је та баба умрла од које сам крао цвијеће, схватио сам да је мислила на интимни дио тијела да се његује као очи у глави.
И долази тај свечани дан. Знаш онај тинејџерски период живота када схваташ да си ти главни баја у школи, и ти имаш дјевојку док други немају је био право добар осјећај. Добро, и није баш када свака ме је прогањала ради висибаба. Ваљда или ради нечег трећег, можда обрва, ко ће ти знати. Иста смо школа били и обоје смо блентави били на свој неки начин. Као Феликс и Обеликс, само ја сам био тада буцмаст а она ко грана мршава.
У школским данима средњег образовања смо бојажљиви били када се требало пољубити пред професорима за двојку из математике. То је било право фора, искрено бламирати се и бити сензација на Интернету пар мјесеци. Али добро, успомене остају успомене, и наравно, наш излазак је планиран у етапама као да је то свети празник Трифундан а не обична годишњица дана.
Парфем је морао да буде, наравно, Axe од три еура, јер је једино он могао да паше. Знаш, имам ти ја периоде кад се намиришем а понекад и не, јер ме мрзи да пред њом будем нешто претјеран, к’о мушко. Битно је само како се тај однос треба прославити на радикалан начин. И наравно неке наше идеје да идемо пити отпадају, јер је вјерник, или пак да се пуши наргила је било не дај Боже Господе, на крају одлучисмо, ипак, на колаче. Е, ту долази ревија.
У локалу свира пјесма Џеја наравно Недеља к’о на самрти, а ја изашао с драгом да наручим колаче. Конобар долази, каже шта желите. Рекох радије ми дај врата! Каква је ово музика, питам самог себе. Каже нека народна, као староградска. Шутим ја, шути она и гледамо се. Нисмо дошли да плачемо за годишњицу односа нашег. Питање: „Шта желите појести”, ми је већ оно био левел професионализма, јер сваки колач ти је типа био Бечки колач, Моцартове кугле… Један је био облик банане који је симболично подсјећао на еротику с обје стране. Рекох једна банана ако може, а њој шта год хоће. Тако је и било.
Разговор тече по нормали, као љубавне неке теме, оно гледамо једно друго док сунце сија пресијава облаке и она сретна и ја сретан. И долази тај момент када она не може да једе свој дио колача и говори ми да не може више. Тако ноншалантно сам јој рекао да тај колач може мени дати јер је мени баш притисак опао од Недеље и осталих ствари! И стварно би. Даде она мени дио колача који сам пред њом јео док је она гледала и извадила Пика-Пика играчку која ме је гледала. Занимљив детаљ који се памти доживотно јесте конобар који ми је на крају наплатио двадесет еура, јер је и себи наручио нешто да једе на мој рачун. Моја годишњица је била најјача јер након тога сам био ем у банкроту, ем смо обоје напољу киснули, али то ти је љубав. Граница нема, нити ће икада да има!
