Путовање по киши

Сједио сам у кафани и чекао аутобус за Црноводу. Тамо живи неки човјек који продаје бицикл, а ја га морам купити, није важно колико кошта.

Он је пришао и питао је ли слободно. Климнух потврдно главом.

Јест’ да је зајебан тип али ће ме вријеме брже проћи, помислих. Чим је сјео, намрштио се. Питам га штo су ти тако лађе потонуле, а он једва дочека да са неким нешто прича, вели, људи ме гледају преко рамена. Нико ми не вјерује да је свемир настао из ничег.

– Ни ја ти не вјерујем – рекох. – Нула увијек даје нулу.

Он ме гледа наивно к’о младо магаре, па ће:

– Ако није из ничег, онда га је неко направио.

– То је још већа глупост – рекох. – Јеси ли ти икад чуо да је мајка родила саму себе.

Моја доскочица га је очито увриједила. Поцрвенио је, почео да грицка нокте и гледа наоколо.

– Када си тако паметан кажи шта је старије, кокош или јаје?

– То питај пијетла.

Одговор му није био по вољи. Тад је настала жучна препирка која се претворила у кавгу. У почетку је био тих, а онда је подизао глас и направио такву фрку, да су се сви гости у кафани окренули према нама и почели да навијају. Помислили су: састале се двије будале, биће весеља. Конобар који је био у другој просторији, помислио је да се ми тучемо. Дотрчао је да нас раздвоји.

– Јесте ли ви нормални?!

Пошто је он нешто лупетао, а ја ћутао и бројио у себи, конобар закључи да је најбоље обојицу истјерати напоље.

– Магарци једни, изађите напоље и тамо се свађајте. Ако вас опет видим, отсјећу вам уши и репове. Што сте попили, нек’ вам је на душу.

Покушао сам да му објасним, али он ме је само погледао сажаљиво и, чини ми се, помало цинично, као оно с ким си такав си. Да нисам био у фрци не бих напустио кафану. Свађао бих се па, ако треба, и потукао. Нека зове полицију, али тог јутра сам добио поруку од лугара Митра да му не идем на очи ако му не вратим бицикл до подне. Бицикл је синоћ украо неко док смо ја и Ана бројали зечје трагове у њеној башти.

Када смо изашли напоље, он је почео да се смије и удара по слабинама. Глумио је пијетла. Он то увијек ради када ваздух мирише на кишу.

– Јесмо га зезнули. Попили смо пиће џабе – каже.

Ех, да ми се ријешити ове будале, у себи мислим, било би исто као кад бих се олакшао послије три дана затвора.

Пут нас је водио преко Лисца.

Чим смо ушли у шуму поставио ми је два глупа питања: Зашто немаш ауто? Рекао сам му да имам, али ко је видио да неко вози ауто по шуми. А, зашто немаш хеликоптер? Имао сам га, али су га дјеца развалила и направила играчку.

– Ти си врло тужан човјек, да не кажем зезнут – рекао је и растрчао се од дрвета до дрвета. Ексером је урезивао своје иницијале.

– Зашто квариш дрвеће?

– Ако ме погоди гром, знаће да сам то ја. Хајде да се играмо будала.

– Каква ти је то игра?

– Ти јуриш мене, ја тебе и к’о кано не можемо се стићи.

Овај ће ме уништити, помислих и наставих да идем као да ништа нисам чуо.

Негдје на пола пута почела је да пада киша. У почетку, понека кап, а онда се сручила олуја. Ја сам бјежао од дрвећа плашећи се муња, а он је убрао нарамак коприва и ставио га на главу. Чуо је, вели, да гром неће у коприве. Одједном је зинуо и почео да срче капи које су му падале на језик. Радио је то гласно и гадљиво али ми није сметао, јер сам био обузет бригом како да што мање покиснем и сачувам живу главу од муња које су парале небо као нервозно дијете хартију. Како год знам до подне морам стићи у Црноводу. Лугар ће ме убити ако му не вратим бицикл. Он је гадан човјек. Увијек са собом носи чекић и пушку.

Откршио сам неколико букових гранчица, дигао их изнад главе, тобоже, да ме колико толико заштите од кише. Њему је то било смијешно. Упирао је прст у мене и затркивао се да отме гранчице. Запријетио сам му да ћу га оставити ако не престране да ми досађује. Шума је пуна вукова. Они излазе из својих јазбина када киша престане да пада. Тада су љути и гладни. Он се, ваљда мало уплашио, одмакао се и почео да скакуће између дрвећа као зец.

Успут нисмо срели ниједну животињу. Није било ни птица. Све су се склониле негдје. Ух, лажем, наишли смо на залуталог, а можда и радозналог јежа, ко би га знао. Јежеви су чудне животиње. Мој сапутник је застао и почео да га клипом изврће на леђа.

