Била је касна новембарска ноћ. Град је одавно заспао. Млади изгнаници у мотелу и пљусак чинили су ноћ магичном. Доктор Илинов, познати лекар и научник, годинама је радио на ескперименту. Често се из његове лабораторије могло чути „Још само мало!!!” Његова десна рука, млада докторка Ксенија, помагала му је током процеса истраживања. Лабораторија је испуњена стакленим акваријумима. Ту је доктор држао разне инсекте и глодаре које је користио током испитивања.
25. новембра десило се нешто неочекивано. Наиме, доктор је покушавао да пронађе противотров који би поништавао дејство најсмртоноснијих отрова. Докторка Ксенија је припремала разне дозе Л–234. Доктор је у акваријуме за испитивање уносио предаторе и жртве. Три акваријума за три различита испитивања. Испитивање отрова предатора у једном акваријуму некада је знало да потраје и сатима.
„Докторка, да ли су дозе за испитивање спремне?”, упита доктор мало нервозним тоном.
„Јесу, докторе. По пет доза за сваки акваријум. Припремила сам и резерве са омањим количинама, како бис…”
„Али побогу, зашто?!”, прекиде је доктор Илинов, „зар сумњате у већ темељно спремљене дозе?!”
„Побогу, докторе”, одговари Ксенија мало уплашено, „не сумњам, али морамо да имамо спремн…”
„Добро, добро, добро, добро!”, нервозно ће доктор, „почнимо са експериментом! У акваријум број један ставите белог миша, на страни Б!”
Млада докторка учини тако.
„На страну А”, рече доктор, „ставите отровног паука!”. Докторка опрезно учини како је доктор наложио.
Немо су посматрали сваки њихов корак. Страх и цичање миша због приближавања предатора, доктору је доносило усхићење. Чекао је тренутак када ће предатор обавити посао. Након уједа, доктрока је пажљиво извукла миша и убризгали су прву дозу. Миш је страдао. Прва доза Л–234 није успела да спасе белог малишана. Први покушај експеримента је пао. Нервозно је наредио да се донесе испитаник број два и друга, мало јача доза. Посматрали су сваки покрет. Доктор и његова асистенткиња су били у улози Свемогућег. Предатор као да је уживао током експеримента. Његов задатак је био да убија. Др Илинов и др Ксенија требало је да подаре живот. То је био њихов посао, захтевали су смрт како би подарили живот. Други покушај екперимента је почео. Други миш је био мирнији. Као да је знао шта се дешава. Стајао је мирно и чекао предатора. Паук се тромо приближавао. Посматрачи су се изненадили и исцимали када је паук, наједном, скочио на плен. Током овог окршаја, миш је пружио мали отрпор те је угризао паука. Докторка је штапом склонила паука, а доктор је брже-боље извукао белог миша. Друга доза је убризгана. Чекали су резултате. Међутим, исход беше као и претходни. Безуспешан. Читаве ноћи су радили експеримент. Сваки пут безуспешно. Ноћ је полако одлазила. Доктор је наредио младој асистенткињи да иде.
„Идите Ви, докторка. Завршићу све овде. Има још пар епрувета.”
„Није мени проблем, докторе, могу остати.”
„Нека, нека. Идите слободно, средићу ја све”, инсистирао је доктор.
„У реду, докторе.”
Др Ксенија је напустила лабораторију. Др Илинов је припремио дозу. Мумлајући себи у браду, узео је још једног миша. Не обраћајући пажњу, спуштао је миша у колосеум. Док је нервозно спуштао миша, паук је скочио и ујео доктора за руку. Рефлексно је бацио миша ван акваријума, а паук је успео да побегне. Још нервознији, доктор је хитро пришао столу са епруветама. Не гледајући, узео је прву ерпувету која му је била при руци. Убризгао је себи дозу Р–453. Поглед је почео да му се мути. Видео је све дупло. Слух је тотално изгубио. Схватио је да је убризгао погрешан састојак. Претурао је по столу. Користио је задње атоме снаге да нађе последњу дозу Л–234. Папире и разне епрувете је несвесно бацао и ломио. У тој хистерији, сломио је неколико акваријума. Игра је сада добила нову димензију. Инсекти и глодари које је чувао, сада су били на слободи. Пао је на под поред главног гладијатора, поред паука. А поред паука беше последња, најјача доза Л–234. Смогао је снаге и узео је. Тело доктора се хладило. Осећао је хладну воду на себи. Обилно се знојио. Ропац је наступао. Подвио је рукав и убризгао дозу. Дисао је дубоко, али није имао снаге да говори. Иако је умало страдао, још увек је мислио разборито.
