„У зиму пре бомбардовања се у тој шуми смрз’о дечак. Цело село га је тражило. Нашли су га тек у пролеће, кад је окопнило. Наредне зиме је село напуштено. Сви су о’шли на брзину. Не знам ‘ди, нико ми се од њих никада више није јавио. Мислим да зиму у овим крајевима више ники жив не би ни издрж’о. ‘Сим мене”, развукао је наборана уста у кез. Зуби боје песка су светлуцали због пијане пљувачке која их је натапала.
Власник мотела је био сед и проћелав, дебео и споља мастан човечуљак не виши од метар и по, са жутим брковима. Ракија коју је сипао, из једне флаше за другом, била је огавна брља жућа од тих бркова, али је грејала као фуруна. Од прве чашице се госту већ завртело. Газда није имао ниједно друго пиће, чај није кувао – а иза шанка, гост је, кроз ракијску измаглицу, назирао само полицу са флашама жуте брље, летву са три празне куке за кључеве, и ништа. Ни врата потенцијалне кухиње.
„Зашто си ти остао?”
„Их!”, обрисао је уста рукавом сивог џемпера. „Па сваку зиму се неки заглави у мећави и не мож’ да пређе венац док не очисте. Упала ми је сикира у мед јер ники није ‘тео да прави пут око планине. Хе, хе…”
* * *
Гост није могао да заспи. Чинило му се да чује гласове људи у завијању ветра који се спуштао са планине. Дȏл је одјекивао од урлика. Стресао се, али не од хладноће. Лежао је обучен, а врелина боровине и ћумура, спаљених у пећи у ходнику, је пролазила кроз цеви. Свукао је ћебе и провирио кроз прозор. Нико те не гледа споља, будало. Никога не може бити напољу по овом кијамету.
Соба број 3 је била недовољно велика, и чинило му се да унутар исте не може да се испружи у било ком смеру… чак ни оном усправном. Зато је макар била топла. Питао се ко ли је у друге две собе. Није видео ниједан аутомобил испред, па ни власников. Власник је вероватно у кецу. А у двојци? Како не добијам хипотермију од оне ракијештине? Медвед би се прво кувао а онда промрзао, помислио је. ‘Сине, опрости ми’, учини му се да је чуо. ‘Нећу те више никада ударити’. Молим Те, Боже. Хм, сањам будан, а не могу да заспим па да га јебеш. Глупаве локалне приче нису за овакву ноћ.
Јеб’о ме мој посао у проклетом граду с друге стране планине.
Ветар је ударао у прозор, мотелчић је дрхтао, али соба је била врела. Обрушавајући се са планине, мећава је звучала попут мечке на умору. Можда је лавина, а не ветар.
Није извадио новчаник из фиоке. Умотао се шалом, навукао перјану јакну и узео кључ. Неко је тамо напољу, свега ми. Не може бити, будало. Мама ме не воли. Стресао се. Борови су се љуљали, и чак их је и унутар собе чуо како крцкају. А оно што је пукло као бич ће бити смрзнута буква. Закључао је собу. Тама у ходнику је била налик топлом црном сирупу. Ипак му се учини да понекад севне белином. Као да је прогутала звук спољашњег невремена, глуво је одјекивала само његовим откуцајима срца. Није чуо своје кораке на дрвенарији, нити газду у суседној соби. Оставио је кључ собе под унутрашњим отирачем. Ухватио је топлу кваку. Учинило му се да осећа да је истовремено ледена с друге стране. Отворио је улазна врата и језива хладноћа га удари.
„Забога, откључано је!”
Урлици ветра су прогутали његов шапат. Па шта онда, будало?
Питао се зашто онда није изнео торбу са одећом из аутомобила. Требају ми рукавице. Мећава га је убадала по лицу и очним капцима. Прсти су одмах почели да се коче, што му није нимало помогло са кључевима који су се залепили за кожу, а још мање са залеђеном бравом гепека. Ипак га је отворио. Стегнуо је зубе. Скинуо је чизму, навукао најлонску кесу на стопало, па још две чарапе једну преко друге, да би потом вратио чизму. Поновио је то са другом ногом. Ветар је фелширано забацивао ситан снег у гепек. Отресао га је са торбе. Кренуле су му сузе док је скидао јакну, па навлачио преко дуксерице вунени прслук па потом дебели џемпер. Скинуо је капу и шал, умотао уста марамом, теме другом марамом, навукао капуљачу дуксерице, вратио капу преко, замотао шал око мараме, носа и капуљаче, ставио вунене рукавице без прстију на шаке, набацио и брзо зашнирао перјаницу, и потом преко вунених натакао и скијашке рукавице. Зажалио је што нема још одеће у торби.
