Касно јесење вече. Угрушци хладног мрака нахватали се под креветима, иза шиваће машине, испод умиваоника са лавором… Слаба сијалица растерује их са стола, али у угловима кујне бубри тама. Иза затворених врата спаваће собе дубоко дише опасни Мрак. Тешим се наивно да то ветар тамо помиче муслинске завесе на отшкринутим прозорима, али удисај постаје дубљи, снажнији и готово је – пробудиће се! А никога нема. Напољу, у дворишту сви су полегали рано и сад спавају. Немушто тиктака будилник. Окрећем дугме на радију. Лутам по скали, Београд-Загреб-Будимпешта-Атина-Скопље, од извора до извора неразумљивих, измешаних гласова из даљина и цијукаве, шкрипаве музике. Чује се меко, кратко „жврћ” сваки пут пре него што на скали уловим људски говор, али на непознатом, страном језику, строг, хладан, равнодушан.
Отворити врата, протрчати кроз оба дворишта, наћи спас на улици! Али како? Како кад Мрак подмукло чека већ на степеништу! Чак иако протрчим кроз њега, ако му се отмем и утекнем до шупе, улетећу у оно друго са Великом Баром. Ту, у блату, вреба велики гмаз, подиже крљушти на крилима и шири канџе, око њега врви и палаца клупко змија, кезе се и штекћу псоглави патуљци…
Немам куд! Укочена стојим између шпорета и врата. Ако се само помакнем, ако само погледам на другу страну излетеће Лисица. Чека полегла под отоманом и ако само трепнем иза мојих леђа пролетеће подом стреловита сенка и шмугнуће под кревет преко пута. Њене дрске очи подругљиво севају. Тако хоће – да ме плаши. Церека се немо и нетремице чека.
Прoваљује плач, забалављена немоћ очајног, нејаког створа, по искривљеним усницама капље слано и горко, гласно и недолично плачем, можда ће неко чути, запомаже слаботиња у мени извргнута ужасима невидљивог света.
Изненада познати кораци у тврдим, радничким ципелама грабе ка мени кроз двориште. Отац стиже из своје вечерње школе, улази нагло, љут је (а уплашен). Пече га љута кривица, али ја видим само прекор упућен некуда преко моје главе, и себи, и свима, и свему…
„Зашто плачеш, па ти си велика!”
Постиђена, бришем сузе. Јесам. Велика сам. И тако велика подижем жанилски прекривач отомана и завлачим се да зграбим Лисицу, да је извучем, да је види.
Тамо, у прашини, мртва лежи одбачена крпарица, млитава, пуна скорелог блата са ђонова, непомична као све што је прегажено.
Такву сам је још много пута доцније затицала пред прагом, увек кад бих се отела мрачном бунилу у које нас живот понекад заточене остави.
