„Желим да ме информишете о ситуацији. Какво је стање на терену и са чиме тачно се суочавамо?”, самоувјерено и одлучно упитао је генерал Ху.
Налазио се у блиндираном војном транспортеру у друштву неколико официра и војника, те двојице медицинских експерата из вирусологије. Возили су се у војној колони и кретали су се ка руралним предјелима на крајњем сјеверу земље. Прије два сата су га подигли из кревета и позвали у команду. Речено му је да хитно мора да покрене своје специјалне снаге и да крену у угрожено подручје. На располагању је имао неколико стотина војника, транспортна и борбена возила. Такође, његовој ударној групи је додељено и неколико научника, вирусолога и медицинског особља, те су и они били дио овог војног конвоја, који се, управо сада, у три сата послије поноћи, кретао овим мрачним и пустим крајоликом у близини границе са Монголијом.
Није знао о чему се ради. Све је било веома хитно и речено му је да ће се информисати у ходу.
„Нисмо сигурни, друже генерале”, одвратио је пуковник Линг. Он је био његова десна рука и замјеник. Он је водио теренске операције и био је један од најбољих припадника специјалних снага којег је познавао. „Прије дванаест сати смо изгубили сваки контакт са неколико насељених мјеста на овом подручју. Четири мања села и један градић у близини границе са Монголијом.”
„Протеклих дана смо имали један мањи инцидент на том подручју”, укључио се један од те двојице доктора. Био је просијед и носио је наочаре. Други је био млађи и имао је црну косу и браду.
„Друже генерале, ово су доктори Јанг и Ким. Они су главни научници у области вируса”, представио их је краткоошишани пуковник.
„О каквом инциденту говорите?”, озбиљним тоном упитао је генерал Ху.
„Пријављени су необични случајеви који подсјећају на бјеснило”, наставио је просиједи доктор Јанг. „Наводно су неки људи напали друге људе и нанијели им повреде у виду угриза и огреботина. Понашали су се попут животиња које имају бјеснило.”
„Зар људи тако реагују на бјеснило?”
„Наравно да не. Због тога је све то веома чудно. И зато смо тамо послали један наш медицински тим”, рекао је доктор Јанг.
„И? Шта се десило? Шта су ваши људи пронашли тамо?”, упитао је збуњени генерал.
„Добили смо дјелимични извјештај прије два дана”, укључио се црнокоси доктор Ким. Дјеловао је веома забринуто. „Наводно је група мјештана из једног од околних села отишла у шуму на граници са Монголијом. Ишли су у лов. И изгледа да се тамо нешто десило. Није их било читаву ноћ и вратили су се тек сутрадан. Али, били су другачији. Имали су угризе по тијелу и дјеловали су веома болесно.”
„Шта се даље дешавало?”
„Дошао је доктор из града и тада се то десило. Они су полудјели, напали су и угризли доктора и још неколико људи који су их покушали обуздати. На крају су их везали, али несумњиво су ти угризи проширили то нешто на остале”, наставио је црнокоси доктор. „Када је наш тим стигао тамо, већ смо имали на десетине заражених са симптомима и ко зна колико још оних који су имали контакт са њима.”
„Да ли сте извршили анализу крви?”, упитао је генерал.
„Они су је требали тамо извршити. Али, прије дванаест сати смо изгубили контакт са њима и са било ким другим у градићу и околним селима”, поново се укључио просиједи доктор Јанг. „Због тога сада и јесмо овдје. Морамо да утврдимо шта се десило. И морамо бити веома опрезни како бисмо сузбили и неутралисали евентуалну заразу.”
„Шта се десило са тим људима? Да ли су они сада мртви или су заражени и опасни?”, упитао је генерал.
„Не знамо. Вјерујемо да су мртви. Барем већина. Али, можда и није тако. У сваком случају, не смијемо допустити да се вирус прошири даље из овог подручја. Нити преко људи, нити преко животиња”, рекао је доктор Јанг. Несумњиво, и он је био видно нервозан.
„Пуковниче, о којем броју људи говоримо? Колико има становника на том погођеном подручју?”, упитао је свог првог сарадника.
„Негдје око петнаест хиљада”, одвратио је пуковник.
„То ће бити проблем. Како ћемо објаснити јавности шта се десило са толиким бројем људи”, нервозно је рекао генерал Ху. „Ја ћу сутра требати да поднесем извјештај Генералштабу и руководству партије. И шта да им кажем?”
