Пробудила ме је пригушена светлост из друге собе и нека тиха прича.
Лагано сам се пришуњала и гледала га шта ради.
Гледао је неку стару фотографију и са тугом у гласу јој се обраћао. Гледајући час у њу, час у икону која је висила на зиду. Св. Никола, слика и он, у тихој „надреалној” причи, осветљени светлом кандила.
Тргнуо се када ме је видео. Покушао је да склони слику, ни сам не зна где. Руке су му се тресле… само ме је гледао.
„О чему се ради? Ко је на слици?”, звучало је заповедно, мада ми то није била намера.
„Небитно”, кроз зубе је излетела реченица.
„Битно је, чим си сам и чим тајиш од мене. Рекли смо да нема тајни. Шта год да је, прихватићу или нећу. ”
Имао је веома компликовану породичну ситуацију од рођења. Стално је нешто истраживао и доказивао. Борио се са „демонима прошлости“.
„Знаш да су код нас стално у породици „ћутали” о свему. Кад год сам питао, било је ‘ма пусти’. Сад немам кога да питам. Помрли су. ”
Узимам му слику из руку. Црно-бела, већ пожутела фотографија неког старијег човека са брковима.
„А то је? ”
„То је мој прадеда. Има та нека прича везана за њега и никад ми нико није објаснио зашто. Он је пореклом из једног краја. Имао је три брата. Једино је он отишао у Први светски рат далеко од свог родног краја. Када се враћао, није хтео да се врати тамо одакле је потекао.
Сишао је са воза, овде код нас. Нашао моју прабабу и оженио је.”
„Па добро, не видим ту ништа чудно. Није хтео тамо, остао је овде и?”
„Па… па… па чудно је то што су браћа долазила да га обиђу, он није хтео да их прими и…“
„Па реци… више…”
„Његово презиме носимо само ми, није са овог подручја… ко зна шта сам ја?”
„Шта си? Моја љубав, а порекло, мислиш на националност… то уопште није битно.”
„Знам, али хоћу да знам истину.”
„Знаћеш је… полако.”
Ту започиње моје копање по његовој прошлости.
Легао је да спава, дуго се вртео, о хоће ли више заспати. Видно узбуђена сам гледала кроз телевизор и чекала да заспи.
Код мене је све сад и одмах, ако може јуче.
Спава, дише мирно. А ја се хватам телефона. Срце ми лупа 200 у минути. Одакле да кренем, с обзиром да је 2 сата ујутру. Али не, ја не могу да чекам „нормално време”, сад или умрети.
Укуцавам његово презиме у претраживач. Излази ми велики број људи са тим презименом и сви су на друштвеним мрежама. Аааа, па шта сад?!
Гасим једну цигарету, палим другу, мада једна већ гори у пепељари. Не знам шта радим.
Он се помера у кревету, а ја сакривам телефон… параноја.
„Ма, дај, смири се”, говорим себи, шта и да се пробуди. И овако ћеш му рећи.
Настављам да претражујем, више не знам које име нисам отворила, али ништа не добијам.
Не одустајем ја тако лако. Макар три дана провела, нешто ћу ископати.
Проналазим неку групу на друштвеним мрежама, нека потрага за прецима. Ајде да отворим и то.
Шок, мало је недостајало да вриснем од узбуђења. Администратор групе носи његово презиме и повезује људе, а и доста прича о својој породици. То, коначно! Знала сам да мора нешто постојати.
Тражим ону стару слику, покушавам да је сликам, али од узбуђења, сваки пут испадне мутна. Ајмо сад… Смири руке, фокусирај се… Коначно! Објављујем у групи, са врло штуром причом. Е сад треба дочекати одговор. Не верујем да је баш неко будан у 4 сата ујутру.
Ај сад, спавај, па како. Одспавах пар сати. Устајемо обоје.
„Шта си ти радила ноћас?”
„Ја, па гледала неки филм.”
Пијемо кафу, немам мира. Хоћу да га изненадим, а да ли ћу успети, не знам.
„Ајде пиј ту кафу и изведи псе.”
„Шта је са тобом, извешћу их. Нешто си чудна. Да, и, заборави оно од ноћас, ако до сад нисам сазнао, сад нема ни сврхе.”
„Ма ја већ заборавила, прадеда, пре 100 година, баш ме то интересује.”
