Timothy је радио на свом великом дјелу. Можда би било погрешно рећи „радио”, јер задњих шест мјесеци није ни такнуо свој рукопис, а и оно што је написао било је више на разини идеје.
Уредник је лудио, настојао га потакнути, уцјењивао – покушао све како би се Timothy покренуо, јер рокови су немилосрдно притискали. Постојала је могућност да дуго најављивани роман остане причица од десетак страница.
Покушао је све – макнуо је са стола све што му може одвући пажњу, смањио одласке на тоалет како би пушио, прориједио је одласке у набавку, те рекао дјевојци Diane да га не зове и да ће се наћи кад му „крене”.
Сваки дан устајао је у седам ујутро јер је сматрао да је дисциплина кључна за писање. Гледао је у монитор, монитор је узвраћао сликом с десктопа (призор с палмама и пјешчаном плажом).
Кад је схватио да је узалудно, лежао је на каучу и зурио у строп. Кад би огладнио, скупио би остатке из фрижидера и сложио неспојиве намирнице тек толико да се засити. Чинило му се да полако пада у депресију.
– Хало Diane, јеси ли за да мало изађемо?
– Не могу, данас цијели дан чувам малу Libby. Зашто мало не прошеташ, сигурно ће ти годити. Постао си као затвореник.
– Да, можда хоћу.
Гледао је у слушалицу телефона кад је изненада зазвонио и тргнуо га из снатрења.
– Timothy, George је. Добро, што је с тим романом? Размишљам већ да у новине дам да си на клиници за одвикавање и да га ниси у стању написати.
– Не знам George. Идеја је тако добра, али једноставно сам у блокади.
– Гле, дајем ти још три мјесеца, а онда тражи другог уредника. Ионако си изгубио моје повјерење.
И на то George тресне слушалицом.
Timothy се обукао у тренирку и тенисице. Размишљао је има ли воље опрати косу, но онда је набио капу на главу и залупио вратима стана.
Вани га је запахнуо смог и хладноћа, те снажан мирис зачина из продаваонице његовог пријатеља Пакистанца.
Но, није га отишао поздравити. Желио је размислити о свему. Веза с Diane је била на климавим ногама, није писао, извори новца су пресушивали, а родитељи нису хтјели чути за њега откад је рекао да жели бити писац, а не одвјетник као његов отац.
У мислима га је прекинула вика. Осврнуо се и видио да је дошао до периферије града гдје гостује циркус. Клаун је гласно позивао људе на вожњу панорамским котачем.
– Долар, господине. За котач – један долар.
Timothyu се коначно чинило да је разбистрио мисли и понијела га је свеопћа цика и весеље. Отишао је још у тунел страве, те погледати трапезисте у оближњем шатору.
Циркус је био пред затварањем и Timothy одлучи још само отићи у собу с огледалима. Био је сам, сви су већ отишли. Тишина му се учинила донекле злокобном, али онда се препустио свијету илузија. Застао је пред једним огледалом и дуго се гледао. Као да га је с друге стране гледало „ја” неког злог и препреденог погледа. Пружио је руку и додирнуо површину, а одраз је чврсто примио његову руку и прешао на Timothyevu страну.
Одраз је трчао тако брзо да га Timothy није успио пратити.
– Уморан сам и живчан, па ми се привиђа. Нисам требао отићи у циркус. Мозак са мном збија шале.
Изморен, дошао је кући. Ставио је кључ у браву, покушао отворити врата, но она су остајала закључана. Покушао је још неколико пута, но исход је био исти. Ништа му није било јасно.
Посегнуо је за мобителом да назове Diane.
– Diane, бок. Не знам што се догађа, не могу откључати стан.
– Опростите, тко зове?
– Па ја сам – Timothy!
– Збијајте шале с неким другим.
И прекине разговор.
– Хало, George, нећеш вјеровати што ми се догодило…
– Тко је с друге стране?
– Добро, јесте се ви уротили или што…? Timothy је.
– Господине, први пут Вас чујем. С Timothyjem сам разговарао прије пола сата. Осим тога, познајем његов глас. Довиђења!
То је дјело мог одраза! – сине му. Одлучи да ће га пратити.
Стајао је пред улазним вратима зграде и чекао двојника. Увечер је поред њега прошла Diane, као да га никад није видјела.
– Diane!
– Тко сте ви?
– Diane, зар не препознајеш свог Timmyja?
– Макните своје шапе са мене, иначе ћу позвати полицију!
Timothy је био запрепаштен. Прешао је на другу страну улице како би имао поглед на свој стан. Diane и двојник су се љубили, а затим спустили ролете.
Размишљао је да оде на полицију и све им исприча. Но тко ће му вјеровати?
Отишао је до прихватилишта и тамо провео бесану ноћ.
Пробао је разговарати с родитељима, но то је прошло једнако као и разговор с Diane и Georgeom. Двојник је преузео његов живот. Просио је по улицама и колегама бескућницима причао своју причу. Они су се погледавали и показивали знаковима да је луд.
***
Мјесец дана касније, Timothy је просио пред једном књижаром. Запосленици су га покушали отјерати, но било је то добро мјесто за прошњу, па се није дао.
Тај дан је било упознавање с аутором и потписивање књиге – Timothy је то сазнао из разговора запосленика. У излогу су се кочиле корице с његовим именом и презименом. Књига се звала Splitting.
– То је он, то је он! Узео ми је идеју!
Ушао је у књижару. Двојник је одговарао на питања посјетитеља.
– Господине Cavendish, какво је Ваше мишљење о томе кад писац писцу украде идеју? – упита Timothy. Изгледа да нитко није примјећивао сличност међу њима.
– Мислим да је то посао за полицију – рече двојник и упути му злобан смијешак.
– Проклетниче, све си ми узео! Роман, Diane, цијели живот. Убит ћу те, скоте…
Запосленици књижаре су га свладали. Ускоро је дошла полиција. Након испитивања, закључили су да је Timothyju мјесто у психијатријској установи. Timothy и његов одраз никад се више нису спојили.
Књига се изврсно продавала.