Чуо је гласове хора људи, лавеж паса, и доминантно вриштање једне жене. Или је само чуо ветар. Очима сузним од зиме је погледао кофере са робом, па залупио гепек. Чуо је јецаје. Ветар, магарчино. Немајући појма зашто, кренуо је преко завејаног паркинга према шуми. Лево је било побрђе које је прошао колима, и напуштено село кроз чије су руиниране куће севнули први наноси изненадне мећаве. Десно планина, а иза ње проклети град у који се запутио. Иза њега је мрачан мотел тонуо у наносе, испред црна шума борова коју је једино снег осветљавао.
Благи боже, који сам ја малоумник…
* * *
Други талас врелине коју је брља изазвала задесио га је под топлом одећом. Иако је споља изгледао као грудва, кувао је изнутра. Чак се почео знојити. Шума се спуштала и спуштала низбрдо, и каткад је снег бивао ређи а стабла гушћа, а каткад обрнуто. Покушао је да размисли како ће се вратити, али као да му нешто није дозвољавало. Одагнао је ту мисао, и њу прогута мећава, заједно са његовим стењањем.
Наставио је право, или је мислио да иде право, тамо где му се чинило да је чистина, где је мећава бојила црнило ноћи у сивољубичасто. Није приметио да његови трагови у снегу бивају затрпани чим се пет корака удаљи од истих.
* * *
Чистина јесте била испред, сада се уверио. Оку се чинило да је јако близу, али ум је мислио да јој се приближавао сатима. Када је коначно стигао, видео је брег од снега који је прекрива. Зашто сам дошао овде, зашто? Ипак, знао је. Неко га је заиста дозивао. Питао се да ли иде за другим становником мотела, и зашто је тај отишао ка шуми. Никада за тридесет година живота није видео већих сметова. Један се уздизао од удаљеног наставка шуме, на самом успону на планину, да би на супротној страни чистине, уз дрвеће које га је зауставило, био висок бар пет метара. Или можда десет. Мећава која је брисала кроз дрвеће шуме, сада га је, чим је изашао из њеног заклона, секла и кроз перјаницу и остале слојеве одеће. Није мислио да је то могуће. Мада, пре те ноћи није мислио ни да га напад мономаније може натерати да лута кроз ледену дивљину. Насупрот боровини чију је сигурност напустио, тамо где титански смет није заклањао видик, назирао је још један обруч шуме кроз мећавом замагљену ноћ. Плакао је од хладноће.
У подножју смета га је чекао дечак, који је такође плакао.
* * *
Силина шока натерала је луталицу да истрчи у снег до појаса. Дечаку је био до чланака. Можда је назуо крпље. Али дете није имало јакне, нити капута. Сузе су текле низ његово малено лице и ледиле се. Слина на носу је оформила минијатурну леденицу. Немо је јецао. Велики, спори дрхтаји су били изазвани јецајима, а мали и брзи зимом. Модре усне су му у мраку изгледале црно. Имао је можда десет година.
Питајући се како може бити толико глуп, тридесетогодишњи несрећни путник је свеједно рационализовао оно што је видео.
„Ти си из собе два”, закључио је. „Где су ти родитељи?” Нећу те више никада ударити.
Траже га. И можда се и они смрзавају.
Будало, будало глупа, зар не видиш…
Дечак је остао нем, не престајући да плаче. Одрасли човек који је стајао под њим, у снегу до појаса, испрепадан и шокиран, поче скидати своју јакну, шал и капу. Упишаћу се, дођавола… Навукао их је на умируће дете. На ум му паде прича коју му је газда мотела приповедао, точећи му ракију за ракијом. Одмах је на исту заборавио. Снег је поједе, као и његов глас, као и све остало што је покушавао да повеже у свом мозгу. Чуо је лавеж и дозивања са свих страна. Можда нису сви напустили село. Газда је слагао! Ако не крену, помисли, добиће хипотермију, потпомогнуту оном ракијом…
„Хајде”, рече дечаку и нежно ухвати умирућим прстима своју превелику скијашку рукавицу, коју му је дао. Кренуо је према шуми, неспособан да се запрепасти ишчезнућем својих трагова, услед шока који је дете изазвало. Дечак га је пустио.
Снег је падао кроз малог, досетио се. Окренуо се, дрхтећи, што од хладноће, што од ужаса.
* * *
Дечак се пењао на снежни смет. Није остављао трагове. И бледео је. И даље је дрхтао, док је постајао провидан.
„НЕ!”
Умрећу. Потрчао је за својом зимском одећом. И она је бледела заједно са утваром, која се удаљавала од њега, и удаљава мила од света. Нестали су заједно. На човеку остадоше само џемпер – који се квасио, прслук, дуксерица и марама. Уши су му болно севале. Не, не, не, не, неее…
„НЕ! Неее!”