Надао се да ће ова доза бити изум деценије. Хтео је да створи лек који би, за почетак, био противотров свим најопаснијим отровима. Други корак би био да исти тај лек додатно обогати супстанцама које би лечиле најсмртоносније болести. Цео свој живот је посветио том изуму. Много је жртвовао како би дошао до великог открића. Покушао је самом себи да се насмеје, јер је умало целокупан његов рад и жртву уништио паук. Како један мали и неспретни корак може да утиче на читав живот и како може да сву посвећеност и стваралаштво претвори у пепео, у ропац, у смрт. Какав би то узалудно протраћен живот био. Знао је да погрешан корак може бити погубан. Ипак, не може против себе. Анксиозност је саставни део њега. Није могао против ње, али је покушао да са њом учини светско чудо. То га је умало коштало живота. Сада је чекао дејство дозе Л–234. Осећао је снагу у ногама. То је то, још само мало!, помислио је доктор. Дошао је мало себи. Покушавао је да се сети састојка који је убризгао себи. Још увек је осећао болове. Да, да. Сада знам! Супстанца Р–453! Вирус!, говорио је доктор у себи. А онда је наједном побледео. Сетио се главног проблема. Састојак из епрувете Р–453 не сме да се меша ни са једном другим супстанцом. Није испитао како би разне дозе реаговале са другим дозама, а особито са састојком Л–234. Међутим, знао је да је та супстанца смртоносна. Његови мишићи су почели да се грче. Чула су почела да попуштају, једно по једно. Наступило је гушење. Запенио је. Из очију је крв текла и почео је да дрхти. Један погрешан корак и крај игре.
* * *
Докторка Ксенија је напуштала зграду. Киша је и даље пљуштала. Каткад би загрмело, што је младу докторку помало плашило. Кишобран, торбица, телефон, све је ту. Све је ту, осим кључева од аута. Ах, јебем ти овај дан!, помислила је, шта још може да ми приреди?! Опрезним кораком се вратила до лабораторије. Најпре у своју канцеларију. Гледала је по столу, око стола, кључева није било. Кренула је ка докторовој канцеларији. Кренувши тамо, необична појава је променила планове младој докторки. Миш је био испред главне лабораторије, мртав, у локви крви. Опрезно је прилазила и дозивала доктора. Знала је да доктор плане с времена на време, ради са њим скоро десет година, али доктор никада није убио миша или друге инсекте ван процеса експеримента. То је била једна његова страна. Знао је вредност свих малишана које је чувао. Из лабораторије је долазио необичан звук. Прошла је поред леша глодара, а звук из лабораторије је све јачи. Нагло је отворила врата. Призор који је затекла ју је престравио. Разбијени акваријуми, документа разбацана. Епрувете разних састојака и доза беху оборене и сломљене. Састојци из епрувета беху разливени по целој лабораторији. Доктор је лежао наслоњен на зид, поред стола за испитивање. Мишеви су се хранили месом са докторових руку и ногу. Неколико глодара је пило течност састављену од разних разбијених епрувета. Призор је био стравичан. Хитро је разбила стакло ормарића и узела је омањи бацач пламена. Покушавала да спали глодаре, како би пришла доктору. Цичали су и бежали. Докторове руке и ноге беху растргнуте.
„Докторе, да ли ме чујете? Докторе?!”, покушавала је Ксенија да дозове доктора.
„Доз… испар…”, проговарао је доктор Илинов последњим атомима снаге.
