На силу одузети млади животи покушавају да кроз вегетацију, гљиве, животиње, чак и људе, покажу да је њихова свест још увек жива, испољена у оној мери колико психо-соматске могућности поменутих аватара дозвољавају.
Уочи Нове године, возач аутомобила, вођен еуфоријом новогодишње ноћи, добије снажан утисак у вожњи тако да из нејасних разлога креће ка непознатој кући у удаљеном селу коју необјашњиво осећа као свој дом. “Укућани” кроз (не)званог госта осећају присутво некога кога су изгубили пре више година. Али, да ли та бизарност изгледа баш тако…
Новогодишња луда магија! Предајем јој се попут усхићеног детета, иако сам већ средовечни нежења. Али не задуго, пошто сам њој планирао поклонити веренички прстен баш у новогодишњој ноћи и та празнична усхићења разблажити неминовним, слатким мукама подизања потомства кроз слапове брачних вода.
Напунио сам свог тристаћа украсима, ватрометом, даровима за њу, своју сестру, сестриће и зета. Договор је био да се сви окупимо у мом стану неколико сати пре краја последњег децембарског дана. Свашта сам покупио из “Робне куће”, било је ту слаткиша, егзотичног воћа, зеленог поврћа, разноврсног пића, сирева и меса за новогодишњу ноћ. Просто сам се чудио како сам се пробио кроз узаврело крдо потрошача по улицама, банкама, поштама, трговинским и угоститељским радњама, те људске колотечине, хумане магме сливане из тог дела провинције у тај град. Тек је падао мрак претпоследњег децембарског дана, а рачунао сам да пре осам увече нећу све покуповати. Целзијусев благи минус је још за дана улицама немо лајао леденим ваздухом над ушима еуфоричних купохоличара, тих полусвесних жртава конзумеризма, таоца лудила потрошачке некултуре. Свакако сам и себе стављао у тај кош овци за шишање у данима празничне еуфорије. Добро је што је новогодишња прослава са колективом била два дана раније, премда сам поприлично оздравио од мамурлука, успевши тек само да малчице огребем десно крило свог тристаћа при јутарњем, припитом повратку кући из локалне кафане “Видиковац 1927”. Еволуирао сам у неком прогресивном смислу; само две године раније из те исте кафане, са истоветног повода колективне прославе, сам тек купљеног тристаћа вратио са паркинга кафане негде око Божића.
У мојој варошици, касаби, како смо је звали на послу, није било оваквог избора хране и поклона што су се сада дрмусали на задњем седишту и у пртљажнику аута. Нисам је позвао у куповину, јер сам се плашио немогућности искрадања од ње и куповине вереничког прстена – пропао би ефекат чаролије изненађења у новогодишњој ноћи. Чак сам и последњих дана дозирано симулирао фригидност, како бих ефекат изненађења начинио још јачим. Верујем да је у јединој јувелирници наше касабе сво прстење знала напамет. Хтео сам бирати какав-такав необичнији прстен. Једноставан, без сувишног кича, али моћан. За наду вечности.
Враћао сам се по коловозу покривеном новим центиметрима сипећег снега. Од града до моје касабе је требало прећи нешто преко 24 километара. Мост преко Мораве, пружни прелаз и вијугави пут кроз шумарке уздижућих брда окованих снегом су разбијале монотонију вожње равницом до моравског моста. Снежни бескраји, драматично откривани фаровима уз одмерене нумере џеза на радију у топлој кабини тристаћа су ми правиле идилични угођај зимских, празничних чаролија. Имао сам осећај да сам у сауни, фалила је још само пара и можда још мало топлоте.
Нина Симон је енергично, дрско и драматично износила свој ванвременски хит “I put a spell on you” када сам поприлично примереном брзином прелазио моравски мост окован снегом и ледом. Неких три стотине метара након моста, а непуни километар пре пружног прелаза одједном излете испред аута мањи чопор шакала, на свега десетак метара испред моје путање. Слушао сам раније њихова језива оглашавања у врлетима око своје паланке. Рефлексно сам притиснуо кочницу нешто више него што је потребно по снежном путу. Ауто, при брзини од неких четрдесетак километара на час, скрену улево, пошто је разлика у кочењу предњих точкова била очигледна, а онда додатно направи ротирање за неких 270 степени око своје осе симетрије која је пролазила негде између возачког и сувозачког седишта. У том плесу аута по углачаном леду прекривеном новим слојем снега, угледах главе ситних звери због којих сам и произвео овакав нагли акт кочења у вожњи. Имале су изразе збуњених псећих предака под рефлекторима. Неколицина њих лупише телима у врата аута током вртења, испустивши зверско цвиљење. Али, као да сам у тих десетак или мање шакалских глава угледао и једно људско лице, беше некако издвојено и најближе мени. То лице! Бесног израза, згужвано попут лоше маске. У том тренутку ми проструји нешто живцима, попут налета неке добре идеје, инспирације, али и шока, одбојности, збуњености.