Није умео ништа друго да изусти. Потрчао је у смеру у ком је дечак отишао, у намери да дође до своје одеће. Сузе су му се следиле тик под очима. Кроз мараму је осећао да ће нос да му отпадне. Смет му је већ био преко главе. Копао је кроз исти мртвим прстима. Падао му је по капуљачи и по леђима. Осећао га је кроз сву одећу, и био је мокар. Наставио је махнито да копа. Сат. Можда и два. Три. Или четири. Није знао. У децембру ноћ траје вечно. Када је зашао дубоко у смет, постало је топлије услед белине која га је грејала одозго. Свод снежне пећине се ледио. Ветар није улазио унутра. Стварно је сада подношљиво… Или то можда смрзавање говори. Ако заспим, пропао сам. Питао се може ли ту остати неко време, надајући се да ће га, захваљујући упливима каквих библијских чуда, неко пронаћи. И даље дрхтећи, и нефункционалних прстију, препипавао је џепове. Мобилни. Вероватно у пећини нема домета. Изаћи ћу на руб када се мало, само мало откравим… Али кога да зове? Пословног партнера у граду преко, клипане. Газда је рекао да ће већ ујутро рашчистити пут, пошто је та саобраћајница важна. Скинуо је вунене рукавице, и трљао руке снегом који је захватио под ногама. Запањујуће колико сам ископао. Знао је да ће преживети.
И тада је под собом зачуо злокобно КРЦ.
* * *
Каква чистина, малоумна будало!? Језеро! Свеже залеђено језеро у долини, довољно јаке коре да издржи метре снега, али не и дебелу глупаву коњину…
* * *
Нешто га је намамило. И убило. У секунди самртничке луцидности милион мисли му је пролетело кроз главу. Потонуо је као камен, и осетио како му срце пуца много пре но што би почео да се дави. Кијамет је почео када сам се спустио у долину. Невреме је нагрнуло изненада, пребрзо чак и за то доба године. Темпо којим је снег нападао, одсекао све путеве… Урлици и дозивања у ноћи. Плач. Његова потпуна неспособност да разумно размишља. И ракија? Можда… Све је то било ПЛАНИРАНО. Уклета долина га је сачекала.
И јасно је где је станар, или где су станари, који су одсели у соби два. Сада му је све постало напрасно бистро.
Лед му је навирао у плућа, али срце је већ било преполовљено. Већ сам итекако мртав. Али ипак је видео. Језеро није било дубоко.
Аутомобили су лежали по дну. У њима је било самотних људи, и парова, и породица. Вероватно су годинама ту сахрањивани, иако су остајали вечно залеђени, па самим тим и очувани. Да, сахрањивани, јер су били положени на седишта, руку скрштених на грудима, затворених очију, додуше у седећем положају. Моји капци су се следили отворени. Неко њихове накнадно заклапа.
Било је и народа без „ковчега”. Везани да не испливају, балсамовани у комадима леда, лежали су житељи села. Сви, нагађала је његова вантелесна свест. Руке им јесу биле скрштене, очни капци склопљени, изрази лица спокојни… Али бејаху смрзнути.
А било је и сеоских паса, који су висили, али на погрешну страну. Слеђене, језеро их је вукло ка површини, а узице су их држале везане за камење на дну.
Покојник је претпостављао да нису сви лешеви скончали у језеру, и да је многе нешто довукло на дно истог, из шуме. Било је ту и тело онога дечака, плачног израза, са грчем на лицу. Оно је једино сваким својим мишићем одавало да га је нешто још живог натерало да ускочи у језеро и загрли стену на дну. Баш као што је и мене то нешто натерало да дођем овамо.
* * *
Власник мотела је устао пре зоре. Пошто се гост није одазивао, потражио је кључ. Нашао га је, ушао у собу број 3 и покупио новчаник из фиоке. У себи је псовао мајку гостима из собе два, човеку и жени, који су однели кључ са собом. Натегао је ракију, испишао се у заједничком тоалету мотела, потом је истерао камионет из мале гараже која се налазила иза зграде. Отерао је празан аутомобил само до почетка шуме, и, псујући кроз зубе, затрпао га у снег. Биће то решено пре топљења. Све док у језерцету има још места…
Још је вејало. Док не прође машинерија за рашчишћавање путева, нестаће трагова. Закључао се у мотел и замрачио га. Проћи ће поред њега као да је напуштен. Мотел не изгледа празан само када он хоће да ради, и када има да сачека ког госта. Некада му је бивало и криво због свега. Муштерије је итекако жалио. Пиће му је помагало да заборави. Цело је село познавао. Недостајали су му, поготово зими. Али, углавном му се живело. И кад му се буде умирало, не би желео да се њима прикључи, и подели заједничку судбину од које се спасао још оне прве зиме, молећи.
Биће још клијената пре краја године… троструко више пре пролећа. Посао иде, а он преживљава зиму за зимом, сâм. Некада мораш да дајеш Зими да би Зиму преживео. И када није зима, околна дивљина хоће некога да узме. Оставља кости – у дрвету, или у тлу. Дивљина увек нађе начина. А понекад, само понекад, ако је расположена, или сита, нађе себи помоћника.
Натегао је брљу.
