Моја је дужност била јасна: провести младу кроз пустињу све до главног града. Краљ није вјеровао у опасности. Каквих би уопште опасности могло бити? Пљачкашке групе су обично мање од десет људи; мене је пратило двадесет и сви су имали коње, уз кочију резервисану младој. Највећи непријатељ нам је требала бити врућина, али зато и јесмо носили обилне залихе.
Принц ми није био пријатељ јер пријатеља нисам имао. С њим јесам провео највише времена у животу, али између нас је одувијек постојала јасна разлика. Он је имао титулу, а ја дужност да га браним. Док је мој отац био у његовој стражи, бранио сам га од насилних рођака; кад сам након очеве смрти ја преузео улогу стражара, и то главног, ходао сам за њим попут пса. Није ми то сметало јер сам схватао свој посао и данас ми је драго што се нисмо спријатељили. Да је тако, овај би задатак био неупоредиво тежи.
На путовање смо кренули прије зоре. Жељели смо искористити период кад је сунце још увијек иза хоризонта, али небо ипак пружа довољно свјетлости. По грубим процјенама, путовање је требало трајати три дана. Једно вријеме смо пратили пут, али смо га убрзо напустили и запутили се пречицом. Исти пут користили смо и раније док је принц посјећивао прелијепу номадску дјевојку. Стварно је била прелијепа. Видио сам је два пута и истински сам се радовао новом – оном који би за све нас могао бити судбоносни.
Око мене су јахали наоружани момци; сваком сам знао име и више ноћи смо проводили на пијанкама у друштву лијепих жена. Од таквих људи се не очекује издаја, али негдје с краја ипак се на њу треба рачунати. Осјећао сам да око мене јашу непријатељи. Међутим, та ме помисао није забрињавала; одувијек сам уживао ходати по конопцу живота. Не зато што ми се не живи, него зато што сам тад слободан.
Номадско племе које нам је требало је познато у тим крајевима. Најбројније је и због тога је краљу важно да с њима има добре односе. Много боље је прећи преко поноса и њиховог члана увести у породицу, те тако учврстити односе на дуже стазе него их непрестано безуспјешно јурити по пустињи и кажњавати за пљачке и нападе. Уосталом, ми смо дошли на њихову земљу некад давно. Пустара је истински њихова, од људи бакрене коже. Ми са свијетлом пути смо дошли као освајачи и не бисмо се требали бунити због њихових реакција, какве год биле. Али наша је бахатост тешко надмашива.
Номади су нас већ очекивали. Гомила људи је изашла из шатора на подневну врелину. Дочекали су нас најсрдачније, прво водом, како је обичај у Пустари, а потом датулама и хљебом. Смјестили су нас у хладовину како сам захтијевао и дозволили нам сат времена одмора. Након тога срели смо се с поглавицом. Очекивао сам да не буде претјерано сретан што му кћер одлази, али на бакарном лицу му је бљештао задовољан осмијех. Нисам био упознат с погодностима које ће његови људи добити, али судећи по том осмијеху биле су обилне.
Алину нисам видио до предвече. Двије су младе жене носиле њену робу, али мене је занимала она. Витко тијело, благо лице, дуга тамна коса, црне очи и обрве те, наравно, таман тен праве Пустарке. Опростила се с породицом и затим ми пришла с двије жене. Поново сам ухватио онај њен загонетан поглед што ме прогонио ноћима, поглед који ме навео да поново закорачим на конопац живота. Поглавица нам је обновио залихе па смо пред залазак сунца кренули. Чак и кад је нестало иза брда у даљини, и даље се могло путовати.
Кад се тама спустила, зауставили смо се код оближњих стијена и потпалили ватру. Разапели смо неколико шатора и сјели да одморимо. Нисам морао инсистирати да жене изађу и узму зрака јер су га и саме биле жељне.
У мени је расла напетост и знао сам да морам направити корак прије него што дјевојка заспе. Пришао сам њиховом лежају и представивши се као принчев пријатељ затражио да поразговарамо насамо. Момци и жене су свакако били ту, само нису могли чути разговор. Није било разлога да се дјевојка осјећа нервозно, али свеједно јесте. Нестало је оног њеног загонетног погледа и као да ме свим силама избјегавала.
