Пре много времена, у краљевству званом Книголенд, живела је мала плавокоса принцеза Миа, која је много волела да чита књиге. Испред ње су биле отворене књиге са различитим причама написане јасним речима. Увек је желела да буде најбоља, то су сви могли да виде. Она је имала жељу да оде на острво са скривеним благом, које се звао ,,Либерта”, где су долазила мала деца из земаља разних, и читали приче на различитим језицима. Желели су да пошаљу поруке свој деци на свету да им дани буду лепши.
Али, једног дана су јој дошли њени пријатељи Кики и Коки, који су се у краљевству, дружили често, и у Книголенду су увек имали своје посебно место. Заједно су одлазили у шуму да се играју, и са шумским животињама да причају.
Једног пролећног дана, срели су веверицу Вики која је скупљала лешнике, и на свом језику квики их је назвала. Скакали су на гране са малим веверицама, а ноћу су слушали гракања гаврана.
Кики је питао веверицу Вики:
– Веверице драга, у твојој кући на дрвету где си своје гнездо свила, реци ми како да дођемо до острва са скривеним благом? Желимо да упознамо наше пријатеље из различитих земаља, који сваки дан своје традиционалне приче читају.
Онда је веверица Вики рекла Кикију:
– Наставите да ходате овом стазом која води до морске обале, тамо ћете га пронаћи морнара по имену Грег који сваког петка на острво ,,Либерта” плови, и на различитим језицима пише сопствене песме о путовањима.
Коки је питао веверицу Вики:
-Али, колико је времена потребно да се стигне тамо и да се поново вратимо овамо?
Веверица Вики је рекла:
– Треба да путујете девет дана и девет ноћи да бисте стигли до његовог брода, на нордијској обали, али пазите да опет не падне снег, и да уништи цео свет!
Принцеза Миа јој је рекла:
– Не брини, веверице, ти која си мале веверице у наручје сакрила. Хвала ти на савету, а када се будемо вратили, ми ћемо те за доброту наградити!
Поздравили су се са веверицом Вики, и да би добили снагу брзо су јели лешнике зване „квики”.
Кренули су путем, заједно и смело, ишли девет дана и девет ноћи да би дошли до морске обале, и седећи на чамцу издалека су видели морнара Грег.
Поздравили су га.
Принцеза Миа је рекла:
– Добар дан, желим да нас одведете на ,,Либерта” острво са скривеним благом, да би упознали наше пријатеље које своје приче причају из различитих земаља.
Кики је рекао:
– Знам да неће бити лако, али да напустимо ово место данас морамо свакако!
Коки је био срећан, а срећу је скупљао у себи:
– Биће то најлепше путовање у нашем пријатељству! Ја желим одмах да идемо, и да будемо први који ћемо стићи!
Укрцали су се на брод морнара Грега, и путовали три дана и три ноћи, док нису угледали ,,Либерта” острво са скривеним благом. Било је то најлепше место које су видели.
Поздрављали су децу која су се ту окупљала, играла разних игара, писала песме, и увек се такмичила ко ће да буде најбољи.
Принцеза Миа је поздравила децу и захвалила им се:
– Драги пријатељи, дошли смо да чујемо Ваше приче, голубице мира са маслиновом гранчицом, да је пустимо у висине, да се наша порука надалеко чује, као мајчински и нежни загрљај, да нас чврсто загрле!
Свако дете је на свом језику поздравило принцезу Мију, која је волела многе приче да чита. Са њом су се руковали и сви су је поздрављали.
Касније, сва деца су села у круг и почела да читају своје приче на различитим језицима, али осмех сваког детета је био исти, искрен и чист.
Кики и Коки остали су са принцезом Мијом на острву са скривеним благом ,,Либерта” седам дана и седам ноћи, када су одлучили да се врате и да се поздраве са пријатељима до следећег сусрета.
Скривено благо је у дечјој души, одакле се свуда чује песма за мир и слободу у свету.
Укрцали су се на брод морнара Грега и, за три дана и три ноћи, вратили се у Краљевство Книголенд.
Принцеза Миа је у свом краљевству својој баки Фили испричала најлепшу причу, која ће се годинама препричавати у Краљевини Книголенд, чим се свако дете пред спавање склупча у загрљају баке и деде, што се у дечијем срцу искрено крије.
