Ладу је призвала Видова игра. Уствари, сећање на ту игру. Једног поподнева, док је седео за празним столом, изненада, живо и јасно сетио се давно заборављене игрe из детињства. Звала се Јелечкиње – Барјачкиње.
… Топло, летње вече и однекуд, пуно двориште деце. Бројалицом деле се у два табора, једни према другима, на два краја дворишта, ухватили се за руке. Два весела ланца чврсто стиснутих руку у радосном ишчекивању. Из једног табора у глас узвикују:
„Јелечкињеее”… „Барјачкињеее”, спремно се одазивају они преко пута. „Кога ћете?”, ори се из Јелечкиња. „Лепог Ђорђа”, брзо бирају Барјачкиње. Прозвани дечак откине се из ланца својих Јелечкиња, упери ка Барјачкињама своје склопљене дланове као секирицу и залети се ка њима да им пробије ланац руку. Ако их не растави, остаје заробљен у колу. Раскине ли ланац, има право да узме и поведе са собом, међу Јелечкиње, кога он одабере. Тако после и Барјачкиње, дају прозваног, а он јуриша, остаје у „ропству“ или победнички, враћа се са „заробљеником”. Тако су дечаци могли да отму и одведу своју девојчицу, да одлучно покажу свој избор а да их при том нико не задиркује. Извикивало се: Ле-пу Ду-њу, Ле-пог Вла-ду, као у арени гоњени пљуском узвика јуришали су тамо где је био неко о коме се потајно маштало, да се ухватиш у коло до њега, као заробљеник, или освајач, свеједно. Ако је било обострано, рука се сама отпустала из кола и прихватала твоју. Игра се настављала све док се један табор не би преручио у онај други, а онда испочетка.
У сећању Вид је јасно чуо звонке дечје гласове. „Кога ћете… кога ћете… ” и некако само од себе издвојило се: „Лепу Ладу, Лепу Ладу”. Застао је. Ко би то могао бити? Није могао да се сети, али дозивао је Ладу заједно са осталом децом.
У предсобљу зазвонио је телефон. По начину како је расипао звук, Вид је могао да зна шта доноси. Звук који би се просуо као прегршт тешких кристалних перли, агресивно и непорециво, није доносио добро. Понекад, ретко, дешавало се да меко прсне у вис, као распршивач и тада је доносио радост. Док је устајао са столице, заскочила га је зловоља, као кад неко опет у обести разгрће застор иза кога мирујеш. Већ дуго Вид је разговоре, а нарочито преко телефона, осећао као присилу. Упорни гласоноша лармао је у предсобљу. То је била љупко дизајнирана, носталгична реплика старих телефона, са слушалицом и бројчаником, какви се одавно више нису користили. Видови суседи у своје куће унели су нове технологије. Носили су посебне наруквице. Тако су на позиве из далека одговарали окрећући надланицу на којој се појављивала тродимензионална сличица саговорника. Њену величину бирао је корисник ове услуге, и саговорник је могао да буде мали као палац или у својој природној величини. Глас се емитовао из малених звучника наруквице, која је нудила још много различитих могућности у току разговора и заиста је стварала илузију да су две особе заједно у соби. Све ово, због нечега, Виду је било застрашујуће и он је користио телефон који је био налик на онај из његовог детињства. Тих неколико корака до слушалице одвијало се увек механички, као и све што се покреће на сигнал и по команди.
Кад је подигао слушалицу и јавио се, тражили су од њега да одржи часове некоме ко је спремао пријемни испит за студије археологије. Кратки разговор био је засут, сасвим непотребно, читавим пљуском нечијих амбиција, стрепње, наде. Туђа мука брзо је натапала његов отпор који је тако тонуо, да би на самом дну био покренут Видов невољни пристанак. Одржаће те часове и разговор се завршио.
Кад се вратио у собу, тамо га је чекала Лада. Била је мала, не већа од чаше за млеко. Стајала је на његовом столу мирно и нехајно, као да је одувек ту и чекала га је да се врати.
Што се кријеш, Ладо? Видим те. Ту си.