Изблиза је изгледала још љепше. Толико сам чезнуо да је дотакнем, али морао сам се суздржати. Још је теже било задржати мисли о томе да она још силније жели мој додир. Да растјерам све те емоцијама набијене идеје, а и њу ослободим напетости, морао сам почети причати.
„Ја сам Добора, капетан принчеве личне страже. Представио сам се твом оцу и објаснио му да је пут сигуран и да нема о чему бринути. Ипак, желим да се и ти осјећаш сигурно. Нисам ти се могао обратити у селу, знаш већ какви су обичаји. Искрено, не волим обичаје ни глупа правила. Ни градска ни ова… номадска. Нисам човјек пустиње, али чини ми се да је овдје љепше; да има више слободе.” Погледао сам је очекујући да прокоментарише. Нисам био сигуран да ме уопште жели у близини. Уста су ми се сушила, али не због врућине; баш супротно, вече је било пријатно и лијепо с безброј звијезда чију видљивост није ометала свјетлост града. Мој се план могао срушити већ у првих неколико тренутака. Због тога сам стрепио. Ако разговор потраје, постоји нада.
„У граду нема слободе? Људи који отамо долазе углавном говоре да је обрнуто.” И даље је гледала доле, али није ми сметало.
„Та се прича може подвалити људима који не знају како је у граду. Имаш зидине пред којим те надгледају и често испитују. Имаш компликоване законе које можеш прекршити чак и случајно. Имаш гомилу људи на малом простору, што значи доста прљавштине и смрада. Имаш систем који производи масовно сиромаштво, а богати оне у палачи. Из сиромаштва ниче насиље и тако даље. Не морам ти причати страшне приче пред спавање. Углавном, у граду би сигурно пронашла неке лијепе ствари, али би убрзо схватила да имају цијену. Цијену коју ви номади сигурно не бисте платили. Због тога се и не гурате тамо, зар не?”
Помислио сам да неће проговорити, али ме ипак почастила мелодичним гласом који се урезивао у моје памћење попут древних резбарија у камену.
„И ми имамо законе, али наши нису писани. Дјеца се томе уче. Али у град не идемо из других разлога. Тамо не знамо никог, а као што кажеш, ви тамо имате систем. Ми се не знамо снаћи у томе. Превише је компликовано. Зато живимо у пустињи.”
Климнуо сам и замислио се. Она и ја смо били два различита свијета, а тек је требала почети живот на двору уз припадника краљевске породице. Примијетио сам да моји сапутници често гледају према нама и тихо коментаришу. Разговор се морао окончати.
„Надам се да ћеш се привићи на краљевски живот. Многи о томе маштају.”
Напокон је подигла главу, али поглед који сам сусрео нисам прижељкивао, иако сам га на неки начин очекивао. Увриједио сам је. Осјетила је мој коментар као провокацију и то није скривала. Скренула је поглед, а ја сам устао и вратио се до пријатеља заузетих друштвеном игром. Тијелом сам био ту и посматрао их, али сам уствари непрестано размишљао о њој. Крајичком ока сам хватао њене погледе, тмурне и озбиљне. Далеко од тога да је изгледала крхко, иако је удаја била против њене воље; доимала се чврстом као да је потпуно свјесна ситуације у којој се налази и да разматра рјешења. Задивила ме још више. Осим тога, њено незадовољство за мене је представљало малу побједу.
Сутрадан смо наставили пут. Путовали смо у кратким интервалима, одмарали у хладовини и тако све док се није навукла ноћ. На небу изнад блиједих брда у даљини, осим звијезда сијао је и млад мјесец. Алина је из неког разлога рано отишла на починак. Можда ју је пут уморио, али у мени се распалила нервоза. Једна ноћ ми је прошла, друга по свему судећи такођер. Остала је још трећа, а није ми изгледало могуће да у њој направим крупан корак ка реализацији плана. Легао сам на простирку и зурио у небо. Нисам се могао смирити. Вртио сам се и непрестано размишљао. Час сам се мирио са судбином говорећи како ипак никог нећу издати или наљутити и нећу створити гомилу непријатеља, час сам гајио наду да ће сутрашња ноћ ипак нешто донијети.
