Небо се полумјесецом смијешило блиједим осмијехом. Антон је стао у страну да би се помокрио. Из околне ливаде, трава је испаравала маглицу. Смијешио се својој мокраћи. Пушила се, како је напуштала његово тијело. Крајичком ока спазио је бицикл, женски бицикл с кошарицом на управљачу. Неподмазани ланац злокобно је шкрипио, тако да је Антон од страха попишао и хлаче.
Чула се и нека пјесмица, која је звучала као да оштрице гребу по плочи. Антону се чинило да иде овако:
Ићи ћемо у по’ ноћи, ти и ја
Врагу ћемо ићи, бестрага.
Нагло је зазвонило звонце на бициклу, и Антон је коначно разабрао возача. Била је то огромна, ружичаста зечица. Кад је прошла поред Антона, окренула је главу за 180 ступњева и искезила очњаке.
Прије но што је пао у несвијест, кроз главу му је прошло питање – имају ли зечеви уопће очњаке?
* * *
Лена је сјела у такси. Нервирало ју је што је возач упорно хтио разговарати с њом. Онда је коначно ставила слушалице на уши и наслонила се на прозор.
Ишла је у лабораториј, на редовну контролу крвне слике. Лаборантица јој је свезала гуму око руке и принијела прву ампулу. Лена је гледала равно пред себе.
– Налаз ће бити у понедјељак.
Одјенула је капут а онда се догодило… Један пацијент није довољно дуго држао ватицу на руци и прокрварио је. Крв је кап, кап, капала.
Особље лабораторија је полако, као на успореној снимци, кренуло према крви која је обојила плочице. Један се мушкарац сагнуо и прстом покупио крв. Затим је легао на плочице и здушно их стао лизати. Ленина лаборантица скочила је на несретног пацијента и зарила зубе на мјесту убода игле.
Прије но што се онесвијестила, Лена је помислила – постоје ли уопће вампири?
* * *
Бобо је жонглирао пивске боце на кружном току.
– Још само петнаест минута. – помислио је. Знојио се под харлекинском одјећом и капом с прапорцима. Превртао је по глави како платити станарину. Мирисало је на кишу. И уистину, покоја капљица већ му је смочила нос и наочале-пепељарке. Збунио се. Једна боца му је пала и разбила се. Дијете, из аутомобила који је улазио у кружни ток, испружило је главу кроз прозор и нацерило се:
– Ха-ха!
Нешто га је бубнуло у потиљак. Па у десну ногу. Онда се то нешто сручило попут туче на згранутог Бобу. Врапци, стотине врабаца.
– Није могуће – помислио је и обрисао дебела стакла наочала.
– Могуће је – рекао је врабац и кљуцнуо му око.
– Могу ли врапци причати? – упитао се јадни Бобо и изгубио свијест.
* * *
Примаријус доктор Milena Glowatzky потајно је била алкохоличарка. То „потајно” значило је да су сви знали, али нису о томе причали, па је она мислила да добро чува тајну.
Тог поподнева била је особито отресита према једном пацијенту јер си није прије њега попила виски, како је имала обичај. Зато се сад завалила у кожну фотељу и пијуцкала виски с ледом. Сестри Хелени рекла је да никога не пушта у ординацију. Потихо је пјевуцкала: „Једна чашица преко дана, даље доктор од твог стана!”
Након што је испила пиће, нестало је пулсирање у глави.
– Докторице Glowatzky…
– Што је сад Хелена…?
– Мислим да се са мном нешто догађа.
– Дај ме немој сад… – и докторица је залупила вратима.
С друге стране врата, Хелена је доживљавала трансформацију. Тијело јој се смањило на величину патуљчице, а на једну је ногу почела храмати. Зуби су јој испадали, остали су само сјекутићи. Вјешто, попут дабра, Хелена је прогризла дрвена врата и уловила докторицу како испија још један виски.
– А-ха, уловила сам те, испичутуро!
Докторица је трљала очи. Пролила је виски у теглу с цвијећем.
– Хелена, понашајте се пристојно! – рекла је докторица прије но што је пала у несвијест.
* * *
Првобитни створитељ се досађивао. Дугим прстима вртио је кристалну куглу. Његова помоћница, дебела Олга, масирала му је стопало кремом од смиља.
– Олгице, људи су постали тако дооосадни.
– Да, Створитељу – предвидљиви.
Зауставио је куглу и загледао се.
– Олгице, примјећујем неке флуктуације у Хрватској. Чекај да повећам.
Створитељ је палцем и кажипрстом повећао карту на кугли која се на подручју Хрватске црвењела.
– Да, да… поремећај. Оставит ћу га пола сата, да се мало забавим.
– Створитељу, могло би бити критично!
Створитељ је бијесно ногом тркнуо помаду од смиља.
– А што је са мном? Зар ја немам право на мало забаве?! – онда се раздражен, завалио у фотељу.
– Опрости Олга, молим те, налиј ми ликера. Може онај од горког бадема, можда ме цијановодик коначно и докрајчи – сад већ резигнирано замоли Створитељ. – Тај вјечни ennui. Гдје је Булгаков? У паклу, је ли Олгице?
– Само да провјерим…Б Б Бу – да, Сектор 5.
– Ајде ми зврцни брата да га пусти пола сата, Булгаков ће знати смислити нешто занимљиво с тим поремећајем.
„Пакао, Сектор 5? Олга при телефону…”
