Још пре 20-ак година, увидела сам шта се дешава када људи одлазе у пензију. Ако не наставе да раде, западају у монотонију и брзо губе смисао живота, па тако одлазе прерано у другу димензију. Битно је пронаћи смисао и посветити се томе што нас испуњава, а за шта нисмо имали довољно времена током радног века да се посветимо, баш управо тој нашој животној сврси на планети Земљи.
Ево прилике за све сретнике, који успеју да у нормалном психичком и физичком здрављу оду у заслужену мировину, па да се посвете оживљавању својих снова и развијању Богом датог талента. Ја сам своју мисију препознала много раније, и чекала тренутак да процвета у току пензије. Ово је тек припрема терена и времена, да се састави своје животно дело од успомена.
Пошто сам почела рано бележити слике и прилике, има пуно садржаја и за филмске приче, које су за ово време практичније од писане речи. Драго ми је што сам интуитивно осетила да на тај начин могу своје треће доба испунити садржајима који веселе, радују и дају импулс животу.
Полако пуним ранац са емоционалним пртљагом, и постепено проверавам да ли се још увек лако носи. Све докле ми причињава задовољство и док осећам то као духовно благо, дотле ћу да певам, пишем и фотографишем, дајући животу веселу ноту.
У овом мом концепту за пензионерске креације имам довољно инспирације. Истина, интернет и нове технологије ми пружају подршку у томе. Значи ранац се никада не може препунити, нити отежати, јер лако тај пртљаг сервер прихвати. И све што се осмисли и записати може, има где да се премести и сачува, за дане када ледена кошава дува. А онда на миру уз ватрицу у камину, могу прелиставати живота странице и бићу срећна због сваке ситнице.
Ако се појави и сећање на лоше искуство, може нам послужити као упутство да лакше решимо сличне изазове, јер прегледност догађаја и разум на увид позове. Тако се лакше отклоне недоумице, када имамо јасну представу да су то за нас већ познате улице.
Спустимо ранац на клупу у парку, радујући се првом на путу знаку. Или потражимо компас за осећања, и брига ће бити све мања. Тако са ранцем за емоције кроз живот ходамо без бриге, остављајући за собом само добре књиге.