Около се чуло хркање. Момци на стражи су шапутали и играли друштвених игара. На крају сам устао и придружио им се. Обилазио сам табор да се увјерим да је све у реду. Пролазећи поред кочије, угледао сам фигуру како сједи на огромном оближњем камену с ногама испод себе. Алина је чула моје кораке и немарно је погледала преко рамена; није изгледала изненађено.
„Ни ти не можеш спавати?”, питао сам.
„Кад тебе нешто велико мучи, можеш ли спавати?”, поново ми је упутила чудан поглед. Сјај звијезда ми је открио поглед који од мене тражи да схватим нешто скривено. И мој је ум почео радити као луд; стотине могућности и приједлога.
„Нешто ми говори да осјетиш да сам нервозан.”
Окренула се и отпухнула. Нисам очекивао такав чин опуштености. Можда је само настојала тако изгледати. Можда је баш попут мене понекад лажно показивала осмијех или неке друге знакове мира како би се заварала.
„Види се издалека.”
Тихо сам се насмијао и пришао два корака како бих јој видио лијеву страну лица. Гледала је право према низу дина, с напола склопљеним капцима као да је призор на чаробан начин опушта.
„Тебе мучи то што мораш испоштовати очеву одлуку?”
Одговор је каснио. „Можеш ме сматрати плашљивицом, али од мене очекују много.”
„Али оно што ти не желиш?” У тренутку ме облио зној; срце је убрзало рад, а пред очима ми прошла сјенка стрепње. Посматрао сам је и чекао, али она баш нигдје није журила.
„Дјеца се ништа не питају; поготово ако су женска.”
Потврдан одговор – управо оно што сам очекивао. Ипак, сурова истина у вези с њеном ситуацијом ме љутила.
„Итекако се питају.” Погледала ме и оснажила да наставим. Руком сам показао на пространство око нас. „Слобода. То је оно чему нас пустиња учи. Тек кад изађемо из нашег дома, града, породице или племена; тек кад изађемо из оног познатог што нас ограничава схватамо колико смо ограничени.”
Полако је окренула главу према мени. „И шта ми предлажеш?”
Ријечи су ми играле на врху усана. Не још, рекао сам себи.
„Да размислиш и пронађеш храброст у себи. Други су нас навикли да испуњавамо њихова очекивања. Ако смо слободни, онда испуњавамо само наша. Друге можемо послушати, али никако им дозволити да управљају нама. Ни родитељима, ни дјеци, ни пријатељима, ни краљевима. Чак ни љубавницима.” Очи су нам се среле. Учинило ми се да су њене бљеснуле, али брзо је окренула главу и загледала се у дине у даљини с којих је вјетар подизао таласе пијеска.
„Шта други очекују од тебе?”
Упратио сам њен поглед и фокусирао га на плес вјетра и пијеска.
„Да испуним наређење – да те доведем краљу и његовом сину.”
Нисам је погледао, али видио сам да окреће лице према мени и учинило ми се да некако ипак осјети мој презир према том задатку. Не још, рекао сам себи. Подигао сам руку и укочио је у зраку на пола пута до њеног рамена. Њене су паметне очи ухватиле кретњу. Изгледало је чудно. На крају сам урадио оно што иначе радим. Закорачио сам на конопац. Њежно сам јој дотакао раме и осмјехнуо се.
„Одмори се, Алина. Имамо још један дан и једну ноћ пред нама.” Значајно сам јој климнуо и осјетио да дубоко у себи дјевојка наслућује моје мисли и моје намјере. Послије тога сам се успио наспавати и сутрадан смо прије зоре наставили пут. Неколико пута сам се повлачио ка средишту каравана и бацао поглед на велом затамњени прозор кочије. Тамо сам сретао њен увијени облик очију. Нисмо проговарали ни ријеч, али осјећао сам да наше душе ипак комуницирају.
