Пробудих се усред ноћи окупана знојем менопаузе. Јеботе, имам 57 година! Како је то могло мени да се деси?! И кад ће ово да прође? Неке жене кажу да су имале валунге и по 10 година! Ако је прошло 2, колико ћу тада имати? 65! Али то није најгоре! Проблеми никада не престају. Бринем за децу, бринем за мужа, бринем због егзистенције, нећемо имати пензију, јер немамо стаж ни он ни ја. А време је лепо, данас. Можда буде пљускова поподне, али сада је фино. Мада су се комарци намножили од силних кишурина, па не можемо да седимо у башти. Ок, гледам дрвеће и жбунове кроз прозор. И кравицу. Већ три дана је у нашем дворишту и не мрда, само трепће и дише. Њој не сметају комарци. Ни киша. Њој је лепо тако. Волела бих да сам та кравица… Намазах се лосионом против комараца и осмелих се да изађем у двориште. Гледала ме је тим дивним бадемастим очима кроз дугачке трепке. Зашто кажу да срне имају најлепше очи? Ова кравица је неодољива! Прилазим јој полако, опрез нестаје. Висока око метар и двадесет, мало већа од, рецимо, вучјака. Пружих руку. Већ сам ја виђала на телевизји како им људи прилазе на улици, у парковима, у шуми или на обали мора… Мазе их са осмехом на лицу, грле их, љубе… Има тако дивну кожу, крављу баш. А мирис! Шири око себе облачак, налик на мошус или ,,Покошено сено” што је моја мама користила кад је била млада. Тако умилно створење! Нико не зна одакле су се ту створиле. Оно што се зна да се циклично удвајају сваких 24 дана. Наша је ту тек неколико. Једва чекам да присуствујем том реплицирању. Мора бити величанствено! Она се не помера. Зваћу је Јула, а њену сестру или брата, Август или Октавија. Чек, да ли је женка? Прођох са задње стране и видим да нема вимена, а богами ни гениталија. За анални отвор нисам сигурна, јер је дугачак реп на том месту.
Свакако се радујем што је ту. Осећам неки магнетизам док је мазим и гледам. Лепо ми је. Ошину ме свакодневица, морам да идем. Невољно се окренух и уђох у кућу.
Успут, видех једну испред продавнице, на аутобуској станици. Пролазим поред школе, а у дворишту две. Код поште једна, и код кафића и киоска са роштиљем…
Паде ми на памет, да су тамо где има људи, да им прија њихово друштво. Симпатија је обострана. Мазе их, грле, сликају се са њима. Деца праве венчиће и ките их. Чак сам неке клинце видела да су их зајахали… Око њих весело чаврљање и смех. Наравно, неко је сматрао да су опасне и да их треба уклонити.
,,Толико веселости и еуфорије, брате, није нормално!” рекао је неки Youtuber.
Можда има смисла што су људи забринути. Оне се дуплицирају и геометријском прогресијом, ускоро ће нас пренаселити. Зато су научници решили да пронађу кравицид, којим ће смањити број ових створења. Авај! Нису могли узорак са њих да узму. Ни ДНК. Оне су тврђе од свега познатог, слушам на радију, док се возим аутобусом ка граду. Пробали су све, неуништиве су. Научни савет састављен од стручњака целог света дума, чиме би могли да их сузбијемо.
,,Не зна се одакле долазе, из свемира или паралелног универзума, али су ту и представљају опасност за људски род!”, каже спикер.
Неправда! Чак сам чула да су Американци и Руси заједно бацили атомску бомбу на једну од њих, негде у Монголији, али су успели да убију оно мало свега што је расло и живело у тој пустињи, осим кравице.
Осам кравица је у нашем дворишту. Чини се да некако комуницирају. Дишу у једнаком ритму. На улици, је метеж, не може да се прође. Баш су се намножиле. Људи их воле и успут, помазе. Види неког човека како шапуће нешто кравици на уво. Приђох му.
,,Шта то шапућете?”
„Рецитујем јој Лорку!”, рече уз осмех.
„Баш лепо! Ја ћу мојима да насликам портрете и да им направим огрлице!”
Остала сам у дворишту три дана. Нисам ништа ни јела ни пила, само сам мазила кравице. То ми је било довољно. Певала сам им, цртала док сам имала папира и боја… На крају сам само лежала између њих и уживала. Била сам безбедна и смирена као никада пре.
,,Сад ће удвајање”, помислих.
Осећа се неки електрицитет у ваздуху а мирис све интензивнији. Благо пуцкетање и ево га! Сада сам обгрљена са свих страна и постала сам део њих. Помислила сам на „Звездане стазе и Борг”: „Resistance is futile”.
Затим сам се сетила Пандоа, највећег живућег организма на земљи. Изгледа као шума, али су стотине хиљада стабала повезана огромним кореном и сва имају исти генетски код. Огромна шума је, у ствари, једно биће. Ми смо сада пандо. Ми немамо више никакве проблеме. Нема новца, кредита, пандемија, дроге, алкохола, оружја, секти, мржње, расизма, ратова, глади, болова, емоционалних патњи. Ми смо сада срећни. Моја деца и мој муж су заувек срећни и безбедни. И сви други људи. Нема смрти. Нема депресије. Нема менопаузе!
Последње што видим у глави је једна велика преплетена љубазно – љубавна маса, која дише уједначено, упија сунце и влагу из ваздуха, пазећи да не попусти електромагнетизам.
