Откако зна за себе живот је није мазио, није миловао и није је срећа ни једном погледала. Ветрови и олује дували су и носили разне невоље и недаће, и све бацали на њена нејака плећа, а она је све то трпела и то тешко бреме носила путујући кроз живот.
Још док је била беба мајка јој оде у „бели свет”, а њу остави код бабу и деду и код оца пијаницу. Мајку никад није упознала нити је, пак, икад видела. Мајка, како је отишла, више се никад није враћала у село. Причао је Мика Ковач како ју је виђао негде по Босни кад је тамо служио војску, али то је била само његова прича заснована на неким његовим претпоставкама. Крива Мара, како су је сви звали у село, осим што је увек и за све била крива, имала је једну краћу ногу, па је и са тим белегом морала да се носи кроз цео живот. Отац пијаница, докле се није оженио другом женом и довео и њену децу у своју кућу, водио је бригу о Мари. После, кад се оженио, бринуо је само о другој жени и о њеној деци. Мару је био потпуно запоставио. Мара је ишла у школу само до четвртог разреда, а кад је требала да крене у пети разред у школу у друго село, отац није дао. Тако је Мара, уместо да се дружи са другом децом, остајала кући да се дружи са животињама. Краве, овце, свиње, кокошке били су Марини најбољи пријатељи. Сељани нису благонаклоно гледали увек на Мару. Додуше, многи су је посматрали са сажаљењем, али већина је сматрала неким изродом, што због тога што је била другачија, што и због оца пијанице и неморалне мајке. За сваку штету коју би проузроковале било чије овце или краве из села на нечијем имању сељани су увек окривљавали Мару.
– Крива Мара је крива. Њене су овце биле у твојој детелини, видели их људи – често су говорили сељани између себе. Иако то није било тачно, сву кривицу за било коју штету на сеоским пољима сељани су приписивали Мари. Крива Мара је увек била за све крива.
* * *
Мара је расла и, како је време пролазило, била је све лепша и лепша. Већ са петнаест година била је права лепотица. Почела је да посећује сеоске саборе и игранке. Где год би се појавила била је предмет оговарања и нежељених погледа. Не због своје лепоте, него због белега којим је обележена још на рођењу, због краће ноге. Ништа, па ни њена заносна лепота, није могло да промени надимак који јој је село због тога дало – Крива Мара.
Једног пролећа, одмах после Младенаца, одведе је отац код неких рођака у Војводину. Тамо је Мара остала пуне три године. Време је проводила по тамошњим сеоским њивама надничећи за комад хлеба. Кад јавише из села да јој је умро отац, Мара се спакова и возом, а затим аутобусом, врати се у своје село.
Није прошло ни пола године од очеве смрти, а маћеха јој угоди удадбу у суседном селу. И тада је Мара била крива у очима сељана.
– Није могла да сачека ни година да прође него се удаде – говорили су.
Будући Марин муж беше момак из богате породице, али је био глувонем и није био добра прилика за женидбу сматрали су родитељи сеоских удавача. Мара је била једина прилика да не остане нежења. Прихватила је Мара Стојана онако како је морала. Стојан је био добар, поштен и вредан. Што му очи виде то може да направи од дрвета. Надалеко је био познат и чувен као пинтер и колар. Из многих околних, али и оних много удаљенијих села долазило се код Стојана Глуваћа, како су га сви звали, да им нешто поправи или нешто ново направи. Мислила је Мара да јој се срећа коначно осмехнула, још кад је сазнала да ће постати мајка ништа више јој није било важније од тога. Све до једног дана кад јој живот опет постаде само туга и патња.
Нешто пре Митровдана, Стојан беше отишао са својим оцем у шуму да доберу још дрва за зиму. Једног момента док је обарао једну овећу букву није могао да чује упозорење оца да ће га ударити једна овећа грана. Ударац је био толико јак да га је одбацио право на стену која је била у близини. Стојан главом удари у стену и погибе ту на месту.
За Мару је то био још један велики животни ударац. Само је променила црнину коју је носила за оцем и сада је та црнина постала још црња, а њено срце и душа још болнија.
Једног јутра, још се не беше навршило четрдесет дана од Стојанове погибије, свекар и свекрва јој саопштише да мора да напусти њихову кућу. За погибију сина кривили су и њу јер су сматрали да она са собом носи неко проклетство. Тако је Мара опет испала крива за нешто што нема везе са њом, а што је у очима њених свекра и свекрве њихову тугу претворило у беспотребну љутњу усмерену према њој.
Скупила је на брзину неке своје ствари и вратила се кући код бабе и деде. Маћеха се беше преудала, а њен син и ћерка отишли су код свог оца. Мара није могла да заборави Стојана. Дани су јој пролазили по оборима где је хранила стоку, а ноћи у сузама и јецају. Дани су постајали краћи, ноћи дуже, а њен стомак све већи.
Нешто пре Св. Тројице, кад ливаде посташе цветна поља чекајући вредне косаче да их покосе, Мара роди здраво мушко дете.
– Има Бога – говорила је њена баба која је сама породила и сама окупала свог праунука, а унуци Мари помогла да што боље прође постпорођајни период.
