Испитаник

„Изволи, младићу, попиј мало воде.”

Попио је воду наискап, уплашено и брзо.

Док смо га испитивали, чинило ми се да је бунцао. Причао је о неком непријатно чудном искуству. Остао је без породице. Он је једини преживео.

„Ако си се мало прибрао, да почнемо испочетка?”, рекох. „Ја сам инспектор Теодоровић. У недељу, у 19:54, пронашли смо те на улици, близу шумице, на Брезовом језеру. Реци ми где си био са породицом?”

„Били смо у викендици, на излету и рођендан очев да прославимо.”

Као да је муцао је или говорио са драмским паузама.

„У реду. Ко је све од чланова породице био са тобом?”

„Сви…”

„Имена Александре, реци нам имена.”

„Мама Хелена, тата Вук, старији брат Вукашин и ја.”

„У реду, можеш ли да ми кажеш шта се десило? Твоја породица, они више нису међу нама”, док сам ово говорио, савио је главу, почео да плаче. „Ту сам да ти помогнем. Реци ми шта се десило.”

Пружио сам му марамице и замолио дежурног да донесе још једну чашу воде.

„Нисам ја крив. Хтео сам да их спасем. Она је била… није била при себи.”

„Мхм, попиј још мало воде, и почни са причом, губимо доста времена.”

„Кренули смо, договорили смо се да изненадимо тату због рођендана. Кренули смо на језеро. Мама је возила, а тата је седео са мном, назад. У нашој викендици је било изненађење…”

„Какво изненађење?”

„Тета Валентина је била ту пре нас. Два дана пре нас. Спремала је вечеру и поклон, наш поклон.”

„У реду, у реду. Значи кад сте стигли горе, био је петак?”

„Да…”

„Да ли си приметио нешто необично између твојих укућана тада, када сте кренули или кад сте стигли?”

„Не, сви смо били срећни, због тате, ник…”

Прекинух га ту. Видех да је младић престрављен, још увек блед. Изгубити породицу је исто као да сте изгубили део себе. Део личности. Тежак је тренутак кад схватите да отац и мајка више нису ту. Да сте препуштени сами себи у овом колосеуму. Мислим да се тек тада постаје човек. Дом губи топлину, губи светлост којом је красио авлију, град, насеље. Бледи сигурност коју смо имали. С друге стране, деца могу да обнове ту кулису и врате сјај. Женска рука и дечији смех. Гледајући њега, прошла ми је ова мисао кроз главу. Нисам имао много времена. Водио сам истрагу на још једном случају, о несталој деци из вртића. Морао сам брже да радим.

„Јеси ли приметио нешто необично у околини тих пар дана?”

„Јесам…”

„Шта си приметио?”

„Возећи до викендице, кад смо били већ близу језера, крај воде стајала је нека баба. Носила је неку стару похабану одећу. Мислио сам да је бескућник.”

Његову причу прекинуло је куцање на врата. Ушла је млада полицајка. Шапнула ми је валидну информацију за несталу децу и оставила фасциклу на сто, гледајући гнусно у младића.

„Настави младићу.”

Нервоза га је освајала. Савио је главу, десном шаком, као да је загрлио леву, и лупкао је палац о палац.

„Дакле?”

„Па, све је било у реду у петак увече. У суботу је било то. Све се изненада деесило. Након вечере посматрао сам језеро и природу, из моје собе, кроз прозор на спрату. Онда сам видео опет ону бабу. Коса јој је, па, као да је била наелектрисана. Била је чупава. Носила је исту похабану одећу…”

Све више је лупао палац о палац док је ово причао, а глас му је подрхтавао, и као да помало јеца. Посматрао сам га, као да сам ја предатор, а он моја невина жртва.

„Запалила је малу ватру и почела је да игра око ње. Веома страшно да игра. Изгледала је врло страшно! Чуо сам и моје како се осмехују и коментаришу. Наказа, као да је дрогирана. Плашила ме је. Све је то обавила на ливади поред пута, близу потока. Неких педесет метара од наше викендице…”

„Мхмм, мхмм, шта је онда било?”