Исправио сам ауто, кратко изашао да видим занемарљиву штету улубљених врата од удара неколико зверчица и наставио путем, кратко погледавши у нестајуће репове нељудских пешака што ми пресекоше пут; пар њих је одлазило шепајући. Опсовах наглас. Беше ми чудно, несвојствено мом менталитету, јер никада нисам користио речи када није било саговорника у близини. Нисам ни ја светац, псујем, али изречена псовка беше прилично дуга и “калорична” за моју скромну палету најчешћих псовки чији је тоналитет био више одраз одушевљења него нервозе, беса и негативности. Убрзо у сусрет ми наиђе возило за чишћење пута у нешто пунијој брзини, тако да његов раник и гуме одбацише нешто бљузгавице са пута на моје стакло на вратима и левом делу шофершајбне, обогаћену ризлом и сољу. Поново опсовах, мени несвојственом псовком. Неки колерични насртај афекта ми је окупирао ум, али се нисам претерано опирао том силовању од стране непознате свести. Делићима разума сам размишљао о свом новом, вулгарном речнику када, након пружног прелаза, скренух са главног пута и запутих се нешто лошијим друмом што је пролазио кроз неколицине села. Стизао сам и тим алтернативним путевима до мог стана. Али зашто? – бунила се моја скрајнута свест. Чудио сам се одлуци да спорије возим разлоканим и мање очишћеним сеоским путем, истовремено бунтован што идем нежељеним путем, али и миран јер ми је кретање овим путем било некако фамилијарно, мило, пријатно, тек на тренутке извештачено. Мањинским делом свести сам се одупирао, бунио, протестовао, љутио, грдио себе зашто малтретирам ауто по друму трећег или четвртог реда државног приоритета.
Фарови открише таблу села о чему сам имао општу информацију, чак сам једном прошао овуда као сувозач са старијим пријатељем који је куповао неко прасе за дететов рођендан. Лагани снег је посипао ноћне силуете кровова, тараба, голих крошњих дрвећа и гомиле стајњака крај уског пута. Парајући смрад нагомилане, крајпуташке мешавине сточног урина и фецеса је окупирао ваздух у кабини тристаћа, али мени је све то било потаман, уобичајено. Као да сам стотинама пута овде пролазио, видео, ослушнуо, омирисао. Страни, огавни и пријатни сеоски мириси зиме, силуетни садржаји видног поља руралне снежне идиле су већ били угнеждени у мојој меморији утисака.
Стадох пред киламовом капијом од испуцалих, високих тараба, засвођеном уским, распадајућим кровом од ћерамида. Корачао сам кроз мрачно двориште ка тињавој сијалици што се назираше кроз омањи, мусави прозор. Негде из ивице дворишта, потмуло звекну тежак ланац чиме беше представљен енергични трзај пса. Разјарена џукела је своју крупноћу одавала дубоким лавежом, запреченим некаквим зидом у тами. Рефлексно изустих чудну мешавину гласова, мени нејасну ономатопеју, нешто између кратког имена пса и неког урлика праљуди, на коју псина зацвили и заћута. Ходао сам, одузет једним делом менталне свести. Стигох до врата омање куће и посегнух да их отворим. Али, у том трену запоседнутост мог ума затаји, врати ми се мој првобитни разум, разум с којим живим већ 28 година, и ја стадох изненађен. Ту збуњеност осети малочас умирена псина, те поче режати из мрака. Већ су у глави доношене одлуке да се окренем и потрчим ка својим колима испред капије, спречаване неким јаким баријерама нове свести. У том ковитлацу ума, рвања одлука, отворише се врата кућерка и преда мном се појави омањи, проћелави старац у неопраној поткошуљи и трегерама, обасјан тек упаљеном сијалицом у ходнику. Гледао ме је збуњено. Пожелех му добро вече као да га познајем одавно, неким тоном гласа који је полако скидао његову ксенофобију с лица, истовремено умирујући гласом изнова разјарено псето. Полазиле су му неке сузе низ очи, збуњено их бришући левим, мусавим рукавом поткошуље. Гледали смо се чудно, док је он прешао у страну, пропуштајући ме да уђем у ходник. Уђох у топлу собу, стресајући нешто снега са капута по земљаном поду. Затекао сам сто пун тањира, прибора и разбацаних кришки хлеба. Ватра је пуцкетала у старом, разјапљеном шпорету изнад кога се подизала пара из кључајућих лонаца. Три мачке су под столом ловиле све оно што би попадало из руку и уста времешне старице што је вечерала за столом, тачније јурила кашиком житку масу по тањиру помешану с хлебом. Зелени креденац је био претрпан угашеним радиом, чашама унутар витрине и гомилом слика, махом млађих људи, од којих су предњачиле слике војника ЈНА у више поза, као и тог истог човека у друштву жене и детета што је личило на њега.