– Остави животињу – рекох.

Он се налакти на штап.

– Откуд знаш да је ово животиња? Можда је дрекавац.

Пошто му ништа не одговорих, јер расправљати са будалом на киши шта је шта равно је решетом пресипати воду из једног у друго буре. Он се побједнички истрси.

– Два пијетла не пјевају у једном кокошњцу. Двије будале не иду заједно кроз шуму по киши. Морамо се одлучити ко је од нас већа будала.

– Хоћеш да кажеш да неко неког мора оставити.

– Не, не. Ја само хоћу да ти признаш да си већа будала од мене.

– Можда и јесам, али пошто не знам каква, боље је ићи са будалом него страдати од муња.

– Да је тебе још нешто упитам: Може ли круг да буде правоугаоник?

– Може, али не може истовремено да буде и круг и правоугаоник.

–Ти много знаш, гдје си ишао у школу.

– У прдину бару? – одбрусих. Већ сам се почео дебело нервирати. Ем, пада киша, ем до подне морам стићи у Црноводу и успут да слушам будалу. Боже, шта сам ти згријешио! Он ме гледа онако као што мачак гледа измрцваљеног миша, па ће:

– Је л’ у ту школу ишао и твој отац када си тако паметан?

– Знаш шта? – рекох му. – Ја ћу од сада да држим језик за зубима. А ти, ако имаш потребу за причом, обраћај се дрвећу и киши.

– Зар мислиш да ће ти то успјети?

– Рекох што рекох, а ти види шта ћеш.

– Много си досадан – рече и растрча се по шуми.

– Ово је рај. Ово је рај – понављао је.

Хтједох му рећи: смири се човјече, али пошто сам дао завјет да ћу ћутати, одмахнух руком.

Нашао је даждевњака и почео да плеше око њега. Окренух главу да га не гледам. Био је упоран и смијешан. Кад је преврнуо даждевњака на леђа, почео је да се смије као дијете.

– Он личи на кишу – рекао је.

Брже боље потражих штап и вратих јадну животњу у нормалан положај. Бујица је почела да надире путем, морали смо скренути дубље у шуму. Ту смо наишли на један мравињак према којем је надирала вода. Он је сјео поред њега.

– Шта имаш на уму?– упитах га.

– Колико толико заклонићу га својим тијелом – рече. А онда је устао и почео да звјера. Недалеко од мравињака угледао је дебелу грану у облику латиничног слова В. Грану је довукао и ставио изнад мравињака, укопао ју је дубоко у земљу и набацао око ње лишћа и блата. Оно што је урадио било је занимљиво и корисно за мравињак. Дивио сам му се.

– Милиони мрава кренули су у правцу овог мравињака. Неки носе ловине, неки су рањени, неки изгубљени. Сви они хитају да се нађу у овом селу како би спасили главу. У шуми, која је наизглед идилична, сада се хиљаде и хиљаде мрава успут бори за живот. Ми им можемо помоћи тако што ћемо им прокрчити пут, склонити лишће, отјерати воду са пута.

Одједном, почео је да се смије. Погледах га.

– Шта ме гледаш?! Врло сам осјећајан и жалобитан. Срце ми се пара кад видим ове јадне мраве како по овој киши носе своју ловину. Он умире од наде да ће терет донијети кући. Исто тако и њихове жене и дјеца умиру у нади да ће им очеви донијети ловину. Било би лијепо да успију. Помозимо им. Не дангуби. Изаћи на пут. Рукама, пошто немаш лопату, ишчепркај јаз и скрени воду да на иде на мравињак, ја ћу за то вријеме набрати листова локвања и од њих направити кров за мравњак. Ми ћемо ионако покиснути, али бар да направимо добро дјело.

Послушах га и изађох из шуме на пут који је био удаљен десетак корака. Нашао сам гомилу каменчића и озидао скретницу за воду. Зид сам ојачао травом и пијеском. И збиља, вода је кренула према другом крају, а ја сам био мокар као чеп. Запутих се под једно дрво да исциједим хлаче и кошуљу. Оклизнух се низ стрмину коју сам први пут тада видио. Хлаче ми пукоше од кољена до учкура. Нисам се могао зауставити одмах, котрљао сам се скоро до пута. Хлаче су пуцале као да су од папира. Мој напор да их спасим био је узалудан. Морао сам их скинути. Када сам видио како изгледају бацио сам их. Скинуо сам кошуљу и опасао је око струка. Ако нас неко сретне у шуми, бар да се не стидим своје голотиње. Отишао сам до њега да видим шта је он учинио. Мангуп је нашао неколико грана, забио их је у земљу, на њих је ставио хрпу локвања, а онда сјео испод заклона и занесено гледао у мравињак. Када ме је угледао без хлача, почео је да се смије.

