Софија, Никола и Стефан били су нераздвојни од када знају за себе. Одрасли су у Рогатици, малој али много лијепој општини у Републици Српској. Заједно су начинили прве кораке, изговорили прве ријечи, ишли у вртић и школу, и чинили разне несташлуке које су сложно крили од родитеља. Према Софији су се њих двојица увек односили заштитнички, иако је била такав карактер да је често другима требала заштита од ње. Између њих није било тајни, а њихово пријатељство није ослабило ни у оним годинама када су студирали у различитим градовима и стицали нове пријатеље. Увијек је у њиховим животима било мјеста за друге људе, али оно што су они имали не дешава се често, нарочито у данашњем времену када се другарство своди на површност и користољубље. Њих ништа није могло удаљити и, када се не би срели по пола семестра, сваки сусрет био је као да су се јуче растали. Тако је то са правим пријатељима, не мораш их свакодневно виђати да би одржао нит повезаности; код правих пријатељстава нити се не могу покидати. Ниједна даљина неће уништити близину душе, а њихове душе биле су као једна.
Ноћ када се десило оно што ће им промијенити живот била је средином јула. Били су на свадби у Вишеграду код заједничке пријатељице. Било је то лијепо весеље и момци су попили мало више па је код аута настала свађа око тога ко ће да вози. Мушки понос није им дозвољавао да признају да су тренутно неспособни за вожњу а количина алкохола у мозгу је сужавала моћ здравог расуђивања. Можда би се разговор у таквом стању свијести отео контроли да се Софија није укључила у расправу, демонстративно им одузела кључеве и наредила да сједну у ауто. Познавали су је и сувише добро, знали су да је била у стању да сједне у ауто и одвезе се сама док они гледају за њом. То им је једном и урадила.
Прије пар година су били на фестивалу Егзит у Новом Саду, и настала је свађа између Стефана и неког друга око тога ко ће да вози, а обојица су били одузети од алкохола. Софији нису дозвољавали да сједне за волан. Послужила се малим лукавством, сјела у ауто и одвезла се сама у Рогатицу остављајући их да се трезне. Обузети алкохолом тек сутрадан су успјели да се мало отријезне и схвате шта се десило. Кући су се вратили аутобусом а прича је постала легенда у малом граду.
Поучени тим искуством одустали су од расправе и кључеве предали Софији. Она још није ни сјела за волан а Никола је већ гласно хркао са задњег сједишта, на шта су се она и Стефан гласно смијали, али то није реметило сан пијаном човјеку. Стефан је отворио прозор и пустио неку брзу музику у покушају да отјера умор и алкохол из главе и остане будан како би правио друштво Софији у немилосрдним кривинама преко Таре, пошто су ноћ намјеравали провести код Софијине тетке у Бајиној Башти.
Софија је опрезно возила и путовање је текло мирно. Гласна музика разбијала је тишину ноћи и тјерала умор. Када су стигли на Тару, магла је била густа попут тијеста и видљивост се на пар мјеста губила у потпуности, а они су се осјећали као заробљени у магловитом тунелу. Када су изишли из још једног магловитог вала, Софији пажњу привуче удаљена прилика у бијелом поред пута. Како се приближавала почела је да разазнаје обрисе жене која је махала руком да стане. Израз лица био је неприродан, а кожа бијела попут сњега. Ледена језа кренула јој је низ леђа. Сјетила се у моменту оних страшних прича које је као дијете слушала о језивим стоперкама, док јој је разум говорио да је та жена у невољи и да јој треба помоћ. Погледала је у Стефана који је мирно сједио и гледао кроз прозор, без икакве реакције на прилику поред пута која је махнито стопирала машући рукама. На пар корака од прилике, Софија је нагло закочила и поглед јој се срео са очима жене. Гледала је у језиви израз лица прекривеног крвљу која је падала на бијелу хаљину правећи црвене кругове попут туфни.
„Да ли си ти нормална, сунце ти твоје, зашто кочиш тако нагло? Нос сам разбио!”, Стефан је држао руку на носу са кога се крв сливала натапајући му мајицу.