Седох на празној столици, неким чудним сећањем као да сам на њој седао годинама, те да је она табуисана, само мени намењена. Старица устаде, погледа ме, загрли. Очи јој се расквасише и принесе тањир са неугледном крупном кашиком. Онда погледа у кашику, узеде је натраг и врати се са мом оку пријемчивијом, мањом кашиком. Већ сам сипао подварак с комадима меса из лонца, јело које никада нисам појео у животу. Нешто од чега сам имао порив за повраћање је сада миловало моја непца, моја чула у језику су уживала, халапљиво гутајући полутечне порције хране из тањира окруженог кичастом орнаментиком. Старци су поседали око стола, пиљећи у мене попут некаквих нацерених духова. Нисам марио што пиље у мене, само сам гутао топлу храну уз гомиле хлеба. Оволико белог брашна нисам појео за годину дана, сметало ми је превише теста. Сипао сам храну у уста као да нису моја, стил гутања хране је мени био потпуно несвојствен. У мемљивој соби не беше ни назнаке да је Нова година, обзиром да је ова верзија празника по грегоријанском календару била врло помодна и радо прихваћена у комунистичким земљама, на шта моја примарна свест закључи да овде нема младих, нема деце због којих се и најоронулије собе прошарају празничним дезенима.
Старац је принео шибицу и цигару, док је старица приносила чокањ ракије и филџан кафе. Палио сам дуван ређе, у одабраном друштву, паклица ми потраје недељама. Запалио сам принешену цигару је и са слашћу је сагорео, имала је за мене прејаке дозе тара и катрана у њој. Наизменично сам уносио љуте и горке гутљаје напитака испред мене. За то време, старци су ми кроз сузе причали да је жена побегла с дететом, удала се у неком другом селу, низводније. Изненадни, наројени дамари у мени су мојим рукама дохватили отпијени чокањ и филџан, импулсивно их забацивши ка витрини креденца. Срч стакла и слике се разлетеше чак до шпорета, препавши мачке испод стола. Старица је скупљала слике, бришући их уплакано квргавим прстима од просутог алкохола и кафе на њима.
“Иди… синко! Доста је. Фала ти.” – изусти, у сузама, проћелави старац у поткошуљи, отварајући врата собе уз гестове испраћања
Као под командом, ноге су ми саме устале. Старица ме кратко загрлила, нисам осетио никакав мирис тела које ме прибија уз себе попут мајка своје дете. Нешто ме је у делићу ума навело на закључак да овако изгледа загрљај духова. Изашао сам из куће, пас је већ почео звецкати ланцем и крволочним лавежом, сео сам у ауто, упалио мотор и покренуо се.
Свест, лична свест, моје примарно “ја”, се вратило неких пар километара испред моје касабе. Себи сам евидентно одсуство свести тих минута објашњавао као претерану замишљеност, дремежљивост под успављујућим инструменталима џеза на радију, док сам рефлексно држао волан и папучицу гаса.