„Добро је, жив је. Не напрежите се, докторе, полако, зваћу хитну…”
Kао и обично, доктор је прекинуо, али овога пута јаким стиском за руку.
„Испара… ер чет… пе… три…виру… бежит…” Докторов ситисак је ослободио руку младе докторке.
Др Илинов је умро.
* * *
Др Ксенија је позвала Хитну помоћ. Необичан мирис се ширио лабораторијом. Отворила је прозоре, затим је позвала и полицију. Док је давала информације полицији, осетила је благу мучнину. Нагло је прекинула везу и пала на под. Део руке је посекла о разбијено стакло. Убрзо су је стигли симптоми које је доктор имао. Поглед јој се мутио, пред собом све је видела дупло. Покушавала је да изађе из лабораторије. За собом је остављала трагове крви. У том ропцу и покушају да се извуче, видела је поломљену епрувету са натписом Р–453. Коначно је све имало смисла. Јака главобоља ју је доста успорила, али је успела да изађе. У ходнику, испред лабораторије, лежала је наслоњена на зид. Сви су у великој опасности, помислила је. Супстанца Р–453 помешана са било којом другом супстанцом може да изазове разне последнице, а удисањем и брзу смрт. У питању је вирус који је могао да мутира са било којом супстанцом. Прозори у лабораторији беху разбијени, а тај вирус, помешан са другим супстанцама је испаравао. Схватила је да су неки од инсеката и глодари били у контакту са том супстанцом, а сада су вани. Разносиће вирус, разносиће смрт! Те мале штеточине, говорила је у себи. Напољу су се чуле сирене. Стигли су лекари и полиција. Из очију јој је кренула крв. Дрхтала је и запенила. Чувала је последње атоме снаге да упозори лекаре.
* * *
Лекари и полиција затекли су хаос. Двоје мртвих и разбијена лабораторија. На место злочина, испред установе, дошао је и главни инспектор.
„Позорниче, рефериши, шта имамо овде?”
„Двоје мртвих, господине“, рече позорник, „изгледа да је неко провалио унутра.”
„Провалио унутра?”
„Чекамо да јаве, покупили су снимке. Прозори су разбијени, неке њихове епрувете и акваријуми.”
„Добро, добро, чим јаве за снимке, одмах ме обавестите. А јесте ли приметили нешто необично?”
„Јесам, господине. Неки необичан мирис се осећа. Неки од колега који су били унутра, осетили су јаку мучнину. Пребачени су у болницу.”
„Да, да, осећа се тај мирис и овде. Да се испита шта је то! И обавестите ме када колеге буду прегледане!”, нареди инспектор.
„Разумем, господине инспекторе”, рече позорник, „али има још нешто.”
„Шта?”
„Докторка, била је жива када смо дошли, бунцала је нешто, говорила. Тренутак, мој заменик је све прибележио. Ево, прочитајте.”
„Шта је ово? Вир… упоз… миш… Шта је бре ово?”
„Вероватно је хтела да нас упозори на мишеве, господине.”
„Какве бре мишеве?”, упита збуњено инспектор.
„Бар њих двадесетак је пројурило вани када смо стигли. Мислим да су ти мишеви заражени нечим или некако. Одјурили су ка граду. Мислим да је хтела да упозори на њих, господине.”
„Мишеви? Је ли, је л’ ти то мене завитлаваш овде?! Јеси ли ти епидемиолог неки?!”
„Не, госоподине, само сам хт…”
„Позови и провери да ли су погледали снимке! Затим позови колеге у болници! А пре тога позовите форензичаре! Ово је место злочина!”
„У реду, господине!”
Позорник је обавио како му је наложено. Са страхом који га је полако освајао, гледао је како неке колеге износе и возе у болницу. Нешто није у реду, осећао је то. Гледајући мало разбијене прозоре, мало колеге које су одводили, осетио је да исти мирис који се осећа у лабораторији, испарава из канализације. Одатле је допирало и цичање малих штеточина. Прилазећи полако, видео је неколико мртвих мишева у локви крви.