„Извини, морамо јој помоћи, у невољи је. Погледај, сва је крвава, неко јој је наудио”, Софија је показивала према мјесту на коме је до прије пар секуди стајала необична жена. Очи су јој се рашириле од ужаса, глас застао у грлу. Мјесто је било пусто, само фарови аутомобила су обасјавали мркли мрак.
„Коме помоћи? О чему причаш Софија? Нема никог. Да ли си то заспала у вожњи? Још ће неко да нас покупи на путу, или да слетимо у провалију па да нас пинцетом скупљају.”
„Али… Али била је ту, видјела сам је, жена у бијелој хаљини била је повријеђена, крвава, махала је да станем… Знам шта сам видјела”, муцала је плачним гласом.
„Софија, нема никога. Заспала си. Сањала си”.
Стефан је отворио врата и изашао у мрак, а она је са ужасом гледала у мјесто гдје је видела жену. Одједном јој је постало хладно. Хладан ваздух испунио је унутрашњост аута. Низ леђа су јој, попут змије, силазили злокобни трнци, и упорно је убјеђивала себе да је заспала. Једини звук који је реметио тишину ноћи било је Николино гласно хркање. Ни свађа ни нагло кочење нису га пробудили. Њој је у ушима тутњало од напетости и осјетила је да је неко посматра. Шокирано се окренула према прозору у тренутку када је крвава шака ударила у стакло, и њен врисак је попут мача пресјекао тишину у коју је шума утонула.
„Софија! Софија шта ти је? Отвори врата!”, Стефан је ударао шаком о прозор покушавајући да је дозове.
Последњим атомима снаге спустила је стакло на прозору. Он ју је шокирано гледао, и тражио да он вози, што је она демонстративно одбила. Сјео је у ауто и покушао да покрене неки разговор, али она је само ћутала. Возили су се, свако задубљен у своје мисли, и када су се приближили једној оштрој кривини музика је стала. Софија је погледала у ретровизор и видела ону жену у хаљини, сада већ потпуно натопљеној крвљу. Сијала је у мраку попут свјетиљке и махала сабласном руком. Очију разрогачених од ужаса гледала је у ретровизор, и на врату је осјетила хладне прсте прилике које је дошла да је докрајчи. Вриснула је гласом који је парао срце, и све је прекрио мрак.
Тог јутра у болницу је довезено троје људи са тежим повредама. Ауто који је слетио у провалију пронашао је ловац који је рано кренуо у лов, и зачуо запомагање жене која се борила да извуче тијела из аута, и позвао помоћ. Терен је био неприступачан па се изношење одужило.
* * *
Три мјесеца касније опоравак повријеђених је текао добро. Повреде нису биле опасне по живот, мада ником није јасно како се ауто зауставио прије него што је отишао у бездан, како су прошли без трајних посљедица и због чега је дјевојка изгубила контролу над возилом. Софија се тешко носила са теретом савести. Свакодневно је пребацивала себи да је могла да их убије, а са тим не би могла живјети, мада се тешко и са овим носила. Почела је полако да се изолује од људи, а онда да избјегава Николу и Стефана. Није себе више могла у огледало да погледа, колико год да су је бодрили и храбрили, ништа јој не замјерајући. Терет њене душе био је превелики и први пут откада се познају одбила је да га подјели са њима. Јасно се сјећала крвавих трагова шака по ауту, убјеђивала себе да их је она направила, а онда је почела да истражује о чудним несрећама у предјелу Таре. Ништа није било необично.
Дане је проводила у читању, да би једно вече наишла на чланак у ком један човјек говори да је видио стоперку у бијелом. Следила се када је погледала датум; био је петнаести јул, датум када је видјела чудну прилику и полетјела у бездан. Од тада више није имала мира. Морала је да се врати на то мјесто и оде у најближе село у покушају да нешто сазна. О томе није причала ником бојећи се да је не прогласе лудом, јер су је ионако од несреће многи чудно гледали.
