Како преживети у земљи Србији као лекар само на државним јаслама?
Размишљам ја тако, а знам да то није здраво овде, али кад већ пушим реко’ и размишљаћу, од нечег се мора умрети. Где стадох, а да… и мислим да ли сам нормална (нисам), али размишљам…
Сви поотвараше приватно или раде код x приватника, а ти Цецо труди се да даш најефтинију терапију, јер како да човеку кажем треба ти то, и то, и то, и крила од слепог миша... и дете ко ново… Па онда пет дана чека одобрење банке, па дигне кредит, и купи лекове, дете баба излечила боквицом.
Па сад да не пропадне кредит ‘ајмо мало на море, па се дете разболи, па ето их код мене, и то је тај зачарани круг. А неее…
Не може др Цеца тако, ја ту мало жалфија, мало камилица, па покојна колегиница све лечила камилицом, од упале плућа до брадавица, а Бога ми и куријих очију. И шта?! Нико се жалио није, и сва деца здрава и жива, Богу хвала.
Е, али сад та иста деца кад доведу своју „али њега без антибиотика не пролази”, па изволи, седи за компјутер, пусти терапију. Не знам ни што су долазили кад све знају.
Ево примера како неки раде… Долази тата, доводи на контролу дете, вади нешто из „педеруше”, к’о трака за фискалне рачуне. Реко’:
„Господине, уплатила паркинг, порез плаћам”.
Чекам да извади фискалну… Ма то је списак лекова за богиње…
Четрдесет минута касније ишара’ ја све, и оста само оно бело што смо сви мазали.
Реко’: „Ви ово све купили?”
Каже да јесте.
„И шта радите са тим? Спремате дете за пут у космос или…?”
„Па тако рекла докторка.”
„Чекај друже, је л’ си ти имао богиње?”
„Па јесам…”
„Па је л’ си питао маму и тату шта су ти радили?”
„Па мазали ме.”
„Па што купи све те имуно препарате и пробиотике. Па нема лепру мајку му.”
Мада, има и екстрема долази исто на контролу горе наведених.
Гледам у картон, не пише ни да су се јављали.
„Па кад је добио?”
„Пре две недеље.”
„Па је л’ сте га мазали?”
„А не црвени конац, црвени џемпер…”
Јес’ напољу 37 степени, али није то ништа, и ушушкан у црвено ћебе.
„То се код нас тако ради.”
„Где код нас?”
„Па у селу.”
„Па нисмо разуђени па да су нам села на 300 км.”
Гледам оно дете, бар је смршао, ко у сауни ако ништа друго. Покушавам да скинем џемпер, срастао за њега, сунце драго. Да зовем наше мајсторе са хилти или да га потопим да се кисели до краја смене? Вуче мама, вучем ја, дођоше и сетре, повуци-потегни и успесмо. Шок! На леђима израсла нека „животиња”! Гледа она мене, па ја њу. Шта да кажем мајци сем жено да ли си нормална. Инфицирала се богиња, лепо, у топлом била покривена две недеље са два црвена покривача, ма милина. Ове друге нису баш информисане, па су се само мало загнојиле, али ништа страшно. Ма то боквица решава, а осми путник, па он мора у БГ, тамо је центар за испитивање нових облика живота.
И сад, Цецо, отвори приватно… Какооо? Да уваљујем људе у кредите не могу, да изигравам Скали исто не могу, средина не постоји. Постоји, можда, али је не видех.
Него, возио ме дечко на Хитну таксијем, и кад чух колико зарађује, размишљам о томе. А можда ординација у таксију, док возим делим и терапију, 2 у 1 бизнис. Дел Бој ми раван није. А можда уместо хот-лајн, отворим Др он-лајн. Па договор са провајдером, па проценат… Још размишљам, а рекох да не ваља. Зато седи Цецо и понекад мисли, ево једном у две недеље, обећавам, да не претерујем, лакше је. Него везаћу конац, јел’ мора црвени. Имам плави… Ма исто је то, па видећемо…