Оде, коначно. Брже хватај телефон. Јавила се, јавила се… Отварам коментар испод слике. Није баш оно чему сам се надала. То место одакле је прадеда, више не постоји. „Угасило” се временом. Међутим, добијам смернице да се имејлом обратим и цркви и архиву тог поднебља.
Саставих имејл у пет минута. Шаљи на обе адресе.
Он се враћа, а ја као пијем кафу и даље.
„Стварно си чудна, данас.”
„Ја сам чудна од рођења.”
Смех, и настављамо дан „по плану”, што значи… Смислићемо шта данас кад имам слободан дан.
Знала сам да ће на имејл одговорити некад и да морам бити стрпљива. То стрпљива никако не иде уз мене. Но, кад се мора, мора се.
Само 10 пута дневно сам улазила на имејл (баш сам била смирена).
У међувремену сам га повремено питала за деду, прадеду, породицу.
Увек исто. Замишљен, смркнутог погледа, одлута негде и „пусти” је одговор који сам добијала.
На послу прегледам пацијента, кад на компу, нова порука. Не знам ни шта исприча овом, даде му упут за ортопеда и кажем нек остали сачекају.
Епархија ми шаље имејл! Јој! Отварам.
„Нажалост нисмо у могућности да Вам помогнемо, сва документа из тог периода су пребачена у архив.”
Разочарана, али добро, писала сам и архиву. „Спласнула сам као балон”, што рече мој покојни отац. Ништа, чекаћемо, ко издржи, причаће.
Долазим кући, гледам га, нешто ради. Морам да му кажем, морам.
Зовем га да седне код мене. Тресем се ко прут од узбуђења, а шта ако се наљути, ма неће.
Слуша ме са неверицом. Ја причам ко навијена у једном даху. Гестикулирам рукама. Устајем, па седам. Шаке мокре од узбуђења, а глас сам скоро изгубила. Коначно завршим излагање.
„Па ти си стварно луда”, смешак на његовим устима, „покажи ми све то.”
Дајем му, гледа, листа, чита, видим размишља. Ја ћутим, ни реч.
„Па добро, бар си нешто сазнала.”
Ух, какво олакшање, не љути се. Ма знала сам, волимо се, баш се волимо.
Дани пролазе. Повремено ме пита за имејл, а ја, ја га проверавам икс пута дневно.
Ево га коначно имејл из архива.
„Нажалост, нисмо у могућности да Вам помогнемо. Подаци о рођењу се воде од 1898. године, а Ваш прадеда је рођен 1896. године. Пробајте у цркви у којој се венчао.”
Па да ли је могуће? Сад већ почињем да се нервирам. Пада ми свашта на памет. Сад ћу да одем тамо и кога да питам, напуштене гробове, дрвеће. А да питам неког да му можда није фамилија. Па како, идем редом по именику… и тако 5 месеци.
Саопштавам и њему шта су ми одговорили. Његово па добро, није било искрено. Сувише га добро познајем. Понадао се… Ја сам крива, што сам „чачкала”. Имала сам најбољу намеру. Није ми битно његово порекло, волим га, ко год да је и шта год да је.
Одлучујем се на још тај последњи корак. Зваћу цркву у којој се венчао.
Тражим број по претраживачу, сад више нисам узбуђена, више тужна, што до сад нисам ништа успела.
Окрећем број и осећам да ће опет нешто бити.
„Е, драго моје дете, ова црква је запаљена у Другом светском рату. Све је изгорело. Нешто мало што је остало је у архиву у граду.”
Речи свештеника су ме паралисале. Баш ми се не да, а баш сам се трудила. Остаје ми само још наш архив.
Саопштавам и њему свештеникове речи. Прелази на другу тему.
Као да је знао да ће тако бити. Осећао је то, јер нешто скривано целог живота од њега, можда има разлог, а можда и не.
Остао ми је наш архив. Никада нисам отишла. Зашто, не знам.
Сваки пут кад кренем, погледам у икону Св. Николе, баш тако се звао и прадеда, и као да ми говори „пусти”, баш као што ми је говорио он оне вечери „пусти”.
Можда неке тајне не желе да буду откривене. Ја одустала нисам, само сам мало „пустила” да прође време и да се поново вратим старој фотографији.