Кад се поново спустила ведра ноћ, поставили смо шаторе. Више него раније сретао сам њене погледе. Чекао сам погодан тренутак да се разговарамо, али помоћнице су непрестано сједиле уз њу. На крају је легла. Требао сам се забринути. Међутим, испуњавала ме необична сигурност да ћемо те ноћи ипак разговарати. Вратио сам се у свој шатор и легао. Нисам могао заспати; сви осим страже јесу. Кад сам поново изашао, видио сам је како сједи на истом камену и мирно гледа у даљину. Интуиција ме није варала.
„Алина”, рекао сам на корак иза ње. „Сутра прије подне бисмо требали стићи у град.”
„Знам то.”
Пришао сам и сјео на исти камен. Тијела су нам се скоро додиривала. Није устукнула.
„Шта је за тебе љубав?”
„Зашто то питаш?”
„Занима ме. Принца очигледно не волиш чим се не радујеш браку. Како би и могла? То је политички споразум, а не природан однос рођен из љубави.”
„Баш тако. Али шта ми друго остаје? Да се искрадем из овог табора и вратим назад родитељима? Вјероватно би ме послије батина сами послали у град. Да лутам пустињом? Јесам одрасла у њој и познајем је јако добро, али исто тако познајем и опасност и суровост којом се одликује. Осим тога, прије или касније бих наишла на друге номаде или чак пљачкаше. Не вјерујем да бих се добро провела. У граду нећу имати гори живот, а вјероватно ни бољи.”
„Постоји још једна могућност.” Примијетио сам да из њених очију избија радозналост. Настојала је то спутати и гледати у све друго осим у мене, али било је јаче од ње. „Пођи са мном.”
„С тобом? Зар већ не идем?”
Нисам могао прочитати да ли се шали или је озбиљна.
„Са мном у неизвјесност, али и узбудљивост. Закорачи са мном на конопац живота. Супротстави се оним који ти намећу своју вољу. Успротиви се родитељима и краљу и буди слободна.”
„Ја чезнем за том слободом. Али одакле теби толика потреба?”
Загледао сам јој се у очи. „Из љубави.” Постиђено је спустила поглед. „Живот није скривање. Живот је живљење. Стражар сам постао због оца. Прерастао сам ту улогу и сад желим нешто више. На истом смо, Алина. Имамо људе који нас спутавају и држе у невидљивом кавезу. Тога се морамо ослободити, а заједно ће нам бити лакше.”
„Хоћемо ли онда робовати једно другом?”
Застао сам пред питањем и њеним продорним погледом. „Никад.”
Опрезно се окренула према шаторима. „Оставићеш ове људе? Издаћеш принца и краља? Разљутићеш читав град? Све због жене коју си видио неколико пута и разговарао с њом непуне три ноћи?”
Изгледала је као да ме осуђује. Осмјехнуо сам се и слегнуо раменима.
„Кавез се мора развалити. Зашто не у друштву најљепше жене која се налази у веома сличном положају.”
„Опасност те узбуђује?”, примакла ми се и мекани длан ми положила на образ. Осјетио сам топлину њеног даха на уснама и њежно миловање погледом док ми је испитивала сваку тачку лица.
„Опасност уствари не постоји. Пустарци кажу: Живот је вјечан, тијело није. То двоје не треба мијешати. Тад остаје питање само да ли нешто вриједи у нашим очима.” Положио сам свој груби длан на њено благо лице и осјетио да нас повезује божанствена сила. Тијела су тежила да буду још ближе. Усне су нас мамиле и на крају се спојиле. У очима сам јој видио једнаку жељу и страх да напокон направи искорак. Представљали смо једно другом пријеко потребан ослонац.
„Слобода и љубав немају цијену”, прошаптала је. „Њима све вриједи подредити.”
Тренутак касније јахали смо према непознатом, али даље од града и табора. Пред нама су се низале дине; иза сваке нешто ново, нешто неистражено и потенцијално опасно. Један поглед у страну, један сусрет очима с особом с којом смо постали једно давала нам је довољно снаге и смјелности да се попнемо на узвишење и суочимо с оним иза.