„Да ли је заиста безбједно?”
„Потпуно је безбједно. Све је провјерено и тестирано небројено пута. Компанија гарантује за дјелотворност и апсолутну медицинску исправност серума.”
„Онда добро. Спремна сам.”
Доктор Нојбахер је узео ињекцију у руку и затим је њежно и полако пробио кожу на њеном врату те јој убризгао провидну течност. Одмах је узео газу и ставио је на мјесто убода.
„Да ли је бољело?”
„Не. Скоро да нисам ништа осјетила”, одвратила је плавокоса жена касних четрдесетих која је сједила на медицинском кревету у његовој луксузној и модерној ординацији.
„Држи неколико минута газу на мјесту убода”, рекао је. Устао је са столице и пришао стакленој витрини. Отворио ју је и извадио металну кутију розе боје. Опет је дошао до ње и ставио је кутију на кревет. „Овдје имаш двадесет ампула. Сваких седам дана попиј по једну. То је потребно да се стабилизује серум и да избјегнемо евентуалне нуспојаве.”
„Нуспојаве?”
„Ништа опасно. Не брини. Могуће су мучнине и одређене промјене у апетиту и метаболизму. Управо да би то све избјегли, потребно је да једно вријеме испијаш ове ампуле”, објаснио је доктор Нојбахер. „Све је потпуно безбједно и у складу са медицинским стандардима.”
„У реду. Хвала вам пуно, докторе Нојбахер. Једва чекам да видим како ће све ово да испадне”, задовољно је одвратила плавокоса жена.
Задовољство клијената је било на првом мјесту компанији за коју је радио, а посебно из разлога што су у питању биле особе веома дубоких новчаника. Они су све ово скупо плаћали. С разлогом.
Госпођа Џонсон је изашла задовољна из његове ординације. Она је била једна од тих елитних клијената. Супруга богатог британског индустријалца. Ово је било мјесто у којем су испуњавали снове о љепоти и младости. А он је био један од чаробњака који је машту претварао у стварност.
Изашао је из ординације и кренуо пространим ходником на спрату велелепног и огромног објекта, смјештеног у предграђу Женеве. Ишао је у конференцијску салу. Управо се одржавао састанак са новим спонзорима. Ушао је унутра и придружио се осталима. Ту је било неколико десетина жена и мушкараца, односно научника, доктора, представника управног одбора а такође и представника спонзора.
И у току је била видео-презентација.
„Наша компанија већ неко вријеме пружа револуционарну услугу подмлађивања и уљепшавања клијената оба пола. Прошло је вријеме пластичне хирургије, ботокса, силикона, затезања коже и сличних ствари. Ми то не чинимо. Ми имамо серум који зауставља сат. И ако је потребно, враћа га уназад. И више од тога. Имамо серум који прољепшава и који од просјека ствара савршенство. Сексипилне жене и мушкарце”, говорила је Рената Келер, предсједница управног одбора компаније пред свим тим потенцијалним улагачима. Била је самоувјерена. И одлучна. Била је сексипилна и заводљива. Буквално је блистала. Имала је педесет седам година, а изгледала је као да је у тридесетима. „Све је потпуно безбједно. И све се завршава за пет минута. Једна ињекција нашег серума завршава све оно за што су некада требали хируршки захвати и разне друге интервенције. А резултати долазе већ за неколико дана.”
Потенцијални спонзори су били одушевљени. То је било за очекивати. Сви су били спремни да улажу у ову врхунску клинику и у њихов револуционарни производ. Они су били сензација. И свакодневно су привлачили море нових клијената. Сви су жељели да буду атрактивни, лијепи и млади. Сви су жељели некако да зауставе вријеме. И да уживају у савршенству које им је њихова клиника омогућавала.
„У чему је тајна вашег серума?”, упитао је неко од њих. „Да ли постоји могућност да нека друга компанија крене у производњу нечег сличног?”
„Тајна нашег серума је управо тајна из поменутих разлога. И нема шанси да неко може понудити било шта слично”, самоувјерена је била Рената. „Наши научници су развили посебан и веома специфичан коктел минерала и витамина. Уз одређене додатне и повјерљиве састојке. Све је прошло одобрење свих регулативних агенција за лијекове. Употреба нашег серума је одобрена од стране СЗО-а. И наши клијенти могу да буду без бриге. Серум је у потпуности безбједан за употребу.”
Састанак је био завршен. И управо су обезбиједили нове спонзоре. Требала су им додатна средства. Доктор Нојбахер је то добро знао. Морали су да повећају производњу. Не самог серума, него контролног лијека којег су давали пацијентима у оним ампулама у металној розе кутији.
„Каква је ситуација?”, упитала га је Рената када су остали насамо.
„Није баш најбоља. Стално нам долазе нови клијенти, а нисам сигуран како да подмиримо потребе постојећих”, озбиљним тоном је рекао. „Плашим се да постоји проблем који још увијек нисмо успјели да отклонимо. Превише смо пожурили са комерцијалном употребом лијека и нисмо озбиљно схватили нежељене ефекте.”
„За сада се успјешно држе под контролом”, констатовала је његова шефица. „Ја сам најбољи примјер. Успијевам да издржим са једном ампулом на три дана.”
„То није био план. Требало је да уопште нема нуспојава. А онда, када су се појавиле, требало је да их наш лијек сузбије након неколико доза. Нико није очекивао да ћемо морати нашим пацијентима константно давати нове дозе и смањивати период између конзумације лијека”, забринут је био доктор Нојбахер.
„Младост и љепота имају цијену.”