„Ми смо тек сада укључени у све ово, друже генерале”, рекао је пуковник. „Ми смо ту да почистимо оно што је неко други забрљао. Научници који су били упућени у ситуацију и који су тако споро реаговали су ти који ће морати да полажу рачуне. Ти и ја то сигурно нисмо.”
„Надам се да ће бити тако. У сваком случају, сада сам ја главни и сада ћемо све ријешити онако како ја и моји људи рјешавамо. Нећемо дозволити ни најмању могућност да некакав опасни и непознати вирус угрози наше градове и нашу земљу. Учинићемо све што је потребно да спријечимо тако нешто”, одлучан је био. И заиста је тако мислио. Са њим и његовим специјалцима није било зезања. Они су били обучени за ово. И они су били спремни на највеће изазове и да поднесу или нанесу највећу жртву ако је безбједност државе била у питању.
„Друже генерале”, у том тренутку му се обратио возач војног транспортера, „управо улазимо у градић.”
Генерал се примакао возачу и са занимањем је гледао кроз стакла возила на улицу којом су управо улазили у насељено мјесто. Све је било пусто и у мраку. Док су возили главном улицом према центру, примијетио је неколико слупаних возила на путу или поред пута. Никога није било у њима нити је било кога било на улицама. Свуда около је владао потпуни мрак. Улична расвјета није радила. У околним зградама није било свјетла. Само је примијетио полупане излоге и прозоре свуда око себе.
Призор је истински био апокалиптичан.
„Ово је град духова”, тихо је промрмљао пуковник.
Полако су возили и избјегавали напуштене или слупане аутомобиле који су се налазили насред пута. И за неких десетак минута су стигли до маленог трга у центру градића. Ту се налазила зграда градске управе, клиника, те са стране један мањи парк испуњен дрвећем и ниским растињем. И даље није било никога. У клиници је горјело слабо свјетло. Више је треперило. Такође, и у згради градске управе. То су, сигурно, били помоћни генератори. Улазна врата у једну и у другу зграду су била отворена. И одмах је примијетио неколико разбијених прозора. Али, пажњу су му највише привукли крвави трагови на улазу у клинику. Све се црвенило пред вратима. И изгледало је тако језиво и застрашујуће.
„Морамо бити веома опрезни”, рекао је доктор Јанг.
„Поставите возила у кружну формацију. Заузмите параметре и чекајте даље инструкције”, наредио је генерал преко радио-везе.
То су и урадили. Транспортна и борбена возила су се на тргу паркирала у круг и затим су из њих изашли наоружани специјалци и медицинари у бијелим скафандерима. Он и екипа из његовог возила су такође изашли и стали су недалеко испред улаза у клинику. Поред њега су стајали пуковник и двојица научника.
„Упалите рефлекторе и пратите било шта сумњиво”, наредио је генерал. Сљедећег тренутка су са купола возила укључени рефлектори који су бацали снопове свјетла на све стране око трга и њихове кружне формације. На возилима, испред и око њих, стајали су његови војници са дугим цијевима у рукама.
Научници у скафандерима су полако кренули према вратима болнице, а према тим крвавим траговима. Иза њих су се кретали специјалци са дугим цијевима.
„Пазите на ту крв. Она је сигурно заражена”, рекао је доктор Јанг.
„Мене више брине од кога је та крв”, одвратио је генерал Ху. „Откад смо дошли у град, нисмо никога примијетили. Ниједно људско тијело. Ничега нема. И то је оно што ме истински забрињава.”
Научници су стигли до врата клинике и опрезно су узимали узорке крви у епрувете. Војници су стајали са стране и нишанили су около.
И тада су се свуда око њих зачули ужасни крикови. Из околних зграда. Из мрачног парка. Из клинике и градске управе испред којих су се налазили.
У том тренутку се стресао. Био је збуњен и уплашен, а као и сви остали. Научници су застали и тада је иза њих угледао некакве силуете како брзо трче кроз ходник клинике према излазу. Све се десило у неколико секунди. На десетине људи је истрчало из клинике и насрнуло на научнике у бијелим скафандерима и војнике који су стајали около. Дјеловали су попут дивљих звијери. Очи су им биле блиједе. Лица деформисана. Кретали су се изузетно брзо и дјеловало је да имају снагу већу од оне коју би требали да имају.
Пообарали су све испред себе, те почели да их гризу, гребу и ударају.
„Мјештани нису мртви! Они су заражени и опасни!”, узвикнуо је генерал. „Пуцајте на њих! Пуцајте на све што се креће!”
Специјалци су отворили ватру. Са купола транспортних и борбених возила, те са позиција на којима су се налазили свуда около. Све око њега је горјело. Али, са свих страна су јурили и заражени људи. Трчали су веома брзо и прескакали су препреке испред себе. Било их је на стотине и извирали су из мрака око њих.
