„Застани тек да схватиш шта у животу вреди
Да имаш ком да се вратиш, да има ко да те следи“
Биљана Тодорић
Овај стих песникиње, често ме наводи на размишљање о животном путу који је најчешће усмерен у правцу завичаја. Једна кратка прича не може обухватити животопис једне мајке Херцеговке, и њено прегалаштво да у кршевитом и безводном крају, оформи породицу и изведе па пут своју децу.
Мисли ми се све више враћају родном крају и животу на селу. Покушавам да схватим и прихватим прошлост као део одрастања, и док се коцкица са коцкицом спаја остаје празнина и никако да се реши животна укрштеница. Можда овом тематском анализом полако сазнам како се живело и преживело у мом завичају, а знам да није било лако. Ово је прича о једној Анђелки, којој желим да се вратим у другој димензији, али за време овоземаљског битисања још нисам успела да схватим, како се она кроз живот борила и велику породицу створила.
У садашњим животним околностима, не могу да створим ширу слику тог времена и живота у њему, а осећај је остао, прелеп, као да је било свега што је потребно за срећу и радост. Покушавам овим пребирањем по прошлости, да и сама осетим више храбрости и задовољства, садашњим начином живота.
Анђелка, као и многе жене са тог поднебља које су живеле у том времену, имале су тежак и трновит пут. Почетак тог пута прескочићу у пар корака. Као дете вишечлане породице, од малена је ишла да служи као најамна радна снага да би допринела својим родитељима, да се прехране остали млађи чланови те породице. Женска деца су тамо одувек била „Туђа кућа”, углавном су тако и завршавале младост и брзо се удавале да би формирале своје домаћинство.
Тако се Анђелка нашла у Сечњу, и удала се за човека кога су јој други одабрали и храбро кренула да формира своје породично гнездо. Међутим, супруг није могао да се аклиматизује у Војводини, и морали су се вратити у Херцеговину.
Једно дете је већ била родила, а друго је било на путу. Пошто је свекрва изгубила једног сина у рату, да би други остао жив, одлучила је да се врате, иако су знали да тамо немају никакве услове за живот. Село је пре тога било у пламену, и на згаришту је један од стричева направио малу кућицу, тек толико да имају где да се склоне.
Загонетка, коју никада нећу одгонетнути је, како је Анђелка наставила да и даље рађа и подиже децу. Колика је то снага, храброст, воља, љубав и ко зна шта све, када се живот одвијао у кућици са једним собичком и огњиштем, без струје и воде. Како су се уопште хранили, без икаквих примања, како су се та деца облачила, обувала? Далеко од пута, нигде лекара, нити аутомобила.
До најближег града ишло се пешке пола дана. Устајала је када се јаве први петлови ако је требала неким послом отићи до града.
Деца су се рађала једно за другим, на сву срећу, свако здраво и нормално и дошло је време и за школовање, бар оно обавезно основно. Како је Анђелка успевала да их опреми за школу, шта је све подносила, да ли су остали и ти отисци на њеној души. Ишла је да набави воду носећи бурило на леђима, некада и по неколико километара удаљености. Та једна дрвена посуда је требала подмирити потребе седам чланова домаћинства у току дана и ноћи. А шта ако неко дете ожедни и нема ни чаша воде? А данас само додиром на славину стижемо до воде, додуше не баш квалитетне, али послужи сврси.
Тешко ми је замислити и како је обезбеђивала храну, одећу, обућу. Знам само да су се чарапе плеле од вуненог предива. Да би се направиле чарапе, био је дугачак пут до финалног производа. Шишање оваца, прање вуне на бунару, сушење, чешљање, предење, упредање, и плетење. А сад свуда готов производ у разним дезенима и величинама и различитим квалитетом материјала.
У таквим условима одрастоше сво петоро деце. Синови служили војску, мајка их испраћала и дочекивала са сузама радосницама. Мушко дете јој је увек било приоритет, ваљда је очекивала да ће бар са једним од њих старост дочекати. Радовала се сваком њиховом успеху, помогла у свему што је год могла. Највећу љубав и пажњу је посвећивала својој унучади.
Међутим, околности и сурова животна судбина учинише да је остала без иједног сина. Тако да се сва њена пажња, енергија и љубав усмерила ка унуцима и у њима је проналазила смисао и сврху живљења. Године се избројиле, снаге понестало да двори и служи све око себе и када више за њеном помоћи није било потребе, једино решење је био старачки дом.
И у тим животним околностима се некако снашла и помирила са ситуацијом, али увек јој је недостајала породица у којој је живела. При крају животног века је молила да се са вољенима опрости у љубави, окружена својим унуцима, али ни то јој није било допуштено. Шта је у души понела ова старица остаје вечита непознаница. Али бар ова прича нека послужи некоме ко прочита, ако се и сам запита: да ли вреди гледати само ко ће да нас следи, или је исто тако вредно знати да нас Божја промисао прати, и свака душа треба светао пут имати, да може безбедно некоме да се врати.
