У том колебљивом трену у ком се слике пред очима топе и нестају, а звукови мешају и замиру, тело јој је постало болно свесно неудобности положаја у ком је заспала и Ана још јаче стегну скупљене песнице.
„Добро је!”, са усхићењем је помислила, снагом воље је отворила капке и отргла се из последњих конаца сна.
Хитро се усправила уз тврди јастук док је у шакама стезала своја блага. Није био први пут да је ово успела, али је узбуђење увек било несмањено. Полако је отварала дланове страхујући да очи неће угледати оно што је до мало пре грчевито чувала. Били су ту, на отвореним длановима указала су се два глатка бела камена.
Сан је поново био исти. Имала је осећај да јој још увек дражи ноздрве мирис мора и соли. Укључила је екран репродуктора менталних слика, учитала податке из РЕМ фазе спавања да одгледа свој сан будна. Трчи колико је ноге носе уз степенице белих зидина кроз остатке давнашње тврђаве. Босим стопалима гази врелину белог камена. Застала би да напоји очи на мирном мору чије се плаветнило пружа унедоглед и у линији коју је немогуће са сигурношћу одредити спаја са плаветнилом неба. Али нема времена. Само једним муњевитим погледом унатраг успева да угледа Растка који са сваким својим крупним кораком све више смањује њену предност и све јој је ближи. Кратким вриском узбуђења због блиске и пријатне опасности прекида на трен гласни смех. Чује и његов смех, то је смех човека сигурног у своју снагу и победу кога ова игра забавља. Избавила се из зидина, сада су јој под стопалима бели влажни облуци. Рукама граби и подиже крајеве дуге беле хаљине натопљене водом који јој успоравају корак. Окреће се и трчи уназад. Погледом милује насмејано лице човека кога воли тако лако и природно као што јој је лаган и природан ваздух који дише. Белу кошуљу му ветар лепи за прса док јој се у лаком трку приближава. Више нема воље да бежи, њен корак је тетурав и неодлучан. Шири руке да упије у загрљај то блиско и драго тело. Али, одједном, комад тла на коме стоји почиње великом брзином самостално да се креће. Растко и даље трчи ка њој, али његов напор је узалудан. Простор између њих се несразмерно увећава, његова прилика постаје све мања док се коначно сасвим не изгуби на хоризонту. Ана се спушта на колена и рукама хвата за два камена као једине изворе чврстине и сигурности. Призор пред њом почиње да се топи и распада док јој се у свест улива мисао да је све сан.
„Енд оф трансфер”, указала се порука на екрану.
Угасила је репродуктор и обрисала мокре образе. Увек празне руке, увек за трен измакнут загрљај. Бол који осећа у грудима је физички, опипљив. То потврђују и управо учитани јутарњи биометријски подаци на њеној здравственој наруквици. Брише их пре него што буду прослеђени у централну базу и ручно уноси пожељне вредности. Овом преваром уз нелегално набављену шифру се служи већ неко време како би избегла поновно стационарно лечење. Здравствена заштита је постала здравствени терор. Нема времена да сада мисли о аритмији, бар не док не прође изложба.
На Растков гроб никада није отишла. Њено ходочашће њему је посета овом малом приморском месту у које нису стигли да оду заједно како су желели. За место своје изложбе одабрала је локални музеј. Њено име и њена уметност отворили би јој врата много познатијих изложбених места. Отуда и зачуђеност и збуњеност кустоса када је дошла са својим предлогом о изложби. Таква прилика се не пропушта, а одговорност и напетост због указане части и величине предстојећег догађаја осећала се у ваздуху.
Проверава поруке и мејлове на телефону. Три поруке од Растка. Прва је за добро јутро, а у друге две су технички детаљи око изложбе. Његово мишљење јој је увек било последња провера. Иако су њене скулптуре и његове слике биле два потпуно различита уметничка изражаја, управо захваљујући тој различитости је размена мишљења и идеја међу њима била оригинална и инспиративна. Ако није знала шта о нечему да мисли или није имала одређен став, усвајала је Расткове погледе и ставове као своје. Након његове смрти једним кликом дала је дозволу вештачкој интелигенцији да генерише све на мрежи доступне податке и формира аватара, неку врсту Растковог духа, са којим је наставила комуникацију. У првим данима ти разговори пружали су јој утеху и олакшање. Али, у последње време приметила је да је све више раздражују. Скоро да је почела да га мрзи. Тај тупи двојник нарочито у овим данима око изложбе претворио се у слаткоречивог понављача без икакве оригиналне идеје. Није имала воље да му одговара на поруке.
У музеју је све било спремно. Централни експонат, огромна челична грдосија са шиљцима који парају небо, као врисак залеђен у времену и простору који бескрајно траје употпуњен је са још два детаља – два бела камена. Сада их је било седам. Ана је била задовољна. По први пут после толико времена осетила је да је плућа испунила ваздухом, удахнула је без оног тешког терета на грудима који јој скраћује дах. Отићи ће да преузме белу хаљину поручену за вечерас, управо су јој јавили да је стигла. Обузима је познато узбуђење пред вечерашњи догађај. Показивање јавности нечега што су до малопре били само њени сати самоће буди у њој опречне осећаје. Има жељу да што пре чује прве утиске, прочита прве критике… Има и другу жељу: да све откаже, поруши, сакрије… Али једно поуздано зна, нешто се променило, нешто је из ње коначно изашло и ослободило је – ноћас неће сањати исти сан. Брише Растков виртуелни идентитет. Да, сигурна је, пролази кроз безброј питања апликације о сигурности своје одлуке. Резервише лет за Београд, поручује цвеће. Сутра ће први пут положити цвеће на Растков гроб.
