Крајем 1950-их и почетком 1960-их година београдској млађој љубопитљивој светини, поготову оној око Теразија и оближњих улица, је био добро познат необичан човек познат и популаран по имену Пера Звезда. Улична београдска руља жељна забаве, зна добро да је он мирољубив.
Ведрог топлог дана, у строгом центру Београда, висок, снажан, средовечан, црномањаст човек је брзо грабио од Зеленог венца уз благо уздигнуту Сремску улицу, где ова улица излази баш пред Палату Албанију. Због нечега разгоропађен, на лицу му је поигравао грч опаког неразумног помало суманутог заноса и суздржаног беса, држао је у левој уздигнутој руци у мрежи свежањ фудбалских лопти, као што деца на Калемегдану држе високо у рукама балоне. Брзо ходајући дугим корацима, сав запенушан, грчевито би премештао свежањ нових сјактавих лопти из леве у десну руку, којом би онда замахивао и из све снаге ударао бесно у бетон. Све је одјекивало. При том је са помамним изразом лица и унезверених очију јаросно узвикивао:
„Звезда, Звезда”.
Тротоар је одјекивао од снажних удараца лопти, чини се да све пршти тамо куда он наиђе.
Људи су се пред њим брзо склањали у страну. Обесни момци у пролазу, удаљавајући се убрзаним корацима са пристојног растојања, скоро нечујно се закикоташе. Ипак су били обзирни, да их постарији човек који се чудно понаша не чује.
Пера Звезда, потпуно занет у разговору са невидљивим саговорником, цимну енергично главу нагоре ка вишим спратовима, као да је тај саговорник горе негде високо протурио пола тела кроз прозор да га спази, поче да се довикује са њим, размлатара се из све снаге рукама у његовом правцу. А све време звучно гази и удара бесно лоптама о тротоар. Стакласт поглед му изокренут увис високим спратовима, не можеш да му га уловиш, гледа кроз тебе, а не види те.
Повремено истегне врат па осмотри око себе као са неке висине. Прија му да сви буље у њега из прикрајка?
Речи куљају као да му неко невидљив непрестано диктира: „Сарма са Булбулдера, Горанци, суџук алва, шмекер, табаџија, Коле са Дорћола води вола, Милан Панић бициклом обишао свет, супа у кесици, опа бато, Драва се излила, заледи се Сава прелазе санке, Мама Хуанита певају Цигани на сахрани, ‘оће они из Малог Мокрог Луга да косе на Калемегдану, да чувају овце испод Хотела Москва у Београду, елем, белем, бућ, дошли Булбулдерци да у Касини насред Теразија слушају Цај, Цај, Цајка из Новога Сада… , Рајко Митић, робна кућа Митић, има електрична пегла на гајтан, Јерковић удари са центра, паде статива, пребише га, преотеше му жену, кћерка му се прокурва, ено га у Енглеској продаје кестење, боље него да бије ћалета у Малом Пожаревцу, бумбашир јури лептирове на Звездари, ватам локере на кавез на Карабурми…”
И тако у бескрај гестикулира и галами Кнез Михајловом од Руског Цара до Калемегдана, па натраг до Теразија, све до Славије. Никад да се замори, никад да ућути. Неповезане речи непрестано куљају из њега. Нико га не дира, нигде милиције.
За њим је обично табанао чопор радознале уличне дечице, као да игра мечка, ипак су се држали пристојног растојања.
Овај необични улични навијач изазивао је код разумних сажаљење. Неки, пак, су му се иза леђа пакосно дискретно подсмевали. Никад му се нико није обратио, или му нешто добацио. Да ли из страха од непредвидљиве реакције снажног импулсивног човека, или из обзира? Никад никога није ударио, нити је се са било ким посвађао, нити проговорио са било ким и једну једину реч, никад није избрбљао ни реч о политици, нити прозборио и најмању вулгарност или несувислост.
Значи ипак да је он добро свестан шта говори, и шта чини, шта сме, а шта не сме рећи?
Улична будала нема такве способности!
Још нешто друго је занимљивије. Београд је препун асоцијалних момака склоних тучама, њега никад нико није напао, нити му казао у лице било шта ружно.
Откуд му такав нагон да сатима галами, откуд му снага за то? Висок је, снажно грађен, сако му се затегао на лопатастим леђима, руке набрекле.
Мора да се у њему крије врло јак и дубок мотив да се тако чудно понаша?
Пролазници су се, када би се Пера Звезда удаљио, дошаптавали:
„Где су му понос и лично достојанство?”
Прво што пролазници помисле, види се то по њиховим лицима, је сажаљење, ко зна шта му се десило, овако даје себи одушка?
Они ученији би се у ћошковима дошаптавали:
„Могло би се рећи да је на делу класична логореја, прича непрестано, неповезано.”
„Имам утисак да се овако уствари афирмише, доказујући себи да је он ипак неко и нешто, прија му да га пролазници слушају, да је у центру пажње”, застаде плава млада пролазница са наочарима.
„Усамљен, ово му је прилика да се дружи, социјализује, логореја је пражњење неугодних мисаоних садржаја”, добаци у пролазу познати београдски адвокат.
Можда је необично надарен у нечему, због нечега није остварио своје потенцијале. Овако се остварује.
Једном када наиђе из Сремске улице јаросно ударајући лоптама о бетон тротоара, као укопани стадоше у месту средовечни мушкарац и жена, укочили се гледајући у Перу. Жена престрашено покри лице рукама, запрепашћена завика, скоро да гласно зајаука:
„Јел` могуће, па то је комшија Пера из Жаркова, мислила сам да је озбиљан човек, ово је да не верујеш својим очима?”
