У току је била реализација великог пројекта. И он је био главни у томе. Био је онај од којег је све зависило. И намјеравао је да испуни очекивања других, а посебно да оправда повјерење моћног управног одбора којег је представљао.
Он и његова компанија су били стационирани сјеверно од Бразилије у унутрашњости амазонске прашуме. Већ седмицама су били ту. И вриједно су радили. Имао је на располагању читаву армију радника и сву неопходну механизацију. Компанија је све обезбиједила. И рокови су се морали испоштовати. Упркос проблемима које су имали, од константних сметњи од стране радикалних еколошких активиста па до изазова са којим су се суочавали у овом мочварном и негостољубивом терену.
Ипак, за сада је све ишло према плану. Посјекли су предвиђену количину стабала и намјеравали су да одрже тај темпо. То је био задатак који му је управни одбор компаније задао и он је схватао важност свега тога. У питању је био велики грађевински подухват недалеко од бразилске пријестонице. Планирано је да се направи нови град. На некој локацији на којој ничега није било сада су градили читава планска стамбена насеља. То је требало бити елитно насеље. Са велелепним кућама и пространим зеленим двориштима. Град богатих и моћних. Са пуно дрвета и монтажних кућа америчког типа. А за тако нешто требало је јако пуно стабала.
Срећом, у близини су имали највећу прашуму на свијету и то су намјеравали да искористе. У потпуности и у најкраћем могућем року.
Федерико је све надгледао из своје монтажне кућице смјештене у средини пространог кампа испуњеног баракама, шаторима и сличним монтажним кућицама. Све је изгледало попут правог малог града смјештено усред ничега, односно усред непрегледних шумских предјела Амазоније.
Са њим је ту била и плавокоса и атрактивна Луција, његова партнерка у послу и животу. Она му је била десна рука. И већ годинама су живјели заједно у његовом луксузном стану у Рију де Жанерију и дијелили постељу.
У близини је увијек био и Роберт. Он је био његов главни оперативац на терену и неко ко је требао да све држи под контролом. Он је, у ствари, био бивши елитни војник који је сада радио за компанију и био шеф обезбјеђења.
„Да ли смо ријешили проблем са еколошким активистима?”, упитао је он свог блиског сарадника. Био је озбиљан и професионалан. Увијек је тако наступао са својим сарадницма. Са свима осим са Луцијом која му је била много више од тога.
„Повремено још долазе, али више нам не представљају озбиљну пријетњу”, сигурним тоном одвратио је Роберт. Стајао је поред врата обучен у црну кошуљу и панталоне. На глави је носио црни шешир. Био је попут Индијане Џонса. Али, много мрачнија и зајебанија варијанта истог. „Они нису проблем са којим ја и моји људи не можемо изаћи на крај. Буди сигуран у то, Федерико.”
То је било оно што је желио да чује. И то му је поправило расположење, а које је претходних дана било мало нарушено због сталних проблема са прилазним путевима кроз мочварно и неприступачно подручје.
„Много већи проблем нам представља тло. Наше машине тешко могу да пријеђу по таквом терену. Треба нам помоћ из ваздуха, транспортери који ће пренијети тешку механизацију на предвиђену локацију на сјеверу”, укључила се Луција. По свему судећи, истински је била забринута због свега овога.
„То је проблем. Изгубићемо вријеме и ресурсе за нешто тако. Треба времена да ангажујемо такве ваздушне снаге и да то све проведемо у дјело. То је прескупо. И компанији се тако нешто неће допасти”, сигуран је био он.
„Шта онда предлажеш? Да наставимо овако и да ризикујемо штету и губитке механизације?”, упитала је она.
„Наравно да не. Има још једна опција коју сам разрадио неко вече са инжењерима”, рекао је он. Затим је пришао средини просторије и великом дрвеном столу на којем се налазила карта овог подручја. Показао је прстом на просторе источно од њих. „Овдје је тло друкчије. Овдје смо снимцима из ваздуха и геолошким испитивањима утврдили да постоји сасвим другачија конфигурација тла и да ту можемо проћи са комплетном тешком механизацијом.”
„Према истоку одавде”, закључила је Луција и потом пришла карти у коју је он гледао.
„Да, према истоку, а затим поново на сјевер. Тачно на локацију која је одређена. Нема никакве промјене плана, нема одгађања, нити трошења додатних ресурса. Све ћемо извести са овим што имамо и у предвиђеним временским оквирима”, сигуран је био Федерико.
Његов шеф обезбјеђења је пришао средини просторије и погледао у карту. Пар тренутака ништа није говорио. Као да је о нечему размишљао.