Једно јутро је рано сјела у ауто, не говорећи ником ништа, и упутила се према оном мјесту. Грч у стомаку појачавао се са сваким километром, али није одустајала. Морала је да сазна нешто, није више могла да поднесе агонију у којој је живјела. Дошла је до мјеста гдје је ону ноћ видела сабласну жену. На дневном свјетлу све је било другачије и страх је био мањи. Одмах послије тога било је скретање за село чудног имена. Возила се пар километара кроз шуму и изашла на предивне ливаде. Јесен је била у пуном сјају, овце су пасле на једном пропланку а са њима је био јако стар човјек. Софија је изашла из аута и упутила се према њему:
„Добар дан. Јесте ли добро?”
„Бог ти помогао кћери! Колико је година, добро је.”
„Хтјела сам вас нешто питати, али немојте помислити да сам луда.”
„Е, кћери, колико ми је година, нема чега се ја нисам наслушао.”
„Прије пар мјесеци сам имала саобраћајну несрећу овдје у близини. Знам да ће вам звучати лудо ово што ћу рећи, али ја отада мира и сна немам. Прије него што сам у провалију полетјела, два пута сам видјела неку чудну жену у бијелом како стопира. Молим вас, немојте ме тако гледати, знам да звучи лудо.”
„Јовану, Јовану си дете видела.”
„Ко је Јована дједе?”
„Приче о Јовани се мало ко сећа а ја имам година више од свих па памтим од мог оца причу јер Јована нам у роду беше. Била су то нека друга времена када се образ и част ценила пре свега, а наша је Јована, кажу, била лепа као горска вила. Слика ниједна од ње није остала, била су то друга времена, није ко данас да се све слика, тад је то била реткост, да не дужим много. Јована се загледала у једног сеоског шарлатана. Био је, кажу, и он ко слика, али покварене душе, а она добра душа то није видела. И тако је он обрлати и обећа да ће да је жени у лето. Али покварен, какав је био, искористио је њено наивно срце и узео оно што се тада ценило код жене, и тог петнаестог јула када је по њу доћи обећао, он доведе другу. Сватови су крај авлије Јованине прошли, она изађе и закука као сиња кукавица. Још један живот растао је у њој, а то је у оно време било срамота невиђена. Она је, кажу, кренула за сватовима да га пита шта уради, а он је понизио пред свима. Кући се никад није вратила. Продужила је ливадама па кроз шуму, и обесила се на месту где је сада главни пут, тада је био мање проходан, у белој хаљини на којој се скорела крв. Нашли су је много дана касније. И много пута сам чуо да људи понекад на тај петнаести јули пре зоре виде жену у белом поред пута. Њена душа никада није пронашла мир на оном свету. Још понекад лута тражећи своје никад пристигле сватове. А онај њен покварењак, па није се ни он усрећио. Не гради се срећа на туђој смрти. Убрзо се пропио и полудео, налазили су га свуда са флашом, док му једном срце није препукло на њеном гробу. Не бој се дете, само се помоли за њену душу и упали свећу. Тешко је тим душама; мртве а живе, зато траже помоћ да их спасимо. Гробље је близу, одвешћу те до њеног гроба, ниси ти прва коју сам тамо водио.”
Гробље је било мало и зарасло у траву и коров, а мали споменици су се назирали у кршу. Видјело се да се одавно овдје нико не сахрањује. Старац као да је чуо Софијине мисли рече:
„Од педесетих година прошлог века овде се нико сахранио није. Има ново гробље у селу, ово лагано нестаје. А, ево, стигли смо”, руком је показао на мали надгробни споменик који као да је покушавао да се сакрије од људи. Слова су била једва читљива. Софија се сагла и руком прешла по хладном камену у себи се молећи да њена измучена душа нађе свој мир. Не сећа се колико је остала ту, плачући над тужном судбином жене коју је само као привиђење видјела, али након тога осјећала се много лакше. Полетно је кренула назад и дуго грлила старца на растанку.
Вратила се кући не говорећи ником гдје је била, и послије дуго времена позвала је Стефана и Николу на кафу. Тада их је по први пут питала за ону ноћ, и чега се сјећају прије скретања у бездан. Стефан се сјећао њеног искривљеног лица, а Николино једино сјећање је тренутак када је Софију прстима ударио по врату да јој каже да је будан, након чега је почела да вришти и када су сви заједно летјели ка провалији.