Сан током вожње? Снажан афекат? Премор? Омамљеност? Сопор? Амнезија? Алкохолно лудило? То ме баш и није нешто убедило, јер сам здрав човек, без икаквих шизофреничних или делириум тременс наступа. Бар ме је околина видела здравог, нормалног, у оној мери колико су и они били нормални, колико је просечна цивилизција нормална, крећући се по устаљеним колосецима разумног понашања у људској заједници. Слушао сам ретке приче о људима који не преспавају ноћ, већ се одметну и данима буду одсутни из њима нејасних разлога. Зато сам истраживао. Неки снажан ментални шамар ми је био задан разуму и то сам морао открити.
Рано ујутру сам решио да дан уочи Нове године проведем тамо где сам синоћ био, а да се од поднева спремам за дочек Нове године. Она је ионако имала резервни кључ од стана ако закасним. Морао сам да истражим куда сам ја то несвесно лутао синоћ.
Нисам имао никакав мамурлук, нити сам осећао задах на алкохол, иако сам те ноћи попио мало из чокања ракије у мемљивој соби стараца. Ушао сам у ауто и кренуо ка табли села што ми се те ноћи указала под фаровима. Снег је све више падао, али ми је новогодишња снежна идила била у другом плану. Разлокани друм је био испресецан на снегу траговима аутомобила, аутобуса и трактора након мог кретања њиме. Завејани стајњаци крај пута су и даље парали мирисом, нешто мање пошто је тог јутра било хладније од вечери. Препознао сам дрвену капију, препознао сам усечено блато испред ње точковима тристаћа. Ушао сам у пусто, завејано двориште; било је малено, ноћу је имало ефекат да је много шире. Препознатљиви лавеж пса се оглашавао иза оронулих зидина нечега што је некада личило на шталу. Био је то пас у суседном дворишту. Дошао сам до истих улазних врата. На зиду поред ољусканих врата су биле залепљене чак три плакате, нисам их синоћ спазио у мраку. Сретен у војничкој униформи, његов отац Митар и мајка Славка. Судећи по плакатним обавештењима, Сретенова смрт се десила 1968., Славкина 1969. и Митрова ове године, 1971. Покушао сам ући у кућу, али ми се испречио огроман катанац на вратима. Није га било синоћ, ноћас.
Некакав гојазни, проћелави сусед је изгледа сво време гвирио преко тараба, посматрајући ме с вилом у руци. Одавао је изглед флегматичне добричине и та вила му је просто била вишак. Ипак, деловао је уплашено. Упитао ме којим добром сам опет дошао. Пожелех му добро јутро и узвратих питањем откуд зна да сам већ био овде. Представих се својим именом Миодраг, убеђен да га први пут видим у животу. Најпре ме је гледао збуњено на помен мог имена, а потом рече да сам синоћ седео у његовој кући, причајући о Славки и Митру, представљајући се као Сретен. Објаснио ми је да умало није позвао полицију сматрајући ме лудим, јер сам се представио именом покојног суседа, навевши имена његових покојних родитеља. Сумњао је у толику коинциденцију, мој разум, а онда и у свој. Зато и није позвао милицију, прилично је то збунило његову доброћудну душу. Ожалио ми се да сам му разбио стакло у креденцу, треснувши чокањем и филџаном у исти, након чега ме је жучно истерао из своје куће. Наводно, погодило ме када ми је причао о одбеглој Сретеновој жени са дететом. Ничега се не сећам. Можда не би оклевао позвати милицију да сам физички насрнуо на њега у том одсуству своје свести.
“Никој у туј кућу нема од се’тембар. Б’ш на јесењ’ Крстовд’н му беше пратња. Ники! Реко’ ти синоћ. Неси ти нешто добар брајко. А возиш…” – испраћао ме је тим реченицама ка тристаћу, говорећи споро и замишљено, као за себе
…
Исечак из недељника “Вапај Пчиње”, број 2274 од 04. јануара 1969. године, рубрика Црне вести:
“Дан уочи радосног празника, којим испратисмо социјалистичку нам 1968. годину, је био трагичан за друга Сретена Костадиновића (28), официра ЈНА. У раним вечерњим часовима, враћајући се службеним возилом преко залеђеног пута, по преласку моравског моста, кобно је слетео у јарак. Друг иследник је за локални радио кратко изјавио да је могући узрок саобраћајне несреће смртног исхода комбинација поледице на друму и чопора звери који је у том тренутку прелазио друм, судећи по свежим и бројним траговима четвороножаца исписаним у снегу на обе банкине пута. Накнадним прегледом другова вештака на техничком прегледу, утврђено је да је возило било у потпуности исправно пре трагичне несреће.”