– Ха ха! Пуж голаћ! Ха ха. Не дирај мој спанаћ.

Његов смијех је одзвањао у шуми.

– Не прави се већа будала него што си – рекох му љутито и запутих се кроз шуму. Подне само што није, онај човјек у Црноводи ће отићи за својим послом. Ова будала, ако хоће, нека иде са мном, ако неће, баш ме брига. Он се препаде да ће остати сам, скочи и потрча испред мене. Киша у том трену удари још јаче. Он је отрчао стотињак метара испред мене. Брзо се вратио. Боји се да ће залутати, помислих.

– Нашао сам једну букву. Испод ње има лога. Можемо се сакрити док киша не прође. Потрчи за мном.

Није ме слагао. Испод оборене букве, неко је ископао рупу. Могли смо обојица да чучнемо испод стабла. И таман то намјерисмо кад двије мале гице изјурише из брлога. Ту рупу испод стабла ископала је њихова мајка. Она је отишла у потрагу за храном. Своје бебе је оставила на сигурном не слутећи да ће однекуд наићи неки уљези. Некако смо се угурали у рупу и шћућурили. Чекали смо да киша бар мало мине. Одједном, испред нас се појави чудо. Мислим да сам се од страха упишао. Пошто је кошуља око мог паса била мокра, то што учиних није се ни видјело. Велика гица је тражила своје бебе, када је видјела нас, запјенила је и искезила каљке. Обојица смо скочили. Она будала, умјесто да бјежи куд зна, објесио се мени о врат. Никако да га збацим са себе. Молим га да ме пусти, а он понавља: Бојим се, бојим.

Једва га некако збацих. Трчали смо као суманути. Он је мислио од топота мојих ногу да су свињине, а ја од његових да нас она јури сустопице. Тек када смо изашли на неку зараван, схватисмо да нас она не јури. Сједошмо да предахнемо и дођемо себи.

– Види свиња да смо будале, па нас је оставила на миру – каже.

Ћутим и у себи се корим. Тако ми и треба када сам се упутио кроз планину по киши са будалом.

–Колиба! – он устаде и појури негдје. Погледах, тамо гдје је трчао стварно је била колиба. Устадох и кренух за њим. Киша се уротила на нас. Пада ли пада. Подне је прошло, онај човјек из Црноводе што ми је обећао продати бицикл је отишао за својим послом. Не преостаје ми ништа друго него да склоним главу негдје и сачекам да се небо разведри.

– Јебем ти данашњи дан – опсовах.

Оно није била колиба већ мали покривени тор. У њему смо нашли десетак коза и међу њима нарогушена јарчина која је смрдила на сперму. Да будемо заједно било нам је тијесно, а и опасно. Јарцу може свашта пасти на ум. Он предложи да их истјерамо и заузмемо њихова мјеста, ионако њима киша не смета, само ће их окупати.

Мјесто гдје су лежале козе било је топло. Мени је то годило јер сам био скоро полуго. Нису нам сметали ни брабоњци.

– Знаш ко је најбољи мајстор – он опет поче оно своје.

– Не знам и не занима ме – рекох. – Ја сам већ надрљао. Лугар ће ме пребити, ако му не вратим бицикл.

– Коза. Она од траве прави брабоњке – Он не слуша шта ја причам већ удара по свом.

Таман смо се били навикли на смрад брабоњака, на вратима се појавио јарац. Ваљда су му козе пребациле што је покуњен с њима онако сурово избачен из тора, или се уплашио за своје госпође, па се вратио да нам покаже ко је главни јарац у планини. Ух, како је био бијесан. Ударао је првим ногама по земљи и правио простор за залет. Скочили смо да бјежимо. Мени је спала кошуља са стражњице. Јарцу то или је било смјешно, или не знам ни ја шта, намерачио се на мене к’о зец на купус. Бјежим, а он за мном. Једва живу главу спасих. Када смо се побјегли далеко од јарца, застадошмо да повратимо душу. Он уприје прст у мене и зацену се од смијеха.

– Када будем причао да сам путовао по шуми са већом будалом од себе по киши, нико ми неће вјеровати, а још када им кажем да си био го, умријеће од смијеха.

Подели причу:

ПРЕПОРУЧУЈЕМО:

Фолклорни хорор

Водењак

Тек бијах у школу пошао кадно се то збило. Сјећање на тај дан ми је остало урезано занавјек и вјеки

Настави...
Егзистенцијалистички хорор

Сигурно сам мртав

Кад сам, најзад, хтио да се пробудим, схватио сам да немам ту моћ. Свуда око мене мрак, не могу да

Настави...

Обавештења о конкурсима