Пахуљица се није узнемирила због Ладе. Лежала је на Видовом кревету исто онако незаинтересовано као кад је зазвонио телефон, пре него што је Лада дошла. Она је била једна од две Видове мачке, она окретнија. Њена сестра Грудвица била је оклевало и плашљива. Обе су, свака на свој начин, правиле Виду друштво и пазиле на њега.
Кад је Лада дошла, Пахуљица је само мрднула увом и за тренутак је погледала. Лада јој је климнула главом и она је спокојно наставила да дрема. Али, Калбо се побунио. Сунуо је звук из свог малог звучника, као кратки фијук ветра и Лада се уплашила. Чучнула је иза шољице за кафу и покрила уши. „Што се кријеш, Ладо? Видим те. Ту си“, насмејао се Вид. Лада је изашла из свог заклона, а Калбо се увређено заруменео.
Ладино необично присуство Вид је прихватио лако, без чуђења, без питања ко је, и одакле је, и зашто је ту, тако мајушна. Само тако ово чудо могло је да му донесе радост. Слутио је да би свако тражење објашњења могло да је поплаши и отера, зато није питао ништа. Лада је искорачила из његовог сећања на игру у детињству, баш као што су толико пута могли отуд да га уплове мириси давно минулих тренутака. Још као дечак могао је да призове, по својој вољи и избору мирис онога чега се сећао. Врло јасно могао је да осети свеже окречене зидове летње кујне, или озон после летњег пљуска, дах залеђеног веша унетог зими са жице, кравље мокраће или првих трешања, баш свега што је као дете удахнуо, а чега већ давно није било, сем у његовом сећању. Тамо, у Чешкој, у родном Дечину на Лаби, остао је још Масариков трг и прастари замак, обала Лабе и драги видици, све остало је време збрисало. Овде, у Бону, још кад се као млади дипломац доселио да остане на Археолошком институту, осетио је одбојну строгост катедрале Минстер и хладну раскош барокних грађевина. Једино понекад, у Попелсдорфер алеји, под стаблима питомог кестена, чинило му се да ће сваког часа угледати драги лик. Али то увек беше тек варљива игра светлости и сене у летњи дан под густим крошњама кестенова. Способност да помирише своје сећање сада, у старости чинила му се лековитом. „Прошлост је живо ткиво“, говорио је давно његов професор Хелмод, припремајући своје студенте археологије да приступе ископинама, али Вид тада није могао ни да наслути шта то уствари значи. Кад је угледао Ладу, само се обрадовао. Тихо. У себи. Дуги ток година продубио је своје корито у души која је постајала порозна, пуна ситних пукотина. Свака радост брзо је увирала, као понорница у кречњаку отицала у дубину, да би сада, пред Ладом, ево опет прокапала. Вид је дозвао и она је дошла. То је било довољно.
Калбо, Калбо…
Калбо је био Видов „сустанар”. Припадао је новијој генерацији рачунара која је стварала просторну слику, у три димензије. Реаговао је на покрет руком. Где год да се Вид налазио, било је довољно да шакама у ваздуху покаже лопту и пред њим би се отворио сферни екран, светлосна лопта са покретном, тродимензионалном сликом у себи. Кад је желео да чита, Вид би пред собом превукао дланом и светлосна лопта би се исправљала у равни дводимензионални екранчић у простору. Звук се емитовао из малих, покретних звучника, које је Вид често затурао по својим џеповима. Укључили би се на додир прстом по ушној шкољци, а искључили кад се додирну обе стиснуте усне. Поред тога, могао је да користи још око двадесетак знакова-команди покретима руке у ваздуху. Имао је и могућност кратког, сведеног дијалога о разним свакодневним стварима. Купио га је као модел означен шифром и именом Перун, али Вид због нечега то име никада није смео да користи. Дао му је друго име – Калбо, уназад прочитана реч облак, јер је његова слика висила у соби заиста као светлосни облачић. Понекад, Калбо је пуштао звуке одобравања, кад Вид певуши или на време попије своје лекове, или негодовања, кад би запалио цигарету. Кад нешто не препозна, укључио би свој аларм, налик на кратки фијук ветра. Тако је и уплашио Ладу.
