У шиваћој машини Соњине баке живе Крпице. Станују у великој картонској кутији, спуштеној на клацкалицу-папучицу за стопала која окреће гвоздени точак. Он врти каиш, набачен на врат оног магаренцета што горе каска у месту. Његова задња нога има иглицу са концем и под њом лете у бескрај платнени путеви. Магаренце кљуцне својим чудним копитом, шкљоцне, боцне, па завуче конац у некаква мајушна метална уста која га мљацну и избаце проштепани шав. Стрмоглаво јури прошивено платно, као чигра врти се и поскакује калемчић конца на леђима магаренцета.
У зимско поподне, после ручка, Бајка отвара машину и Соња чучне пред Кућом Крпица. Ту, под картонским поклопцем, гнезди се њихово јато. Чим бака искроји какву блузу или хаљину, ту се излегу нови младунци. И сви су различити, свако другачији, ни на кога налик.
Међу Крпицама најстарија је времешна госпођа Розалија. Она се излегла још кад је Бајка била девојка, па искројила сестри своју прву хаљину. Испилио се повелики, кривудави троугао од ситног, свиленкастог плиша, тамног као зимска ноћ, са венчићима ружиних пупољака. Госпођа Розалија љупко је носила своју изузетну лепоту. Соња никада није видела да се горди или узноси.
Сасвим млада госпођица Грини, свиленкаста и мека, бледозелена као стабљика маслачка, превија се и мигољи под прстима, повлачи се и бежи од додира, скупља се као пуж под Соњиним прстићима.
Вазда нарогушени Блеки, издужени комадић црне чоје, крут и груб, нарочито према госпођици Грини. Њена близина чини га сасвим неспокојним.
Ту је и Шућ-Мућ, млитави Крпуљак твида шућмурасте боје. У њему су испреплетани сви могући шарени конци. Црвен? Жут? Плав? И јесте и није. Ћутљив и готово неприметан, увек гледа у страну и труди се да шмугне на дно кутије.
Токи-Ток је враголаста Крпица. Бело платнашце, налик на раширено крилце, посуто је црвеним туфницама. Засмејава остале тако што певуши, звиждуће, пада и преврће се као кловн. Сви се праве да не примећују њен ожиљак, мали, осмуђени троугао. Ту је пегла својим усијаним кљуном прогорела Токи-Ток. Кад је нико не види, она због тога плаче.
Пругице и колутићи, полумесеци и каро, од сукна и тила, органдина и твида, од крепа и цица, од порхета и сатена, свако различит од других.
Једном, баш кад је подигла поклопац и погледала у кутију, са високе преграде у вратима шиваће машине где су лежали уредно склопљени папирнати кројеви Соња је лепо чула:
„Девојчице, то су залудице. Остаци од кројења. Пребираш по отпацима. Пих”,
презриво су шушкали Кројеви из своје кесе.
2
Придружио им се Сантиметар. Смотан као змија, сиктао је:
„Кад вас премерим – има вас тачно ни за шта”.
„Сец, сец, хи, хи, хи”, претећи су шкљоцале Маказе, севајући оштрицом.
Празна платнена Навлака лупкала се по великом трбуху, зевајући као кит и показујући им како ће тако исецкане да их све одмах прогута.
Из ћошка, злобно се церила пластична Врећа за смеће.
Заиста, свака од Крпица једном беше срећно умакла кројењу. Ни једној не беше суђено да постане ни рукав, ни крагна, ни ногавица. Понеко од њих сећао се још како је тада горе завитлао овај исти Сантиметар, како је затим налегао папирнати крој и како је креда послушно оцртала линију: ми овде – они тамо: у појасеве, манжете, у пешеве и цвикле. Зачуле су се Маказе:„Штриц, штриц, штриц”… и – збогом заувек! Била је то страшна успомена.
Али, сва срећа па Крпице имају Соњу. Она прославља њихов празник – Дан Крпица. Приређује им бал, као сада. Једно по једно, излазе из кутије и свако тријумфално пристиже у дворану, на разастрту поњавицу. Свако је важан, свако леп. Једну по једну, Соња их усхићено представља Бајки.
„Јесам ли и ја позвана на бал”, пита бака Соњу.
„О, да, па ти си краљица наших Крпица. Око тебе се окупљају, а ти их и чуваш и браниш”, одвраћа Соња својој баки, и обе се због нечег једна другој осмехују.