„Кад смо заспали, заправо, ја нисам могао. У глави ми је била баба и њен риитуал. Сви су спавали, а онда је почело! Био сам у мојој соби. Затворио сам врата и лежао на кревету. Чуо сам, одједном, необичан звук који је моја мајка испустила, а онда и громогласан крик мога оца. Нешто налик јечању се приближавало. Моја тета је изашла из своје собе. Чуо сам како је оштрица одрадила своје и врисак моје маме, као дете кад се обрадује…”

„Добро, добро, полако само. Шта је даље било?”, извлачио сам документа из фасцикле.

„Чуо сам како неко куца на врата мог брата. Вриснуо сам: Не отварај! Отворио је поспан. Чуо сам и њега како виче. Био сам преплашен. Отворио сам прозор и изашао напоље. Испод мог прозора је кров који покрива веранду испред. Покушао сам да убрзам корак, међутим саплео сам се и скотрљао. Пао сам на траву. А онда је мама, као машина, излетела кроз братовљев прозор, иако је био затворен. Потрчала је и скочила на мене. Покушала је да ме убоде. Говорила је неповезано: „Зашто си ме напустио? Зашто си побегао?” Успео сам да јој ухватим руку, а она као да није била при себи. Испустала је тај звук, као да јечи, боја њених очију није била иста.”

Био сам и ја мало збуњен. Гледао сам у документа која су ми достављена и слушао његову причу. Неке коцкице су почеле да се поклапају.

„Настави.”

„Десном руком сам се бранио, а левом сам дохватио камен и ударио сам маму у главу.”

Привукао ми је пажњу, почео је да плаче и гласније говори.

„Ударио сам је каменом у главу! Па још једном! Вриштао сам и ударао и ударао!”

„Више не муцаш?” Наједном сам га питао и збунио.

Лице отекло од плакања и поглед, као да је мала срна управо спазила свог предатора. „Кажеш, то је твоја породица?”

„Да.”

„У реду. Реци ми, Александре, шта се десило са старом госпођом? Бабом, како је ти зовеш.”

„Одјурио сам према шумарку. Хтео сам да је пронађем и да је убијем! Она је крива због свега што се десило! Она је одиграла тај ритуални плес и ушла у главу моје маме!”

Мислим да се сада све уклапа. Остаје само да пажљиво повучем потез и, надам се, мат. Било је то сад или никад.

„У реду, Александре. Верујем ти. Хоћеш још воде?”

„Не, хвала.”

Док је он смуждено седео, позвао сам дежурног и шапатом сам му дао наредбу. Можда то управо буде коначни ударац. У међувремену је дошао и психолог, доктор Вуловић.

„Ово је мој пријатељ, доктор Вуловић. Има за тебе пар питања, али пре тога, кажеш ниси пронашао стару госпођу?”

„Нисам. Свуда сам је тражио. Обишао све и нема је, нестала је.”

Психолог га је оштро посматрао. Прекрстио је руке и пратио је сваки његов покрет. Стигао је и дежурни, донео је кутију коју сам тражио. Спустио је на сто и изашао. Тромо сам отворио и извукао сам огледало у облику квадрата. Извукао сам га тако да он није могао да види шта држим.

„Добро је, Александре. Сада ће доктор да ти постави пар питања.”

„У реду.”

„Кхм, младићу, ти си Александар, а да ли су ти позната имена Михајл или Ђорђе?”

„Не, не познајем их”. Био је мало збуњен.

„А да ли ти значе та имена нешто?”

„Не.”

„Да ли ти је познато име Тодор?”

„Не, не познајем Тоодора.”

Доктор ми је дао сигнал. Намигниуо је и покрет главом напред, као да потврђује нешто. „Александре, ниси ми рекао, колико имаш година?”

„Имам двадесет година.”

Окренуо сам огледало према њему.

„Ко је ово, Александре?!”

Када је угледао, почело је оно најгоре. Видевши себе у огледалу, прво је почео тихо, а онда је, плачући, све гласније говорио: „Не”.

„Ти ниси Александар, ти си Тодор! Немаш двадесет година, него тридесетпет!”