„Да ли постоји неки проблем са овим планом, Роберте?”, упитала га је плавокоса Луција.
„Не, нема проблема са моје стране”, тихо је одвратио он. Али, очигледно нешто није било у реду. То је јасно могао да види на његовом лицу и у његовом гласу. „Међутим, мислим да ће бити проблема са радницима. Не вјерујем да ће они хтјети да иду на ово подручје источно одавде.”
„Зашто? Шта то има на том подручју?”, озбиљним тоном упитао је Федерико.
„Постоје локалне легенде за које сам чуо некада раније”, наставио је Роберт. И даље је гледао у карту и дјеловао је прилично опрезно. „Исту причу су скоро поновили и неки радници у кампу. Није им било свеједно што изводимо радове тако близу тог подруча. Сигуран сам да ће бити још горе када им кажемо да идемо директно у то подручје којег се тако плаше.”
„Да ли се ти плашиш, Роберте?”, упитао га је он.
„Наравно да се не плашим. То су глупе локалне легенде у које вјерују само ти примитивни и страшљиви локални становници”, одлучно је одвратио шеф обезбјеђења.
„А чега се толико плаше? Шта то, наводно, има тамо?”, несумњиво радознала била је његова сарадница и љубавница. „Некакве џиновске анаконде? Отровни инсекти? Свакакве дивље звијери? Шта би то било, а да се ми са тако нечим не можемо носити?”
„Не знам детаље, Луција. Али, није у питању ништа слично. У питању је вјеровање у нека необична и опасна бића која по тим легендама живе на тим подручјима. То су некакви чувари прашуме или тако нешто слично.”
„Чувари прашуме. Занимљиво”, одважно је одвратио Федерико.
„Они су, ваљда, некакви древни богови или нека слична митолошка бића која живе у дубинама Амазоније и која ће сурово казнити свакога ко их узнемири на њиховом терену”, наставио је Роберт. „А ми смо сада, према тим причама, веома близу њиховог терена. И намјеравамо да одемо тамо.”
„Ипак си прилично упућен у те приче. Да ли си сигуран да не вјерујеш у то? Да ли могу у потпуности да рачунам на тебе и твоје људе, Роберте?”, одлучно је упитао Федерико. Није желио ништа да препушта случају.
„Наравно да можеш. Већ сам ти рекао, то су глупости у које вјерују само ови локалци. Свакако у тако нешто не вјерујемо ја и моји људи. Ми се не плашимо ни правог непријатеља, а посебно не некаквих измишљотина из давних времена”, самоувјерено је рекао Роберт.
Федерико је био задовољан овим одговором свог шефа обезбјеђења. То је било оно што је желио да чује. И сада су могли да крену у реализацију његовог плана. Без обзира на све.
Већ истог дана је обавијестио вође тимова о томе шта намјерава. Код њих није наишао на отпор. Они су, углавном, били градски типови, већином из Бразилије или Рија де Жанерија. Међутим, заиста је било проблема међу радницима. Многи су јасно негодовали. Истински су били уплашени. И упорно су тврдили да се тамо не смије ићи и да се нико неће жив вратити са тог подручја.
Федерико није желио да га локално сујевјерје спријечи у томе да на вријеме реализује план компаније. Није могао да допусти овакав дефетизам међу радницима. Понудио је бонус, и то прилично дарежљив, за све оне који прихвате ову нову руту кретања. Многи су преломили и пристали. Али, било је и оних других. Било је и оних који нису хтјели да иду тамо без обзира на све. И није било начина да их убиједе.
Ипак, то сада није представљало проблем. Било је сасвим довољно оних које је успио да убиједи. Они остали ће остати у кампу и неће бити плаћени за ове активности.
И тако су, након два дана, он, Роберт и нешто више од двије стотине радника, инжењера и припадника обезбјеђења кренули са тешком механизацијом према истоку. У кампу је остало преосталих двјесто радника, а са њима и Луција.
Крчили су пут кроз густу шуму и полако се пробијали према истоку. Све је било веома уходано. То су били професионалци који су на располагању имали моћне и тешке машине са којима су ломили све пред собом.
Први дан је прошао без проблема и према плану. Спустила се ноћ и они су подигли импровизовани камп. Ујутро су наставили даље. А исто тако и наредних дана. Након четири дана интензивних радова и покрета према истоку, напокон су дошли на то фамозно подручје о којима су кружиле те страшне легенде. План је био да наставе неколико дана према истоку, а онда да смотају на сјевер и да стигну на локацију на коју су требали доћи, односно тамо гдје су се налазила непрегледна пространства стабала која су њима била потребна.