Ову тајну испричале су ми Лада и мачке
Да није било Калба и мачака ко зна шта би са Видом било. Калбо га је обавештавао и упозоравао, а Пахуљица и Грудвица браниле су га и чувале од свега што он сам и није могао да види, од насртаја Нава, невидљивог света у чије клопке је понекад упадао. Марљиви сакупљач и чувар података, Калбо, усрдно и педантно износио је Виду све могуће информације и објашњења о видљивом свету, за који су само мачке и Лада знале да се зове Јав.
Нав и Јав. Светови који битишу истовремено. Додирују се, пресецају, прожимају. Кад се усталаса, Нав прожима Јав, који је нека врста његове порозне коре, чији чврсти делови напукну под снажним импулсима из Нава. Кроз пукотине Јава, видљивог света који људска чула препознају, тако продиру вибрације из Нава. Нашим људским језиком могли бисмо га назвати светом тајних вибрација. Наше сећање тамо борави. Тако често и лако залазио је Вид у њега и било му је тамо добро, умирујуће, утешно и лековито. Мачке нису волеле ове Видове излете и увек су напрегнуто чекале да се врати у садашњост. Пахуљица и Грудвица препознавале су Нав њухом и слухом, очима не. Као ни Лада, ни оне о њему нису знале баш све, али су добро разликовале његова треперава поља и у њима различите таласе које су емитовала. Поља су се понекад преклапала и на тим местима настајала је најчешће велика невоља, а сасвим ретко нешто добро.
Најближе Јаву, дакле, кретало се Навово Поље сећања, Memoria где су живеле успомене. Иза њега пулсира Поље кривих огледала, Mendaciumi. Кад његови таласи продру у Јав, криви се слика видљивог света. Постаје извитоперена, ретко смешна, а најчешће мучна, па чак и застрашујућа. Ту живи Морана, која отуд износи криво огледало и приноси га људима пред лице. Заслепљује их, или им показује искривљену слику, и њихову сопствену, и свега што се у огледалу види. Само врло кратко задржавање пред њим може да забави и насмеје. За очи које се предано загледају постаје опасно. Разболи се душа.
Кроз Поље кривих огледала Морана може да призове погубне вибрације из Поља растакања, Defectio. Оно виси и комеша се у Наву као густа маглина. Ту живе наше болести. Узети и раслабљени снажно га осећају. Поље растакања веома је видљиво на Јаву. Од огреботине на малићу, преко лаке главобоље, све до порођајних мука и гангренозне агоније… Све што је на Јаву противи се растакању – зато толико и боли. Што је више људи и њихових творевина, то је више посла за Морану.
Под пољем растакања дахће и пламти Срце Нава, Ira. Ту пљускају таласи безумног гнева, одатле се покрећу ратови и покољи. Онамо ни Морана не сме да крочи.
Страшне силе отуд долазе да разоре свет. Са тог места, из безмерних дубина допире злокобни тутањ Последњег поља, Diluviesi, које бљује лаву, отвара потопе и покреће земљотресе.
Вид о Наву ништа не зна. И боље је тако. Кад га захвате његове вибрације, Вид се брани Молитвом. Молитва Господу исцељује. Он је изговара у себи, немушто, душом. И бол умине, и страх устукне.
Мачке не познају снагу Молитве. Оне не знају шта је то. Вид можда никада не би престајао да се моли да оне не стражаре. Једна у соби, друга на прозору, једна на кревету, друга пред вратима. Хватају вибрације Нава, упредају их и пуштају низ ветар. Кад нема ветра, пусте их да падну у траву. Ту се заплету и тако остану заробљене. Оне које им промакну, захвате Вида и он се промени. Није му добро. Не певуши. Не пише. Не једе. Ћути, пуши, лежи склупчан у постељи. Тада Пахуљица и Грудвица на смену леже поред његових ногу и преду, преду. Не престају да преду све док Вид не устане и док нешто не поједе.
Све ово и Лада однекуд зна, као да је одувек ту. Можда и јесте, само је нико није видео.