„Немам! Немам!”

„Говориш тако само када се представљаш као Александар. У вртићу си радио као чистач и представљао си се као Ђорђе.”

Трзао се на столицу, као да га неко шамара.

„Две васпитачице су, прво сексуално злостављане, а онда свирепо убијене. Петоро деце се води као нестало. Радио си у фабрици, на улазу у варош. Представио си се као Михајл. Пронађена су тела двоје младих, близу те фабрике. Тек су се верили. Директор фабрике је, такође, убијен. Породица о којој говориш није твоја породица! Зато су платили животом! И то не како си ти описао, него монструозније! Све ове људе, убио си ти!”, оштро и гласно је говорио Вуловић.

„Нисам! Нисам! Не могу! Нећу!”

Рукама је покрио лице, као да је неко иза нас укључио јако светло и уперио право у њега. „Та баба, о којој си говорио инспектору, то је твоја мајка. Она је пробудила монструма у теби! Држала те је даље од других и стално закључавала! Тровала је твој ум! Је л’ се сећаш дечије песме коју ти је стално певала, након малтретирања? Имао си дванаест година када су те одвели у дом, а њу у душевну болницу и тако те спасили њене тортуре! Да ли се сада сећаш?”

„Не, то не може…”

Хистерично се окретао на столици, а онда је пао на под. Савио је колена, рукама је држао потиљак. Викао је и плакао.

„Идеш са нама, Тодоре! Најбоље решење за све је да те склонимо и лечимо у затворској болници!”, рекао је доктор.

На последњем састанку смо говорили о њему. Нисам знао о коме се ради. Манипулатор, то су наговестили. Веома опасан, његова личност је подељена, шизофренија можда. Срећа му је од малих ногу одузета! Без друштва, само мрак и четири зида. Док је боравио у дому, био је асоцијалан. Држао се даље од других и био је тих. Међутим, имао је неколико инцидената, када су га провоцирали. Неки од њих су сада непокретни. Поломио их је и побегао преко ноћи. Као да му је пријало искаљивање беса. А онда је почео лажно да се представља. Најгоре од свега, као да је научен да убија, особито породице и младе парове! Незрео или туп, одбачен и без емоција, накупљени мрак и фрустрацију избацивао је лажима и убиствима. Несигурни или незрели родитељи не смеју да имају деце! Стојим иза тога! Месецима смо тражили педофила и сексуалног манијака из вртића. Вешто је скривао своје трагове. Психопата из фабрике, знао је како да насамари троје људи, бушилицом их избоде и полуживе закопа. Сво троје у исту рупу! Након месец и по дана смо их пронашли. Признајем, деловао је убедљиво док је причао, као да је то његова породица. Он је пријавио убиство породице. Заправо, све време је он био тај који је јављао полицији о свим овим убиствима. Остављао је трагове који су водили у погрешном смеру. Вешт је!

„Тодоре, реци нам, где су деца из вртића и да ли су жива?”

Запевао је дечију песмицу:
Цвеће је украс баште,
Лептир је украс цвета,
А деца пуна маште,
Деца су украс света.

Дао сам сигнал дежурном да уђе. Тромо сам посегнуо за пиштољем.

Доктор му је прилазио, с леђа. Лагано је корачао, као да он спава.

„Тодоре, где су деца? Реци нам!”

И даље је певао песмицу. Када се доктор довољно приближио, спустио је руку на његово раме. То је било погрешно. Наједном се окренуо и зграбио доктора. Као звер га је обема рукама шчепао и оборио на под. Угризао га је за врат, а онда му је одгризао гркљан. Крв је шикљала у соби за испитивање. Прождирао га је као крволочна звер. А онда је, ненадано, скочио на нас. Пуцали смо дежурни полицајац и ја. Изненађени, опет! За мене, ово је била најгора ноћна мора! Соба за испитивање или кланица? Тромо смо прилазили лешевима. Тодор ме је погледао. Његово дисање било је налик режању неке дивље животиње.

„Чега си се највише плашио, кад си био дете?”

