Гур-гур

У Грац сам први пут ишла у децембру 2016. године са другарицом. Договориле смо се брзо да идемо у шопинг и на кафу на један дан. И кренусмо. Кад смо дошле прво у шопинг центар, она кука пије јој се кафа и гладна је. Ја не дам да губимо вријеме предвиђено за шопинг. Обавит ћемо то у граду, јер је био дан пред католички Божић и шопинг центар се затварао раније. Разлетиле се ми. Купуј ово, па оно. Све нам то може затребати, а у ствари само женско проклетство за крпицама и стварчицама. И кад смо већ биле при крају, уђосмо у једну радњу и куписмо буквално на силу исте хаљине. Не стоје нам никако, као коцке смо изгледале. Она још и некако, а ја катастрофа. Иста дебела Нијемица на Октоберфесту. Али купујем и тјешим се смршат ћу. Јефтина је. Не могу пропустити. Никад је и нисам обукла, већ поклонила мршавој комшиници. Елем, заврши се први дио дана. Одосмо у град. Град предиван. Окићен као у бајци. Ми ходај, ходај, нигдје мјеста нема да кафу попијемо. Поједосмо онако гладне на улици кобасице чувене. Лијепе оне, али кифле мале. И опет ходај, ходај и угурасмо се у једну кафану гдје сретосмо неке млађе Бањалучанке које нам уступише своје столице као старијим госпођама. Кафа никаква, али са цигаром права уживанција. Ја у торбу кад све мокро. Просула се вода и по пасошима. Загалами Зоки на мене. Суши пасоше. И да, иако смо имале рјечник и ја учила њемачки осам година, кад треба нешто питати ми млатимо рукама. Ту је и оно наше чувено гур-гур. Наиме, кад смо у шопинг центру хтјеле питати како да дођемо до колица ми смо викале гур-гур. И од тада кад год кажемо или видимо колица ми у глас повичемо гур-гур.