Било је то једне јулске ноћи, не сјећам се тачно које године. Био сам тек дијете. Клинац препун радозналости и бунта. Мој стари деда поведе ме у авантуру коју до дана данашњег не заборављам. Сјећање на те срашне тренутке ледиће крв у мојим жилама све док живим.
Дан је почео дивно. Дединим старим Тристаћем крваве боје отиснули смо се из градске вреве пут Јањских отока. План је био оставити негдје ауто и бацити се у пјешачење и уживати у нетакнутим љепотама Јањских отока.
Стигавши на одредиште договоришмо се да обиђемо Прашуму Јањ, отоке колико се стигне, и за крај да одемо на Извор Пливе. Дан је био диван, створен за уживање у чарима природе. Повратак кући планирали смо за вече јер нам се није журило на врелину градског бетона.
Одједном, ничим изазван, диже се страшан олујни вјетар. Олуја диже огромне облаке прашине, спусти се нека неприродна магла у сред дивног и ведрог дана. Дан се претвори у ноћ, прст пред оком се није видио. Био сам уплашен као мала беспомоћна звијер. Деда је наравно остао прибран да би ме охрабрио.
Данима смо сулудо лутали непрегледним пространством, уствари није ни било дана. Само тмина и урлик звијери који подиже косу на глави и леди крв у жилама. Гладни, жедни, окрвављених удова, лутасмо изморени већ до смрти. У глави сам проживљавао прави хорор. Ређале су ми се у мислима, као на траци, сцене из најстаршнијих хорор филмова. Одједном, лупи ме нешто с леђа по глави. Прође ми читав мој кратки живот пред очима. Угледах своје тијело како се котрља низ неки камењар. Деду више и не видим. Дозивам га очајно. Ништа. Нема одговора. Гробна тишина. Падам у свој властити мрак. Кроз замишљени црни тунел тонем у понор свог безнађа. Послије тога ништа, нема ме, а нисам мртав.
Будим се. Изнад мене непрегледни небески свод црн као крило гаврана. На њему пун мјесец. Упекао као сунце у сред дана. Сâм сам, дозивам деду. Али гласа нема. Нема ни деде. Недалеко угледах његову крваву кошуљу и пустих јецај. Чује се само злокобни хук сове и завијање гладних вукова.
Покушавам устати, не могу, руке и ноге више нису моје. Све се окаменило. Подигнем главу. На Извору Пливе сам. Не знам ни сам како се ту нађох. У мени не тече крв, од страха се заледила у жилама. Одједном из шуме створи се скупина духова. Духова младих дивних дјева, на себи имају дуге црне хаљине. Стадоше пјевати језивим гласом који параше небо. Одједном се појави из шуме везана скупина сељака. Све млади и кршни момци. Дјевојке им одвезаше руке, поскидаше одјећу и заплесаше с њима. Тад дјеве узеше сјекире и младићима поскидаше главе уз узвике да им се придруже у вјечности. Младићке главе се откотрљаше у Извор Пливе чија се вода одмах окрвави, постаде црвена. Потече крвава ријека. Дјевојака нестаде у трену, а обезглављена тјела младића остадоше да леже у вијечном сну.
Видјевши крвави пир, одмах сам се опет онесвјестио. Кад сам се пробудио, био је сунчан дан, лежао сам у дедином крилу поред Извора Пливе. Деда ме помилова по влажној коси и осмјехујући се рече да сам дуго и немирно спавао. Да сам поскакивао као да ме врази јуре. Погледам у Извор Пливе, вода је блиставо бистра, а природа око извора нетакнута. Ма гдје је нестала она језива шума духова, помислих. Гдје су она обезглављена тијела младића. Нема трагова крвавог ритуала.
Упитах деду шта ми се десило. Он ми рече да сам се оклизнуо о литицу и од ударца у главу онесвјестио. А да ме је он однио до аута и довезао овамо да ме дочека диван призор природе кад се пробудим. При паду сам расјекао ногу о оштри камен. Била је уредно завијена дедином кошуљом на којој се већ скорила крв. Деда ме њежно однесе до аута и весело рече: „Покрет делијо”.
Читавим путем сам правио у глави реконструкцију догађаја свог безсвјесног стања. Дошао сам до закључка да је непријатељ у рату дивним дјевама одсјекао главе. Оне су на исти начин усмртиле своје вољене младиће да би заједно живјели у вијечности. Никако не прихватам да је све ово плод моје маште.
И сада у јулским ноћима, мада сам већ и сâм одрастао и постао отац, имам језиве ноћне море. У њима видим језиви свадбени плес и крвави Извор Пливе. Ова прича поћи ће са мном у гроб као саставни дио мог бића.