Издахнуо је и затворио очи.

Седео сам испред зграде. Био сам у шоку. Испоставило се да је била психопата особа на коју сам најмање сумњао. Дивим се његовом манипулисању.

Изгубио сам и пријатеља, доктора Вуловића. Он је био стрелац који је погодио Ахила у пету. Како нас је само насамарио… размишљао сам о Тодору. Песма Цвеће је украс баште и његово питање Чега си се највише плашио, кад си био дете?

Хмм, размишљао сам. Мрака, плашио сам се мрака. Сва деца се плаше мрака.

* * *

Седео сам у својој канцеларији. Гледао сам документа и извештаје о Тодору. Мајка га је уништила. Питање је да ли би Тодор данас био жив, да нису затворили његову мајку. Доста интересантних чињеница сам пронашао. Његов отац је мистериозно нестао. На овим списима, доста особа је сигурно да је он убијен. Међутим, није било доказа. Има и пријава, после поноћи су видели Тодорову мајку, како закопава нешто поред винове лозе. По речима очевица, носила је похабану одећу. Сумњали су на насиље у породици. Ништа нису пронашли. Све је било у реду. А Тодор, по извештају доктора Вуловића, већи део свог одрастања провео је закључаван, у подруму. Једини његов додир са светом, у тим тренуцима, био је прозор. Мали прозор, који гледа према башти. Запалио сам цигару. У овом извештају, Тодор је први и једини пут проговорио, пре него што је побегао из дома.

Др Вуловић: „Зашто ниси побегао кроз тај прозор?”

Тодор: „Не може да се отвори…”

Др Вуловић: „А јеси ли пробао да разбијеш тај прозор?”

Тодор: „Јесам. Стакло је сувише дебело или непробојно… не знам… али има једна ствар са тим прозором.”

Др Вуловић: „Каква ствар?”

Тодор: „Могу да видим шта се дешава напољу, али они не могу да виде мене. Могу да их дозивам, да вичем, али они ме не чују. И тај мали прозор је једини извор светлости у подруму. А ноћи су дуге…”

Ово је најјезивији и најтужнији разговор. Какав терор. Тако је рођена машина за убијање. Мрак, четири зида и подрум. Наједном ми је, као ехо, прошло питање Тодора Чега се деца највише плаше? Да, то је то! Бацио сам пикавац, позвао сам дежурног и дао наредбу. Знам где су деца!

Дечија песмица и питање чега се деца плаше. Возио сам брзо, са ротацијом, без оклевања. Стигао сам пре осталих. Винова лоза је красила капију и већи део авлије. Авлија вештице! Извукао сам пиштољ, не бих поднео још једно изненађење. Провалио сам унутра. Тражио сам врата која воде ка подруму. Нисам марио да ли има још неког, више ме није било брига. Мислио сам на дечицу и доктора Вуловића. Стигли су и остали, дозивали су ме споља. Одазвао сам се, као кад прозивају студенте пре испита. Чувено кратко „Ту сам!” Жутом траком су обележили место. Неколико екипа је копало у дворишту, тражећи леш Тодоровог оца. Двоје полицајаца и ја смо тражили место где се родила звер звана Тодор. Нема тих врата. Један део мене је губио наду, други је пиздео, као да ме је опет насамарио. Из ходника сам чуо полицајца „Нашао сам врата ка подруму!”

Тодор је покушао да камуфлира врата, помислих. Цео зид и врата у зиду, излепљени тапетом. Није имао укуса. Розе тапете. Не волим их! Кренули смо тим пролазом. У међувремену, јавили су да су у башти пронашли леш. Дао сам наређење да однесу тај леш у лабораторију, и детаљно испитају.

Код нас није било светла. Полако смо корачали и лампама осветљавали ходник. Наишли смо на још једна врата. Овога пута гвоздена врата. Срећом, брзо смо их отворили. То је била очекивана слика! Сва деца су била унутра, изгладнела, бледа, поспана, можда чак и дрогирана. Најбитније је да су жива. Сада су у сигуним рукама. Мој пријатељ није узалуд страдао.

Случај затворен!