Детету дадоше име Петар по претку који је погинуо на Кајмакчалану. Петар беше напредно дете. Не само по физичким карактеристикама него и интелектуално. Мара је у Петру видела једини прави смисао живота, и наставила је да путује животним путевима храбро корачајући напред и не обазирајући се у прошлост. Мислила је да без обзира на све недаће које човека задесе у животу човек мора да истраје и да гура кроз тај живот, а судбина ће да одреди кад ће да се сретне са срећом јер тај сусрет једном мора да се деси. Рођење Петра је за њу био тај сусрет, а Петар је био та срећа.
* * *
Године су пролазиле, Петар је растао и израстао у кршног прелепог момка, а Мара је чинила све да Петар буде срећан и да му ништа не недостаје и да се не разликује од других момака. Радила је Мара поред послова на свом имању и разне друге послове, најчешће у надници у свом, али и у околним селима. Петар је завршио грађевинску школу, и док је још био средњошколац, за време летњег распуста, одлазио је у печалбу. Од обичног физичког радника за кратко време научио је занат и постао добар мајстор грађевинац.
У зиму ’98. године, нешто пре Светог Саве, Петру стиже позив да се јави на одслужење војног рока у касарни у Призрену. Мара после дужег времена осети неку тугу у души, и срце јој снажно заигра. Снегови још не беоше окопнели тад пред Младенце, а Петар уместо да оде у печалбу, како је планирао, оде за Призрен да се јави својој јединици.
Онакав какав је био у селу, на послу и у животу, Петар је такав био и у војсци. Частан, поштен, радан и увек послушан. Цео војни рок провео је у Призрену. Добио је чин десетара и имао је своје одељење којим је командовао. Због НАТО бомбардовања морао је да остане у војсци и после одслуженог регуларног војног рока. Рат је провео по околним планинама и селима, до момента кад је тешко рањен на Паштрику. Пребачен је из Призрена у ВМЦ у Нишу, а касније на ВМА у Београду.
Мара је за рањавање свог сина Петра сазнала тек кад је био пребачен на ВМА. Црне слутње мориле су је кроз цео период рата. Ноћима није спавала. Тумарала је по сеоским сокацима без разлога и без циља. Свака наредна ноћ била јој је дужа од предходне. Дане је проводила у пољу, окопавала кромпир, кукуруз, чистила ливаде, не би ли бар мало скренула мисли од злог предсказања. Једне вечери, неколико дана пре Видовдана, док је затварала тор са овцама, угледала је свога Петра како спорим кораком иде уз ливаду ка својој кући. Срце у њеном нејаком и изнуреном телу почело је снажно да лупа, ал’ овог пута не од туге и жалости већ од огромне среће. Снажно је загрлила свога сина и само је плакала и плакала, овог пута од среће.
Петар се брзо опоравио од рањавања, и већ у јесен је отишао у печалбу. Радио је негде у неком селу у околини Великог Градишта код неких гастарбајтера. Мајстор са којим је отишао у печалбу добро је познавао његову ситуацију и, пошто је био добар човек, некако са сажаљењем се односио према Петру. Те јесени Петар, осим поштовања које је стекао код мајстора, а и код газди код којих су радили, доживео је и нешто узвишено и нешто потпуно ново за њега. Доживео је љубав. Заљубио се у Сандру, ћерку газда Мирослава код кога је радио. Газда Мирослав је са супругом радио у Аустрији, а Сандра је живела са бабом и дедом у селу у околини Великог Градишта. Љубав је била обострана и Сандра је заволела Петра.
Већ следеће године, неколико дана после Божића а пре православне Нове године, Петар саопшти мајци да је решио да се жени. Мара заплака од среће и снажно загрли свог сина. Али, та њена срећа кратко трајаше, само до момента док Петар не заврши своју причу и не рече јој да је уствари напушта. Кад виде колико се мајка ражалостила, брже боље поче причу како је Велико Градиште близу, како ће је често обилазити. Да не брине, слаће јој и новац…
Мара, током неког времена, прихвати и ту своју судбину.
– Нека иде где му је боље, кад се из рата жив вратио нека крчи себи сада нове путеве и стазе – говорила је кад би је неко упитао нешто у вези Петрове женидбе.
У почетку је Петар често долазио у своје село и својој мајци, неколико пута долазила је са њим и његова жена Сандра, али како је време пролазило ти доласци су били све ређи и ређи. Кад је добила последње писмо од њега, било је прошло скоро годину дана како се нису видели и како није долазио у село. Писмо је послато из Беча, из Аустрије, и у њему је Петар писао мајци да је постао отац, а она баба једне прелепе девојчице по имену Милица. Обавестио ју је и да је он на привременом раду у Аустрији, и да ће је посетити са својом породицом првом приликом кад буде могао.
Године су пролазиле, а Мара још није видела своју унуку, а и писма која је добијала од Петра све су ређе стизала.
Једне јесени, пре неколико година, видео сам је како погрбљена корача сеоским блатњавим путем. Пошао сам јој у сусрет да бих је питао за Петра.
– Како си бака Маро, може ли се, како живиш?- упитах је.
– Онако како морам и онако како други хоће – одговори ми.
Видевши је онако погрбљену, како гега са дрвеним штапом, и знајући цео њен живот и њену судбину, нисам имао снаге да је било шта више питам. Наставили смо свако својим путем или свако према својој судбини.