И тај план се проводио без проблема. А то је била његова заслуга. Његова визија и његова способност да учини све што је потребно како би испоштовао временске и финансијске оквире.
Осванула је зора наредног дана и они су кренули даље кроз густо шумско подручје испуњено свакаквим мањим и већим животом. Било је ту змија, инсеката, свачега што је шушкало или режало иза стабала и високе траве, али ништа од тога није представљало проблем за њих и све су могли у ходу да ријеше.
„Стигли смо на ово подручје којег се они локалци толико плаше”, у једном тренутку је рекао Федерико. Ходао је поред свог шефа обезбјеђења, окружен радницима и машинама које су се кретале свуда око њих. „Овдје нема ничега посебног. Све је исто као и до сада. Чак је и лакше. Нема проблема са мочварним тлом и западањем машина.”
„Не треба мени то да говориш. Рекао сам ти, ја и моји људи немамо проблем са тим.”
У том тренутку је на челу колоне неко нешто узвикнуо. Наступило је комјешање. Федерико није знао шта се дешава, али он и његов шеф обезбјеђења су одмах потрчали напријед. Уз њих је кренуло и неколико Робертових људи наоружаних пушкама.
„Шта се дешава?”, узвикнуо је Федерико. Пробијао се међу збуњене и уплашене раднике који су стајали свуда око њега.
„Погледајте тамо! Шта је оно?”, узвикнуо је неко из масе.
Испред њих, неколико метара од радника и машина, у трави је клечала нека особа дуге црне косе обучена у некакву црно-сиву одору. Била им је окренута леђима и као да није обраћала пажњу на њих. Нешто је радила у трави, а он није могао да види шта.
„То је нека особа. Нешто ради у трави”, констатовао је Роберт. „Сигурно је неки локални дивљак.”
„Или нас неки еколошки активиста мало зајебава”, одвратио је Федерико.
Ипак, та необична особа у црном је и даље клечала у трави и нешто радила, те није обраћала пажњу на њих.
„Хеј ти! Устани и окрени се!”, узвикнуо је Федерико.
Ништа се није десило. Та особа и даље није устајала, нити је обраћала пажњу на све њих.
„То је неки локални дивљак. Он не разумије шта говоримо. Он разумије само један језик”, самоувјерено је рекао Роберт и затим је из футроле извадио револвер. Подигао је цијев у вис и испалио један хитац. Тај продорни звук се проломио околином. Птице су полетјеле са крошања, а свакакве животиње су почеле да шушкају свуда около и уплашено да бјеже.
Међутим, та чудна прилика у црном и даље је била пред њима. Ипак, након овог Робертовог упозорења накратко је застала са тим што је радила. Подигла се на ноге. И затим окренула.
То је био мушкарац. Али, изгледао је веома чудно. Лице му је имало неприродне и ужасавајуће гримасе. Кожа му је била сивкаста. И као да је на лицу имао нанесену некакву црну и бијелу фарбу. Као неке ратничке боје. У руци је држао крави леш некакве животиње. А из уста му је капала крв. Он се, изгледа, управо био хранио.
„Шта је ово? Каква је ово креатура?”, збуњено је упитао Федерико.
У том тренутку радници око њега су се успаничили. Почели су нешто да вичу на локалном дијалекту. Дјеловали су ужаснуто и полако су кренули да се повлаче назад.
„Не паничите! Не бојте се!”, продорно је узвикнуо Роберт. „Ово није створење из легенди. Ово је обични гадни локалац. Припадник неког дивљег племена које се овдје крије, а које, несумњиво, нема контакте са другим племенима. Свима је јасно да константно мијешање и размножавање између блиских рођака, затворени круг какав имамо овдје, може да проузрокује овакве деформације. То је у питању. И ништа више од тога.”
Потом је шеф обезбјеђења полако кренуо напријед. Са њим су кренула и двојица мушкараца са пушкама у рукама. Необични деформисани мушкарац је и даље стајао на истом мјесту, није се помјерао, те их је само тако гледао тим мрачним очима на чудовишном лицу.
„Покажи им да је у питању обичан дивљак”, одлучно је добацио Федерико.
„То и намјеравам да учиним”, потврдио је Роберт и одважно наставио да корача кроз високу траву према тој необичној особи у црном.