„Бојим се да је превелика. И да се неће моћи стално плаћати.”
Истински је био забринут због компликација које су се појавиле са њиховим револуционарним производом. Могао је да претпостави да ће се нешто тако десити. Нису провели довољан број тестова. И нису чекали довољно дуго да уоче све нежељене реакције и њихову праву природу. СЗО је одобрила серум. Наравно да је одобрила када су их потплатили. Исто тако, и друге релевантне агенције. Нико није имао прилику да заиста испита оно што су они овдје радили. Компанија то није дозволила. То је била строго чувана тајна.
Пролазиле су седмице. Имали су нове клијенте. Такође, долазили су им и они стари клијенти. По нове металне розе кутије са ампулама.
Младост и љепота су имале цијену. Послије примања серума, неко вријеме је све било у реду. Пацијенти би веома брзо осјетили промјене. Нестале би им боре. Кожа би се подмладила и затегла. Добили би некакав сексипил. Зрачили би нечим посебним. Такође, појачала би им се и кондиција. Имали би додатну снагу. Самим тиме и самопоуздање. Били су готово савршени. Али, онда би наступили проблеми. Наступила би глад.
И та глад се није могла подмирити. Могла је само на један начин. Конзумирањем људске крви. Због тога су служиле те фамозне ампуле у розе кутији. Оне су уклањале глад. Међутим, ни оне нису дјеловале онако како је требало да дјелују. Пацијенти су их све више и све чешће требали. Прво је било једна на седам дана, па онда на пет, па на три, а сада су већ били у ситуацији да их морају конзумирати сваки дан или чак два пута на дан.
И све то је била веома забрињавајућа тенденција.
Ускоро је и његова шефица постала проблем. Више није могла да води компанију. Узимала је четири ампуле на дан како би остала нормална. Имала је нападе панике. И неконтролисане изливе бијеса. То је привукло пажњу спонзора. И почели су да се јављају први финансијски проблеми. А такође су и медији све више истраживали проблеме око нуспојава револуционарног производа за вјечну младост.
„Не можемо више обуздавати нуспојаве”, рекао је свом сараднику и колеги, доктору Хернандезу. Управо су ишли да обиђу њихову шефицу која већ данима није излазила из свог апартмана и константно је узимала ампуле.
„Већ је пријављено неколико инцидената. Неки од наших клијената су полудјели и напали су друге људе. Имамо неколико десетина жртава. И опасну ситуацију која нам измиче контроли”, рекао је његов колега.
„Неће им дуго требати да све то повежу са нама”, закључио је доктор Нојбахер.
Стигли су у Ренатин апартман. Она је била тамо. Међутим, то више није била она. Затекли су је како пије крв из врата собарице коју је претходно убила. Насрнула је на њих чим их је видјела. Угризла је за руку доктора Хернандеза. И једва су успјели да изађу из апартмана и да је тамо закључају.
Ситуација је, дефинитивно, измакла контроли.
„Готови смо. Ова клиника и читава компанија су готове”, очајан је био његов колега. „Сви ћемо на робију до краја живота.”
Био је у праву. Потпуно. Били су криви за изазивање хаоса који је све више измицао контроли. Сви њихови клијенти су представљали опасност за окружење. Ампуле више нису дјеловале и сада ће почети тражити крв. Неће моћи да контролишу нагоне који ће превладати разум. Постаће попут дивљих звијери.
Ускоро је сазнао нешто још горе. За неколико дана је доктор Хернандез напао неколико њихових колега у клиници. Двије жене је убио, а тројицу мушкараца повриједио. Тачније, угризао их је.
То је био нови моменат. Рената га је угризла и тако пренијела своје лудило на њега. То је сада постала опасна зараза. Ширила се угризом. И по свему судећи, драстично се смањило вријеме до настанка снажне и неконтролисане глади.
Доктор Нојбахер је сада сједио у својој ординацији и гледао је телевизију. На вијестима су јављали о масовним нередима у многим градовима широм свијета. Све је отишло до врага. И измакло је контроли.
„Врли нови свијет”, рекла је Рената. Ушла је у просторију и злокобно се смјешкала. Дјеловала је нормално, барем у смислу да није одмах потрчала да га убије и попије му крв.
„Шта се десило са тобом? Зар си се опоравила?”, збуњен је био он.
„Наравно да јесам. Никада се нисам боље осјећала“, одвратила му је. „Не требају ми ампуле. Оне не помажу. Треба ми крв. Она ме истински засити. На неко вријеме.”
„Али…”
„Управо смо створили нову врсту. И она је на врху ланца исхране. Свијет више никада неће бити исти. Рођена је раса нових господара”, одлучно је говорила Рената. И злокобно је кружила око њега. Очи су јој биле црвене. А са усана су јој капали остаци нечије крви.
„Нисмо створили нову расу. Само смо пробудили ону стару”, одвратио је он. Знао је о чему говори. Тајни састојак њиховог серума. Рената је замајавала спонзоре причом о коктелу витамина и минерала. То је била чиста глупост. Никакав коктел није био у питању. У питању је било нешто друго. Компанија је прије неколико година ангажовала плаћенике да пронађу и заробе неко чудно биће у планинама Казахстана. У питању је био вампир. Успјели су да га ухвате и да му узму крв. И од те крви је компанија направила серум за подмлађивање.
„Видјећеш, докторе Нојбахер. Видјећеш како је ово диван осјећај”, рекла је Рената. Осмијехнула му се. И затим је скочила на њега и заронила своје оштре зубе у његов врат.
