У далеком краљевству, које се звало ,,Вигора”, у великом краљевском замку, живела су деца Снежног краља Игора и Снежне краљице Паулине, која су се звала Бони и Боби. Ноћу им је њихова бака, стара краљица Меланија, причала приповетке, а они су спавали у њеном наручју.
Бони и Боби су многу волели њихову баку, почасну краљицу Меланију. Сваки дан су заједно шетали пространом баштом са црвеним лалама, а деда, стари краљ Марио, учио их је да јашу коње. Како би усрећио своју малу Бони, поклонио јој је понија, којег је назвала Сони. Бони била је пресрећна јер је њен рођендански поклон тако леп.
Једног лепог пролећног дана, одлучили су да прошетају до оближњег водопада из свог краљевства. Али, то је био један чудесан и магичан водопад. Сваки пут је мењао своју боју као дуга. Стари краљ Марио је укрцао своју унуку Бони и дао Бобију своју краљевску торбу. У том тренутку, угледали су дечака од око седам година, обученог у традиционалну одећу. У руци је држао калеидоскоп који је светлео када га је окретао у рукама. Бони је била изненађена јарком светлошћу која им је обасјала лица.
Питала га је:
– Шта је то? Одакле долазиш ти?
– Тражим своју мајку коју сам изгубио. Она ми је дала овај дар. Наћи ћу је тек када поново нађем чудотворну биљку која ће да буде као еликсир за њен бол. Моја мајка је танузинска краљица Маја, она је веома борбена жена и помаже свакоме у свету. Али сада је веома тужна! – дете је заплакало.
Боби је дошао до детета и почео да га теши да не би плакало:
– Не плачи, ми ћемо ти помоћи да поново усрећиш своју мајку!
Стари краљ Марио је почео да говори:
– Чуо сам за биљку звану рушник, која помаже многим болесницима да оздраве, али мораш ми обећати да ћеш послушати шта имам да кажем. Када си тужан, и твоја мајка је несрећна. Ниједна мајка не жели да су њена деца расплакана. Зато мораш бити храбар на путу којим ћу те водити. Како се зовеш?
– Моје име је Дарио!
– Браво Дарио – рекао је стари краљ. – Никада се нећемо одвајати од тебе, и ми ћемо ти помоћи.
Боби је из торбе извадио папирнате бродове и рекао Дарију:
– Иди, Дарио, узми овај брод и напиши своју жељу, па је спусти у водопад да стигне далеко!
Дарио је узео чамац и написао своју жељу, а затим га пустио да заплови у мирне воде.
Исто су урадили Бони и Боби. Бони је рекла:
– Сада сам веома срећна када и ја могу да учиним једно добро дело. Да некоме помогнем!
У том тренутку пред њима се појавио једнорог Археј. Он им је рекао:
– Здраво, драги пријатељи! Ја сам чуо за чудесну биљку, која је сакривена у броду неких гусара који је даноноћно чувају. Не дају је, а да притом не напуне торбе златницима.
Стари краљ, присећајући се битака које је водио у прошлости, застао је и одлучно рекао:
– Познајем те гусаре, а ја ћу их надмудрити! Нема јачег човека од мене!
Бони се обрадовала дединој одлучности и рекла му:
– Браво, деда, ти си најбољи деда! Пуно те волим, деда!
Лице детета поново је било срећно. На небу се појавила дуга и сви су у њу погледали. Тада стари краљ рече својим унуцима:
– Морамо брзо да кренемо, јер ће ускоро мрак.
Задовољни, кренули су сви заједно, а мало касније им се придружио и једнорог Археј.
* * *
У шуми су чули звуке виле Луне која је свирала на флаути. Стари краљ је поздравио вилу:
– Добро јутро, добра вило, знаш ли где је гусарски брод?
На то се вила насмешила и рекла му је:
– Ја знам све тајне у шуми. Када прођете ових седам стаза које Вас воде до мора, видећете и гусарски брод!
– Хвала вам пуно на помоћи! Морам признати да је ваша музика магична, и улепшава целу шуму! – захвално је рекао краљ Марио.
Када су се удаљили од добре виле, пред њима су се појавили лавови који су се звали Леон и Леона. Они су одлучили да им се придруже, јер су чули за гусарског краља Зорза који је заиста био јако лош.
Стари краљ им је одговорио:
– Нема краља који мене може надмудрити!
Одлучно је помиловао своје унуке, и загрливши их, кренули су да пређу свих непроходних седам путева, да би се суочили са лошим гусарима.
Пре него што је сунце зашло до обале мора, један гусар их је приметио. Стари и искусни краљ Марио их је поздравио:
– Добар дан! Желим да видим краља Зорза!
– Не може! – дрско му одговори гусар.
– Ја познајем твог краља! Потребна нам је његова помоћ! – наставио је упорно краљ Марио.
На то се гусар окренуо и позвао краља Зорза. Био је црнокос, са много ожиљака на лицу. Када је приметио децу, осмехнуо им се:
– Добро јутро, драги пријатељи! Зашто сте дошли?
Стари краљ Марио је одговорио:
– Желимо да нам даш чудотворну биљку коју кријеш у броду. Треба нам да излечимо Дариову мајку. Ниједан идеал на свету не вреди колико сузе једног детета. Дариова мама је учинила многа добра дела за децу у својој земљи. Сада је неопходно да јој помогнемо.
Краљ гусара Зорзо се сажалио на ове љубазне речи, и наредио да се биљка донесе Дарију у руке. Лице детета поново је било срећно. На небу се појавила дуга и сви су у њу погледали.
Тада стари краљ загрли своје унуке и рече им једну важну лекцију коју су морали да упамте:
– Видели сте да се доброта добротом узвраћа! Са лепо исказаном речју и гвоздена врата се отварају!