Пинки је седео поред прозора и гледао како је набујало пролеће освестило дарове дрвећу. Видео је и птице. Чуо је њихову песму. Иако није знао шта је пролеће (ово му је прво), осећао је његову снагу и блиставост целим својим тананим бићем. Није ни претпостављао да је овде у Ђолетовој соби, заточен. Иако је имао чиме да се забавља, обиље играчака и сликовница, увек је осећао празнину када Ђоле није ту. Празнина је заузимала место у њему самом и целој соби. Када би Ђоле дотрчао из школе, радовали су се наглас обојица. Цичали су и смејали се, ухватили се обема рукама и вртели укруг, док не би попадали у ћошкове собе. Онда је Ђоле ишао да руча. Пинки је стрпљиво чекао. Па домаћи задатак. А онда су њих двојица упловили у дивно царство игара, понекад позајмљеног из књига, које су заједно листали. Сада је Пинки поред прозора густирао недостајање Ђолета. Болело га је, како га никада до сада није. Ђоле је отишао на пут, са школом на неколико дана. Он је остао сам. Тумарао је по кући, када Ђолетова мама није ту, понекад и кад јесте, само тихо. Било је дивно бити Ђолетов најбољи друг. Први је сазнао за љубавне јаде и пољубац у уста. Ленка се Ђолету прво није свидела, али кад је почела све чешће да запиткује, приметио је њен прћаст нос и рупицу на левом образу.
„Очи су јој баш некако лепе”, причао је Пинкију.
Ана је много радила. Преко дана је чистила канцеларије у некој фирми, а викендом по целу ноћ конобарисала. Једва су састављали крај с крајем, откад их је Драган напустио. Умро јој је на рукама у слупаним колима, а она се од те саобраћајке никад није опоравила. Што физички, морали су да јој одстране слезину и да јој уграде шипку у бутину, што психички, јер је изгубила љубав свог живота и остала сама на свету, да гаји Ђолета како зна и уме. И Ђоле је растао како зна и уме. Мама је ретко била ту, али је Пинки стигао тачно на време, када је усамљеност постала неподношљива. Заједно су расли. Кад год је Ђоле доносио неку одлуку, питао је Пинкија. На пример: да ли да побегне са математике? Пинки му је рекао: „Математика је досадна, доћи ћеш раније кући, па можемо да се играмо!”
Ђоле би послушао. Све чешће је бежао са шестог часа, да би слушао музику или играо игрице са Пинкијем. Кад је требало да Ђоле одлучи коју средњу школу да упише, појма није имао. Пинки такође.
„Упиши неку најлакшу.”
Једва се уписао у грађевинску. Школа је била тешка и непозната. Далеко од куће. Морао је превозом да путује сат и по и да устаје јако рано. Пинки би увек прекинуо звоњаву аларма, да му се другар не би пробудио. Ђоле је стално каснио на први час, па је упознао неку екипу иза школе. Били су то кул старији дечаци, који су пушили траву. Кад су понудили Ђолету, он је одбио. Питао је Пинкија шта он мисли. Рекао му је да је сигурно добро пушити марихуану, чим се ти дечаци стално зезају и смеју.
„Пробај! Биће и теби лепо, а примиће те у своје друштво.”
Тако је Ђоле почео са травом, а онда врло брзо пробао и друге ствари. Волео је хип хоп, уз који обавезно иде нешто. Ана је примећивала промене, али је то приписивала пубертету. Пошто викендом ноћу није била код куће, ту се окупљало друштво и конзумирало и алкохол и траву и таблете… Кад је Ђоле први пут ушмркнуо хероин, потпуно је заборавио на Пинкија. Више му није био потребан. Седео је у ћошку и покушавао да започне било какав разговор са својим полусвесним другом, али узалуд! Ђоле је напустио школу, стално се свађао са мамом и често излазио. Када су из куће нестале драгоцености, Ана је, најзад, схватила о чему се ради. Покушала је да га присили на лечење, ишла с њим на групне терапије и дежурала да не побегне или поклекне. Први пут када је посрнуо, поставила је ултиматум: или лечење или да се одсели. Покупио је своје ствари, колико је могло да стане у једну торбу, узео све паре из Аниног новчаника и отишао, залупивши заувек врата за собом. Пинки је тихо плакао у ћошку. Ана је била скрхана. Већ оронулог здравља, предвиђања јој нису била сјајна. Остало јој је још мало времена. Отишла је у инвалидску пензију пре годину дана, и једва преживљавала. По цео дан је лежала у кревету, није се купала ни јела, само је телефон држала у руци у нади да ће се Ђоле јавити. Када би га она позвала, само би одбио позив. Пинки је устао из свог ћошка. Лагано се примакао вратима и погледао у дневну собу. Ана је лежала на каучу, као мртва. Мислио је да спава. Међутим, када је изашао пред њу, погледи им се сретоше. Збуњени обоје, укочише се. А онда је Ана раширила руке. Пинки јој је полетео у загрљај. Отишли су заједно у град. Ана је купила хаљину са шљокицама, и златне ципеле на штикле. Заједно су одабрали фризуру за Ану, кратки паж са плавим праменовима преко њене смеђе косе. Отишли су у отмени ресторан и наручили најскупља јела. Пинки је причао вицеве којима су се Ђоле и он смејали. Ана се смејала. Онда јој је позлило. У ургентном центру су покушали да је поврате у живот, али нису успели.
„Шта да радимо са овим плишаним слоном, што је до краја грчевито држала у рукама?” упита сестра.
„Однесите га на дечије одељење.”
Софија се пробудила и схватила да је глава јако боли. Сетила се да је у болници. Напипала је капу од завоја. Зачудила се кад је на ћошку кревета угледала розе плишану играчку. „Здраво, ја сам Пинки! Како се ти зовеш?”
