Операција је добро прошла. Главни лекар је задовољно климнуо главом и саветовао пацијенту да избегава сваки вид напора и напрезања у пост-оперативном периоду. Није се, међутим, насмејао. Кажу да се никада не смеје. То га је издвајало од свих осталих стручњака са којима је господин Трингоре ступио у виртуелни контакт пре него што је завршио у овој ординацији. Увек треба веровати човеку који прескаче све видове формалности и почиње разговор упитним речима колико и зашто, уместо да блебеће о лепом времену или садржају синоћних вести и јутарњих новинских колумни.
* * *
„Како се осећате, г. Трингоре?”, питао га је Октавио са шоферског места лимузине.
„Никада се нисам осећао боље. Кад почиње турнир?”
„Турнир, г. Трингоре? Какав турнир?”
„Регионално шаховско првенство, Октавио. Мој први корак ка светској шаховској сцени.”
Октавио је ћутке наставио да вози лимузину. О шаху није знао готово ништа, изузев да је у питању друштвена игра за два играча на табли са наизменично послаганим црним и белим квадратним пољима. Није имао обичај да губи време на бесмислице и забаву за доконе земљопоседнике и милионере који не умеју ни сијалицу да замене чак и да им живот од тога зависи.
Карлос Трингоре је побеђивао. Карлос Трингоре је побеђивао сваког противника са којим би се суочио. Није било важно да ли је играо као црни или бели такмичар, није било важно колико је било временско ограничење и ко је био судија. Увек би на крају изашао као победник.
„Честитам Вам на победи, г. Трингоре. Заиста сте били импресивни. Никада нисам видео тако одлучно повучене потезе.”, хвалио га је репортер једне телевизије са националном фреквенцијом. Све ово је било део брижљиво испланиране акције, извесног тајног плана господина Трингореа. Уз малу помоћ Самураја, наравно.
„Шта да вам кажем осим да увек треба да верујете у себи и следите своје снове. Успех се достиже улагањем напора и марљивим радом.”, рече Трингоре тачно оно што му је Самурај саветовао да каже у оваквој и сличним ситуацијама како би публику у потпуности придобио на своју страну и побрао све ловорике, не остављајући ништа пораженим супарницима.
„То је мој послодавац. Погледајте га само.”, Октавио је показивао прстом на телевизор на коме се појавио пренос такмичења.
„Радиш за породицу Трингоре?”
„Не постоји породица Трингоре. Карлос је последњи изданак лозе. Сви остали су преминули.”
„Под мистериозним околностима.”
„Под мистериозним околностима.”, замишљено је уздахнуо Октавио.
Са лакоћом је одувао сву конкуренцију на националном такмичењу на којем се појавио након што се по први пут прославио на регионалном шампионату. Велемајстор Еболини, национални шампион, се осрамотио изгубивши од звезде у успону, човека који је победио три стотине партија за редом. Увек задаје шах мат. Његова победа мора бити механички прецизна, потпуна и убедљива. Трингоре је најбољи шахиста на свету. Трингоре не пере зубе пре спавања. Трингоре не једе боранију и кромпир.
„Пођите за нама.”, рекоше намргођени званичници.
„Зар мислите да бих ја пао тако ниско и да помислим на нешто тако бедно. Знате ли ви ко сам ја?”, нарогушио се Еболини. Сви су људи, на крају крајева, једнаки пред законом. Макар у теорији. Теорији која се налази у неком уџбенику социологије или развитка западних филозофских идеја у Еворпи.
„Наравно, господо, наравно.”, самоуверено се осмехнуо г. Трингоре. Желе да га испитају и провере да ли користи недозвољена електронска помагала или супстанце које индукују проширено стање свести. Само нека пробају. Неће наћи ништа, ма колико дубоко копали по његовом телу и крвном систему. Карлос је поштен мулти-милијардер и никада не би покушавао да на превару освоји нешто а да му то по неком основу већ и не припада.
„Ово није могуће.”, побудио се Еболини. „Није могуће да Карлос не вара на неки начин. Само машина може да победи пет стотина пута узастопце.”
„Ја нисам машина. Човек сам исто колико и ти.”
„Робот. Андроид. Киборг. Варалица. Човек од метала без срца.”, цичао је Еболини.
„Смирите се, г. Еболини. Резултати испитивања најсавременијих уређаја увек дају негативан резултат када испитујемо Вашег колегу. Уверавам Вас да Трингоре не вара.”
„Није он мој колега.”
„Да, јесам.”, рече Трингоре док је закопчавао кошуљу и навлачио сако.
„Он вара у шаху. Карлос је варалица и шарлатан. Мисли да може да чини шта му је воља јер му је татица оставио милијарде на банковном рачуну. Не може. Ја своју каријеру градим већ двадесет година а он се на сцени појавио пре непуних годину дана.”, Еболини је гледао Трингореа погледом у коме није било ничега сем леда и гађења.
Самурај га је саветовао да у овако напетим ситуацијама треба остати прибран. Не дозволити Еболинију да примети да је презир обостран. Самурај је знао све што је Трингореу требало да би се докопао трона и убедио цео свет да је заиста знао да игра шах.
„У праву си, Еболини.”
„Ето, видите. Признао је да вара.”
„Варам тако што устајем у пет ујутро и вежбам гамбите и завршнице док их све не упамтим. Варам тако што улажем 150 посто напора.”
„Не буди смешан. То није оно што ти радиш.”, рече Еболини.
„Докази говоре супротно. Не постоје основане сумње да је Ваш колега, г. Трингоре, на било који начин прекршио правилник FIDE-a. Замолили бисмо вас да се удаљите из просторије за допинг-тест, господо.”
Поразио је све изазиваче и тиме постао неприкосновени шампион. Велемајстор велемајстора шаха. Играо је још пар месеци након тога, а онда му је досадило. Карлосу су ствари којима се занимао брзо досађивале и право је чудо што није одустао на пола пута и овом приликом.
„Искористио бих ову прилику да саопштим комитету Fédération Internationale des Échecs и свима присутнима да се повлачим. Од сутра престајем да играм шах. Како професионално, тако и рекреативно. Хвала свима на подршци. Дошло је време да пођем даље, да наставим своје путовање и радим на себи. Довиђења.”
* * *
Савети које му је пружао Самурај му више нису били потребни. Није више био у фазону хај-тек естетике и микро суперкомпјутера. Вратиће се својој старој љубави, владању светом. Гејтс, Безос, Маск и Ротшилд су га већ позвали да ових дана разматрају нове стратегије које ће имплементирати у предстојећем фискалном кварталу.
„Вози ме код Главног лекара, Октавио.”
„Да, г. Трингоре.”
„Време је за још једну операцију.”, задовољно је прекрстио руке Карлос Трингоре. Самурај бај-бај.
