Жуто улично светло тромо се пробија кроз густу новембарску маглу Општине Малић. Гаси се један од оних дана када тако брзо падне мрак, да се човек пита да ли је уопште свануло. Само понеки пролазник журно иде кући после дугог радног дана. Још ненавикнути на ново рачунање времена, тај први сат мрака, људи проводе чудећи се. Све радње ипак неометано раде, четири сата је после подне.
Кроз излог фризерског салона види се кошница људи и разговора, весело комешање. Наизглед има више људи, него што их уистину има. Цунами од покрета, музике и гласова приметиће случајни пролазник кроз излог фризерског салона „Goga Style”. Унутра је у ствари њих пет. Фризерка и власница салона, Goga Style лично, крупна четрдесетогодишњакиња нашминкана као за вече, са ауторитетом Атиле, затим, млада и уплашена ученица као део инвентара и три муштерије. Пет космоса у простору од тридесет квадрата. Мада је салон свеже окречен у боју кајсије, на зидовима су урамљени постери фризура које одавно нису модерне и фарби за косу које више нико не користи. На малом сточићу поред фотеља за чекање, разбацани таблоиди од прошле године, згужвани од окретања, визит карте и каталог из Орифлејма, једини у року. Три столице, три велика огледала у која је уперено светло, три трона метаморфозе. Фризерка и власница салона, чија моћ у ова четри зида добија епске размере а која се губи кад ван њих изађе, са четком међу зубима фенира муштерију број 1. која је имала довољно среће да дође на ред. Као хоботница шири руке ка колицима са виклерима, чешљевима и шналама, и не гледајући у њих, увек узме праву ствар. Док вештим покретима извија локне муштерији, звекет њених кломпи по плочицама улива свима страхопоштовање. Каква жена! Мирис турске кафе се споро шири по салону, док ученица несигурним кораком спушта три кафе на сточић. Гласна и наметљива турбо фолк музика губи битку над водопадом гласова. Муштерија број 1, амбициозна госпођа пре свега, вечерас има важну прославу у фирми. Док фен зуји око њене главе она детаљно излаже своју одевну комбинацију, комад по комад, са све аксесоарима, разуме се. Млада студенткиња, „Само крајеве мало”, или муштерија број 2, седи у столици док јој ученица мучки суши косу и уши. Није се шишала од прошле године. Шиша се само кад дође кући, Гогу не мења. Старија госпођа, муштерија број 3 чије лице испод хаубе добија израз киселине која јој је на глави, безазлено, љубопитиво исцеди сваку информацију. До задњих детаља испитује студенткињу, за испите, запослење и момке, амбициозну даму о послу и атмосфери код куће. Нису ни приметиле, већ су јој рекле више него што би желеле, али сад је готово. Закључке је она свакако донела од куће, сада само да их потврди.
Кинеско звонце на вратима најављује муштерију број 4. На трен преста да кључа узаврели лонац. Све се главе окрећу ка вратима. Фризерку-хоботницу ухвати нервоза. Што од кафе, што од нове муштерије. За ову је потпуно заборавила! Цели дан је на ногама, не може више, убише је леђа. Надала се да бар вечерас изађе пре седам. Договорила се са другарицама да изађу на вечеру поводом Сандриног рођендана који је био пре две недеље. Мало да се и она опусти. Муштерија број четири, општинска службеница, тридесет година, неудата, прекида овај мисаони ток ведрим „Добро вече!“ Све главе су и даље окренуте ка њој, отпоздрав је био затварање уста. Редовно фарбање и фенирање на равно. Ученица панично спушта метлу, коју користи као ослонац кад јој се не фенира и клиза према пластичном кувалу за кафу. Да се добије на времену. Млада службеница седа за сточић и листа новине. Испод ока посматра затечене сапатнице и класира их у глави. После првобитне нелагодности и кратког унутрашњег преслишавања, разговор се наставља тамо где је прекинут. Фризерка вешто жонглира између њих, слушајући селективно. Муштерија број 1 је напокон готова, устаје и узима из лаковане торбе новчаник. „Исто као и прошли пут” одговара хоботница са самопоуздањем. Не сме се правити раскол између муштерија, наравно да није свима „прошли пут” исте монетарне вредности. Зна она зашто. Муштерија 1 остаје да заврши кафу и непопијен разговор. Вир речи прети да усиса младу ученицу, већ јој се мути у глави, све жене причају углас. Мода, фризуре, мушкарци, посао…
„Него кад смо код посла…”, надовезује се сама себи општинска службеница, „Је л´сте чуле да је Санелу Поповић, ухватио Цане са куриром из суда? Како бре нисте, па цео град данас прича само о томе!”
Санела Поповић је скоро митско биће. Лепа и успешна. У малој општини као што је Малић, важи за гламур и ниво. Ниво који је сама себи одредила па га више нико и не преиспитује. Тако је то у малим местима, много ствари иде по инерцији. Леп изглед и успех неизоставно изазива завист и сумњу у морал, али то обавезно иде једно са другим. У том микро космосу блистала је Санела. Једна од оних чији пад потајно сви прижељкујемо.
Све су се очи уцаклиле, цигаре се запалиле, кафе се охладиле. „Како, где, причај жено!“. Муштерија број четири пажљиво извлачи причу као бомбону из целофана, пажљиво а спретно, док узбуђење расте.
„Цанетов друг, замисли, пошао на пецање, кад код скретања за Пољану ето ти Санелице са куриром, у ни мање ни више Голфу двојци!”
Разлеже се смех до суседног локала. Голф двојка никад није звучао тако забавно!
Даде и фризерка себи одушка, умор је учинио своје: „И то са куриром, па од ње се очекивао најмање председник општинског већа!”
Прича се понавља још пар пута, обилази се са свих страна, да се ни један детаљ случајно не откотрља. Муштерије коментаришу причу са неверицом, потпуно заборављајући касније обавезе, мирис кафе и киселине за минивал више нико не примећује. Излог салона се замаглио, само се светло пробија у хладно зимско вече. Док муштерија број 4 полако затвара овај неочекивани дар, и заузима своју столицу за фарбање, све муштерије заћуташе, да им се њена прича полагано растапа у устима, свежа и слатка као ратлук од руже.