„Пуцајте! Зауставите их!”, викао је генерал Ху. Извукао је пиштољ и стао уз транспортер у којем је дошао. Пуковник је био са њим. Као и двојица научника.
Заражени из клинике су прегазили научнике и групу војника која их је чувала. И онда су јурнули на њих. Специјалци су пуцали, али нису могли да их зауставе. Меци су их само мало успоравали. Они су и даље трчали. И само неки до њих су падали на тло. Само они који су били погођени у главу.
„Не можемо да их зауставимо”, уплашено је рекао пуковник. „То није нормално. Они немају бјеснило. Ово је нешто друго… нешто немогуће!”
„Пуцајте им у главе!”, наредио је генерал. И сам је испалио неколико хитаца према креатурама које су кидисале на њега и његове људе.
Успјели су да оборе неколико њих. Али, нови су стално пристизали и кретали су се неприродно брзо. Као у неком дивљем крду. Газили су све пред собом и нису имали намјеру да стану. Погледао је око себе и ужаснуто констатовао да су неки од њих већ поскакали на куполе возила и да су гризли и масакрирали његове војнике. Линија одбране је попуцала и више нису могли да зауставе нападаче.
„Повлачење! Улазите у возила и бјежимо одавде!”, викнуо је генерал и одмах се попео на свој транспортер. Доктор Јанг је кренуо за њим.
Међутим, доктор Ким није успио. Један од заражених га је зграбио и бацио на тло. Околни војници су покушали да зауставе овај нови талас, али су сви завршили на сличан начин. Крдо заражених их је прегазило.
Генерал Ху и доктор Јанг су ускочили у траспортер. И пуковник је био иза њих. Управо је кренуо да сиђе унутра када га је један од њих зграбио и повукао горе. У наредном тренутку пуковника није било. Ужаснуто је спустио поклопац и затворио улаз у транспортер. Дао је знак возачу да одмах крене, што је он и учинио. Прегазили су неколико заражених, окренули возило, те кренули ка улици одакле су дошли.
Изгледа да остали транспортери нису кренули. Изгледа да су сви били под нападом и да нису на вријеме затворили возила. Кроз стакла је могао да види како заражени нападају посљедње војнике који су покушавали да пруже отпор или да побјегну. Све је било готово. Читав трг је био преплављен овим нељудским креатурама.
Они су журно кренули. Прегазили су неколико заражених и успјели да се домогну улице. Могао је да чује ударце и урлике на крову транспортера. Били су ту. Возач је дао гас и кренуо у слалом мрачном улицом ка излазу из града. Свуда около је био мрак. И по улици су били остављени аутомобили. Али, транспортер је јурио између њих ка излазу из града.
„Шта је ово било, докторе Јанг?”, дрхтавим гласом је упитао.
„Ово није нормално. Није природно”, одвратио је уплашени и збуњени научник. „Вирус бјеснила не може да уради ово. Не може заражене да учини супербрзим или отпорним на метке.”
„Па шта је онда у питању?”, упоран је био генерал Ху.
„Немам појма. Али, шта год било, одмах морамо да алармирамо све и да пошаљемо читаву армију да направи карантин око овог подручја”, наставио је доктор Јанг. „Ако ово доспије у градове, ако стигне у густо насељена подручја… то ће бити катастрофа. То ће бити крај!”
У том тренутку је зачуо удар. Погледао је у возача и видио је како он покушава да одржи правац. Сигурно су закачили неки од аутомобила.
Али, онда је видио како се транспортер залијеће у наредни аутомобил на путу. Ударили су у њега и затим скренули у страну. Потом су ударили у зид зграде и након тога се преврнули на бок. Пао је и ударио леђима у зид возила. Сви су попадали. Доктор Јанг је лежао поред њега. Крв му се слијевала из ране на грудима.
„Шта се десило, генерале?”, тихо је упитао.
„Преврнули смо се”, одвратио је он. Погледао је према предњем стаклу. Било је напукло. И изгледа да само што се није распало. Возач и преостала тројица војника су били повријеђени, али су се некако дизали на ноге.
„Хоћемо ли бити добро?”, упитао је научник.
„Да, бићемо добро”, тихо је рекао генерал Ху. У том тренутку је кроз стакло видио масу заражених која је трчала према њима. Било их је на стотине. Били су брзи. Били су снажни. А стакло се распадало пред његовим очима. „Бићемо добро, докторе Јанг.”
