Голијату је било доста свега. Сваког дана су га исмевали на послу и нико није хтео више да се дружи са њим. Све колеге су га или извргавале руглу или у потпуности игнорисале. Као да је ваздух. Као да је мртав. Као да Голијат никада није ни постојао.
Једнога дана је схватио шта му је чинити. Направити неку глупост или извести поход који се до сада сматрао немогућим. Као на пример… Кип слободе. Нико се никада раније није попео на Кип слободе. Ако изведе то, ући ће у анале историје. Постаће жива легенда. Име ће му бити записано у Гринисовој књизи рекорда. Повратиће углед и част који му по праву припадају али увек бивају ускраћени.
На Острву Слободе је у ово доба године увек било много туриста. Голијату је кретање било отежано од свих тих ногу у патикама, ципелама, сандалама, јапанкама, кроксицама. Неки од дивова су били босоноги, кретали се природно иако су им табани додиривали ужарено, горуће тле начињено од асфалта, бетона или гранита. Он лично никада није разумео концепт обуће, будући да исту никада није носио ни на једној од својих шест ногу.
Кип слободе је изблиза деловао још више застрашујуће него издалека. Голијат ни сасвим уздигнуте главе није могао да види врх. По његовој процени висина би одговарала висини две стотине дивова који стоје једни другима на раменима. У стварности је та бројка била значајно ближа броју 50. Грешке у прорачунима услед промењене перспективе често умеју да учине да задатак изгледа четвороструко теже него што је то заправо случај.
Пробао је да се попне, али се врло брзо уморио. Отишао је кући да се спреми за следећи дан на послу.
Голијатов посао се састојао од тога да до базе преноси делове и делиће свега јестивога на шта би набасао. Сладолед, хот-дог, вафли, кокице, чипс, корн-дог, још сладоледа, ушећерено и кандирано воће, крофне, хамбургери, парчићи пице, маршмелоу, кинеска храна и небројне друге ствари су долазиле у обзир. Претпостављени нису гледали на њега благонаклоно ако донесе нешто покварено или исувише бајато. Шеф је једном приликом чак припретио отказом када је Голијат донео комадић сапуна који је, премда нејестив, ипак мирисао угодно на лубеницу или мандарину.
Радио је увек до касно и због тога имао свега неколико сати слободног времена на располагању. Кип слободе као да га је сажаљевао сваки пут када би Голијат морао да прекине пењање како би стигао да се врати кући и макар мало одспава. Продуктивност му је због недостатка сна постепено, али сигурно, опадала. Спуштање са металне конструкције и касније постоља од камена такође је било опасно по живот колико и пењање, ако не и више.
Никада није добијао слободан дан. Радио је 7 дана недељно, 365 дана годишње, мада је њему изгледало као да ради 9 дана недељно 483 дана сваке непреступне календарске године. Када би га на послу неко питао шта ради и чиме се занима у слободно време ових дана, он би мртав ’ладан одговорио:
„Планинарењем. Урбаним планинарењем. Одлучио сам да се, ето, попнем на Кип слободе.”
Шта су саговорници и слушаоци у себи и за себе мислили након што би чули његове речи, Голијат није знао нити је могао да наслути.
У том походу покоравањa најпознатијег симбола Сједињених Америчких Држава није био ништа успешнији нити имало ближе циљу сада, него што је био онда када је први пут крочио на површину металног споменика пре толико и толико месеци. Плавозелена статуа, неосвојива статуа од бакра прекривена плавозеленом патином која је штити од даље корозије, постала је његов најљући непријатељ. Архинепријатељ ког мора да порази да би доказао већ нешто том неком, тој некој, тим некима, негде и из неког разлога. Већ је и заборавио зашто је почео да се пење свакога дана.
Једном приликом док је био на послу и, одсутан духом, носио огризак сендвича са бананом, пастом од авокада и пињолима, Голијат је чуо нешто врло занимљиво. Један од дивова је својој девојци, љубавници или чак супрузи причао о неком лудом научнику чији је видео-снимак недавно погледао на нечему што је називао YouTube. Голијат за YouTube никада није чуо нити имао појма шта је то тачно, али му се допало када је дознао да тај дотични луди научник врши експерименте на животињама.
Можда би тај луди научник могао да му дâ супермоћи тако што га у својој смртницима слабо докучивој лабораторији озрачи гама зрацима или осиромашеним плутонијумом. Можда ће испаљивати ласерске зраке из очију. Можда ће добити способност да лети и подиже стамбене зграде једном руком. А постоји и могућност да ће стећи моћ смањивања и увећавања свог тела по сопственом нахођењу. Био би налик Антмену или Алиси из земље чудâ.
Највећи проблем је представљало проналажење тог лудог научника. Голијат му није знао име, место становања нити како дотични човек уопште и изгледа. Пар дивова од којих је сазнао за лабораторију се више није појављивало на Острву Слободе. Узалуд је чекао да их поново види.
„Знаш ли шта се десило оном монструму који је вршио експерименте над животињама?”
„Оном монструму? Појма немам о чему причаш. Такве ствари не пратим. Мене занимају само спорт и кулинарске емисије.”
„Открили су да је варалица и лажов. Није био стварно научник и изводио је експерименте које је видео у акционим и научно-фантастичним филмовима. Угасили су му YouTube канал пре неколико дана.”
Чувши ово, Голијату би јасно да је остао препуштен себи самом. Помоћ никада неће доћи. Нема лудог научника који ће вршити неетичан генетски инжењеринг над њим. Нема родеа субатомских честица из далеког космоса. Нема магије.
Само он и Кип слободе. Неће више тражити пречице. Попеће се на Кип слободе користећи свих шест ногу. Отказ на послу га више не може застрашити и спречити му намеру. Голијат није губитник и ништарија која не уме да пронађе веганске слане переце са хималајском сољу. Голијат је победник.
Име ће му се наћи у Гринисовој књизи рекорда. Неће морати више да ради до краја живота. Шеф ће са њим да разговара са пуним поштовањем. Сви његови у Њујорку ће препричавати легенду о Голијату. Он би своју улепшану причу засновану на стварним догађајима назвао Голијат против Кипа слободе.
Успех, нажалост, никада није дошао. Кип слободе се показао као непобедиви противник, као непремостива препрека и чудо архитектуре свога доба. Дивови су били исувише лукави и препредени за некога као што је он. Свих шест ногу га је болело. Отекле су и постале тешке као туч од силног верања и пентрања. Мало је фалило да добије отказ данас. Шеф је урлао на њега пред свима и називао га тако неугодним именима да би се и дивови постидели када би их чули. Чаша се прелила.
Морао је да призна пораз напослетку. Физички немогући подухвати су за физички развијене а не оне који своји физикалност активно занемарују. Голијат неће добити место у Гринисовој књизи рекорда као најмање биће које се попело на Кип слободе. Наставио је да котрља зрно кикирикија у хрскавој опни од печеног теста са вештачким укусом пилетине знајући да није победио.
