Преподне, после доручка.
Предшколска установа, ту, одмах иза ћошка, мало ниже низ улицу. Поред је пекара где купујете кифле и остала пецива пре посла. Зграда је мало оронула, уморна од деценија упорног УВ зрачења, киселих киша, канцерогеног загађења и токсичног немара. Али, унутра су веселе боје, машта и довитљивост запослених надокнађују недостатак ресурса.
Време је за Креативну радионицу. Млади васпитач на замени, док је колегиница на трудничком, ентузијастично маше листом папира према деци која седе око њега у полукругу. Испред њих су мали столови, олупаних ивица али свеже префарбани радосним бојама. На сваком столу је мала гомила папира А4 формата, узетих из штампача у заједничкој канцеларији. На штампачу жмирка лампица Low Toner.
Деца, барем већином, воле када дође време за Креативну радионицу. Усресређено гледају у васпитача, очекујући нови, надасве занимљив и забавни задатак, као што су они које је давала васпитачица Сања, која је изненада отишла. Али, вратиће се. Једном. Хоће, зар не?
„Децо, узмите лист папира и савијте га на пола.”
Деца пажљиво савијају папире. Неко се труди више, неко мање. Неко пази да се ивице уредно поклапају, неко баш и не. Чује се неки тихи глас да би било боље да су папири жуте боје.
„Сада га опет савијте на пола.”
Деца опет савијају папире на пола. Ово је сад већ сложенији задатак за неке. Васпитач проматра како се мали прсти муче са тврдоглавим папирима. Клима главом, задовољан што сва деца активно учествују.
„Наставите да савијате.”
Деца настављају да савијају папире. Повремени погледи са стране, почиње немир и комешање. Ово је можда и најтежа Радионица коју су имали. Ово сада је СТВАРНО тешко! Скоро као оно када су тражили где се налазе на мапи света. Мора и океани. Дубоки океани, негде далеко. И плаво, пуно плавог!
„Колико сте успели пута да савијете папир?”
Деца ћуте. Нервозне очи проверавају да ли су баш они најгоре урадили од све деце? Неколико папира је потпуно згужвано. Најупорнији узимају нови папир са гомиле, поново савијају, сада још пажљивије, али јављају се исти проблеми. Нешто није у реду, ово сигурно није добро!
„Ево, колико год да савијате овај обични лист папира, прстима можете највише осам пута да га савијете. Само осам пута! Чудно, зар не?”
Деца опрезно климају главама. Они су много мање од осам пута савили. То можеш вероватно када порастеш. Али ни осам не звучи тако… пуно. Више је прстију на рукама. Осам, то је некако мало. Данас је претешка Радионица, вратите нам Сању, код ње је све било занимљиво, али лакше! Наговештај суза у понеком оку. Збуњена и незадовољна лица.
„АЛИ!”, васпитач на замени динамично повиси глас, наглашавајући важност своје екскламације подигнутим прстом.
Деца поскоче, изненађена гласним узвиком. Сања никада не виче. Зашто овај виче на нас? Нисмо добро урадили задатак? Када ће се Сања вратити?
„Али… Наука каже да ако би успели да савијете папир тачно 23 пута, он био би дебљине један километар! Један цео ки-ло-ме-тар… Овај танки, најтањи папир, а километар! Децо, да ли ви уопште знате колико је један километар? Знате ону бензинску пумпу што се види кроз прозор, тамо у даљини? Толико колико је она далеко одавде, па још једном толико, е то вам је један километар!”
Тихи жамор међу децом. Ово опет има везе са великим светом и мапама, и тамо су били километри.
Али сада нема мапе, ни океана. А океани су баш супер. И оне ситне криве линијице. Њихова мапа је била мало поцепана. Неко је црним фломастером прешкрабао неке натписе на мапи, јесте, видели су сви. А њима нису дали да то раде. По мапи се не шара, тако је рекла васпитачица Сања, то раде само простаци, тако је рекла!
„Савијте га 30 пута, биће дебљине сто километара! Колико је сто километара? Па као да идете до оне бензинске пумпе сто пута, па још дупло толико! Да, да, у праву сте, јако је заморно тих сто километара, ха-ха!”
Спољашња светлост се изненада загасила, као да су облаци на небу наишли преко Сунца. Просторија изненада постаде мрачнија.
„Савите ваш папир 42 пута, и дебљина папира ће досећи до Месеца. Да, до Месеца! Оног Месеца који видите да сија ноћу. Зар то није невероватно, децо?”
Деца ћуте, збуњена.
„Наравно, то ви не може сами да урадите. Не могу ни ја. Причамо само хипоте… Само замислите да можете да савијете папир толико пута… Видите како је то тешко? Требала би вам нека машина, неки робот, савијач папира са механичким рукама, као индустријска преса. Нешто што ради КА-БУМ-ВХУМ! Јаке, јаке руке. Пратите ме?”
Неколико глава одмахује. Да ли је Радионица готова? Хајде да се играмо нечег другог. Можемо да трчимо и скачемо?
Тама се полако згушњава у угловима и цури низ зидове. Васпитач не види ту промену, занесен објашњавањем и занемелом, тешком публиком. Маше рукама, нервозно се окреће према сваком детету, покушава да допре до њих, да им објасни, да пробуди њихову знатижељу. Да добро уради свој посао, да буде ако не бољи, а оно барем добар као Сања што је била. Да деца, када оду кући и родитељи их упитају шта су данас радили, одговор не буде „Ништа!” или „Безвезе!”. Или „Онај нови васпитач је баш ЛОШ!”
„И када би ви сада, некако, савили тај папир 103 пута, дебљина папира би била већа од нама познатог Универзума! Схватате, децо? Папир би био већи од цееееелог овог нашег веееееликог Универзума!”
Фиксирани погледи према њему, сви. Главе више не траже друге, занимљивије ствари около.
„Зашто ме тако гледате, децо? Није вам јасно?!”
Али деца не гледају у васпитача, већ у оно иза њега. Огромна сподоба, погнута да би стала у малу собу, излази из мрачних сенки.
Ктулу, елдричко божанство са чудовишним пипцима, уским крилима и огромном главом октопода, полако се приближава иза васпитачевих леђа.
Све је већи и већи, испуњава сваки милиметар простора и надвија се над васпитача, несвесног шта се дешава.
„Питајте децо СВЕ што вам није јасно… Хајде, немојте се стидети! Хоћете да вам објасним шта је то Универзум? Ха? Ха? А?”
Деца оклевају.
Ктулу шири крила, пипци се немирно увијају. Светло трепери.
Огромне канџе се полако склапају над главом васпитача, као да ће је одврнути.
„Па, децо? Имате нешто да ми кажете? Било шта?”
Једна усамљена ручица се бојажљиво диже у ваздух.