Стигао је пред њега. Опуштено је држао пиштољ у десној руци. Изгледа да се није превише нервирао због свега овога. И двојица његових људи са пушкама у рукама су била ту. Окружили су тог чудног типа и несумњиво намјеравали брзо да заврше са њим. А овај је и даље само стајао у средини и није са помјерао. Било је нечега застрашујућег у њему. Не само у вези тог чудовишног изгледа. Него и његов став, та мирноћа, а посебно тај недефинисани поглед из тих неприродно црних очију.
У наредном тренутку, Роберт га је дршком пиштоља ударио у лице. Мушкарац у црном се срушио на кољена. Затим га је још једном шутнуо ногом, а онда му је цијев револвера уперио у главу. Сљедеће секунде поново је испалио хитац и застрашујући деформисани тип се само срушио у траву.
Роберт је у тренутку окончао све ово. И то на свој начин. Брутално. И крваво. А то је било оно што је и требало да се учини како би се разбило ово сујевјерје и страх међу локалцима. Они су морали да схвате да не треба да се плаше некаквих легенди. Треба да се плаше Роберта и његових људи.
„Ријешено! По кратком поступку!”, узвикнуо је шеф обезбјеђења и затим се самоувјерено осмијехнуо.
Тада је у пратњи оне двојице кренуо према њему и осталима. Али, управо у том тренутку, Федерико је примијетио како се тај мушкарац у црном поново помјера. Подигао се са тла иза Роберта и ове двојице. Крв му се сливала из главе, али он је ипак стајао иза њих и злокобно их посматрао.
„Роберте! Иза тебе!”, продорно је извикнуо Федерико.
Међутим, у том тренутку се деформисани брзо залетио и заскочио шефа обезбјеђења. У једном потезу му је откинуо главу и бацио је далеко од себе, а затим је заскочио и ону двојицу мушкараца са пушкама. Ни они нису имали времена нити могућности да било шта учине. Овај их је у тренутку, снажним и брзим ударцима, обојицу раскомадао и њихове удове разбацао свуда око себе по дубокој трави.
Федерико је био згрожен. Сви су били згрожени. У тренутку је услиједила паника и опште бјекство. Радници су потрчали назад, а припадници обезбјеђења су пушкама нанишали овог деформисаног мушкарца.
Запуцали су. Али, нису га могли оборити на тло. И тада су иза стабала дрвећа свуда око њих почели да излазе слични деформисани типови у црним одорама. Било их је много. И са свих страна су им прилазили.
Услиједио је масакр. Хватали су несретне раднике и комадали њихова тијела. Меци их нису могли зауставити. Припадници обезбјеђења су падали један за другим. А Федерико је, уплашен и згрожен, све то само могао да посматра и да одбројава секунде док и сам не дође на ред.
Све је било готово. Били су опкољени и надјачани. И нису могли ништа да учине по том питању.
Луција је брзо истрчала из монтажне кућице у средини кампа. Била је ноћ. Свуда около су стајали радници и припадници обезбјеђења. Нешто се дешавало. Нешто необично и драматично.
Журно је стигла до границе кампа. Ту је већ било неколико десетина мушкараца. Неки од њих су били наоружани. Гледали су у мрачну шуму која се налазила пред њима, а куда су, прије неколико дана, отишли Федерико и остали.
„Шта се дешава?”, продорно је узвикнула она.
„Нешто је у шуми”, нервозно, дрхтавим гласом, рекао је један од мушкараца са пушкама. „Гледа нас и вреба и сада док овдје стојимо и причамо.”
„Откуд ти то? У шуми нема ништа друго осим животиња”, сигурна је била она. „А њих има пуно и има их стално. То ништа није необично.”
„Ово нису животиње, госпођо Луција”, одвратио је овај. „Ово је нешто друго. Нешто опасно и смртоносно. И то нешто сада жели нас.”
„То су глупости, Ернесто!”
„Видио сам нешто. Ноћас. Минуту прије него што су двојица наших људи нестала. Алфонсо и Пабло”, наставио је овај. Несумњиво је био веома уплашен и нервозан. „Видио сам неко ужасно створење у шуми. И оно је мене видјело. Гледало ме је. На тренутак су нам се сусрели погледи. То је било страшно. Осјетио сам његову бијес. Осјетио сам смрт.”
„О чему говориш, Ернесто?”, збуњена је била Луција.
„О ономе што ће нас све задесити. Ноћас. Управо сада”, дрхтао је њен сарадник. И потом је опет погледао у мрачну шуму.
И она је погледала. Нешто се зачуло. Некакво шушкање. Постајало је све интензивније. И као да им се приближавало. Нечега је било и то нешто је долазило. Било је близу. И за пар тренутака је требало да се појави пред њима.
