Пред велике празнике…
Блага туга се довуче на невидљивим крилима и нежно донесе нелагоду, недостајање. Колико је радости у окупљању породице, толико је и недостајање људи које смо волели и који су волели нас.
Не желим тугу, не желим ону велику празнину увек присутну.
Пуштам сећање.
…
– Један, два, три… педесет три… сто два…
Време се претворило у бројање, а оно у низ пролазности. Недогледно низање са повећавањем за један је ритмично нарастало.
Расло је за један и увек један.
Орах се претварао у минут, минут у сат, сат у дан, дан у годину, година у људски век. Присутнима се вео дремежи хватао на уморне, снене очи. Полако је претио да зацарује. Баш када би лаки претпразнички санак ухватио неспремне… неки неваљали округласти немирко би се безобразно откотрљао…
– Само што нисам заспала… Докле ћеш тако?
– Боље да си ћутала… сад не знам… Помешала сам… Морам од почетка… Иди да се играш!
– Не мораш тако, стави у кесу, па колико коме буде!
– Не може, мора сваком једнако… свима једнако… нећу да после буде… један, два,три…
Низ је растао, растао…
Негде с јесени када је орах почео да се ослобађа свога терета и да зелени омотач обавијен око дрвенастог плода отпада, показујући смеђу белину љуске, проводила је дане сакупљајући их једног по једног. Убацивала их је у јутану врећу, која је своје дане проводила на промаји шупе. Сушили су се. Чекали су боље дане, чекали су Божић.
Имала је унучад, старију и млађу. Свима је наменила део. Биле су ту и јабуке – црвене и жуте, с пијаце. Једнако.
Није волела ово данашње. Свега свуда. Деца ничега жељна. Радују се нечему што она не разуме. Желе неке чудне справе, играчке ружне, да ружније не могу бити. Све нешто… као да су дошле из најстрашнијег сна, из праве ноћне море.
Додуше купила би она и то. Купила би им све, да је само могла.
Сећала се једног свог Божића.
Стајала је на прагу господске куће.
Била је девојчица.
На себи је имала капут и шал. Имала је вунене рукавице које јој је мајка наштрикала од праве вуне опредене од ошишане овце са села. Мало су је гребале, али су добро греејале. На ногама каљаче, топле и непромочиве. Вунена марама на глави и око врата, толико велика да су јој се очи једва виделе.
А напољу снег.
Чистота и белина.
Отворена врата су откривала богатство куће. Велика каљева пећ се блиставо пресијавала дајући свечани тон унутрашњости. Слама на поду предсобља и испод стола. Мирисало је на паљени Бадњак. На столу велики упаљени свећњак на коме су гореле спиралне свеће. Никада такве није видела.
Ту су примали коринђаше.
– Да ли је слободно коринђати?
– То си ти Милице, изволи само изволи.- из унутрашњости је допро глас високе госпође. Осмех јој је блистао. Очаравала је изгледом и благим погледом. Гледала је у девојчицу.
Тихим гласићем је почела ону своју, коју је највише волела, од Чика Јове Змаја:
Данас целим светом
Херувими лете
Данас ће се родит
Христос мало дете
Данас нема туге
Данас боли ћуте,
Глас је постепено добијао на јачини, појачавала се, тишина око ње…
Све су данас мисли наше
Небу подигнуте
Данашња је ноћца
Од сухога злата
Божић, Божић, бата!
Данаске се бришу
Нехотични греси,
Данаске се душа
Рајским миром реси,
Данас мелем свети,
Сваки недуг цели,
Данаске се опроштење и прима и дели.
Данаске је свету
Нова светлост дата
Божић, Божић, бата!
Топла нам је соба,
Топле су нам груди
Свуд су наша браћа,
Где су добри људи.
Воштаница гори,
Слама је просута,
А „Рождество” певаћемо
По стотину пута
Ево, већ и вертеп
Отварајте врата
Божић, Божић, бата.
Гласић је постао глас, у немој тишини последње речи су добиле додатну снагу. Полетеле су кроз целу кућу, додирнуле су таваницу, подове и вратиле се назад девојчици. Осећала је на себи крила Херувима, њихов додир ју је миловао. Летела је са њима, додиривала је три најсјајније звезде. Сама је примала и давала милост. Осетила се важном, благосиљаном. Присутном. Осетила се срећном.
– Милице, Милице… то можеш само ти. Дођи, дођи…
…
– Један, два, три… двадесет пет…
…
Само је она певала „Рождество”.
